Roditelji koji su ostali bez dece, ostali su i bez prava na završnu reč
Završeno je suđenje za ubistvo devet učenika i njihovog čuvara u OŠ Vladislav Ribnikar. Na osnovu predloga tužilaštva, suđenje je zatvoreno za javnost zbog čega je javnost ostala uskraćena za najvažnije činjenice sa suđenja povodom nečuvenog masakra koje je počinio maloletnik. te odgovornosti u postupanju njegovih roditelja.
Ovo suđenje uskraćeno je i za završne reči roditelja ubijene dece.
Slobodan Negić, Sofijin tata, opozvao je ovlašćenja advokatu, čime je stvorio pravnu mogućnost da umesto advokata održi završnu reč. Sudija mu to nije dozvolio i udaljio ga je iz sudnice uz pomoć sudske straže što je bio jasan znak i drugim roditeljima da će im, makar to pravo, zapravo ostati uskraćeno.
Ni na suđenju za ubistva u Duboni i Malom Orašju, roditeljima nije bilo dozvoljeno iznošenje završne reči.
Kako se to zove kada roditeljima ubijene dece, oduzmete i mogućnost da govore?
Kada ih sprečite da kažu svoje mišljenje o svemu onome što su čuli od strane odbrane optuženih i samih optuženih kojima je po zakonu, u svrhu odbrane, dozvoljeno da lažu, da se brane ćutanjem, da odbiju da odgovaraju na pitanja, da izvrću činjenice i manipulišu i da na kraju sve to sublimiraju kroz završne reči koje roditelji ubijene dece mogu samo nemo, u neverici da slušaju dok ih unutrašnji krici, zbog nanetog im zla i nepravde, potpuno razaraju.
Kako očekivati pravdu od suda, ako sud na kraju suđenja ne želi da čuje roditelje ubijenih i njihovu završnu reč, kao jedini pravni i civilizacijski oblik borbe za istinu?
Nijedna tragedija nije za poređenje u smislu strahote, tuge i besmisla, ali tragedija u kojoj je pre samo nekoliko dana u Zagrebu, devetnaestogodišnji mladić, evidentiran psihički bolesnik, upao u osnovnu školu i nožem ubio jednog sedmogodišnjaka, povredio učenike i učiteljicu koja je nastojala da ih zaštiti, ipak ima neuporedivu manju razmeru upravo zbog (ne)veštine ubice i vrste dostupnog oružja, iako se radi o napadu odraslog na malo dete, a ne napadu vršnjaka na vršnjake.
U Beogradu je trinaestogodišnjak, o čijim mentalnim problemima niko nije obavešten, ušao u školu i ubio desetoro duša.
Kao što smo mogli da pročitamo u medijskim izveštajima, sa jedne strane neobučen, psihički oboleo mladić, sa druge strane emotivno nedostupan i pod stalnim pritiskom dečak, obučavan od strane oca za savršeno rukovanje pištoljem upravo iz kog je masakr i izvršio, u čiji je posed došao dva dana pred zločin.
Ubica iz Zagreba ostaje u javnosti potpuno nepoznat, dok su medijske informacije o dečaku ubici iz Beograda dovele do izvitoperenog kulta na svetskom nivou koji za posledicu ima dalju agoniju i uznemiravanje oštećenih porodica, bilo da je u pitanju stvaranje poremećenih sledbenika ubice ili bizarno obožavanje žrtava. Kada se tome dodaju ozbiljne pretnje sa kojima se susreću porodice žrtava, a na kojima rade najviši državni organi, razmere ove tragedije su nesagledive.
Za požar moraju da se ispuni nekoliko preduslova – ako samo jedan nedostaje onda se neće dogoditi. Da ubica nije bio obučen da puca, da mu je oružje bilo nedostupno, da nije bio pod pritiskom roditelja, ili da je bio adekvatno lečen, tragedija se ne bi dogodila. Ili bar ne bi imala ni približne dimenzije. Sa ovakvim postupanjima, tragedija je bila neizbežna.
Iskazi roditelja ubijenih učenika u sudskom procesu koje je bilo otvoreno za javnost, među najpotresnijim su svedočenjima o savremenom društvu u kojem živimo. Dozvola za završne reči na suđenju zatvorenom za javnost i pravična presuda, mogli su da predstavljaju neku vrstu delimične katarze. Nažalost, posle zabrane roditeljima da imaju završnu reč, ne samo da neće biti nikakve utehe za same roditelje, već neće biti ni katarze za celo društvo, one iz koje se izvlače jasne pouke i trasiraju snažne smernice i prakse koje bi sprečile da se ovakve tragedije ponavljaju.
Autor: Veran Matić
Fotografija je objavljena uz saglasnost porodica ubijenih u masakru u OŠ „Vladislav Ribnikar“ kao integralni deo ovog teksta. Svako eventualno deljenje moguće je samo uz saglasnost urednika ili samih porodica
