Rijaliti Srbija

Slučaj komedijant je udesio (kao i obično) da se dva naizgled različita i nepodudarna događaja dogode gotovo u isto vreme – 1999. godine, a da se dve decenije kasnije povežu kao sijamski blizanci. Navedene godine tadašnja SRJ je bila bombardovana od strane država članica NATO pakta zbog krize na Kosovu (politike Slobodana Miloševića koja je kulminirala masovnim proterivanjem albanskog življa) a na velika platna i DVD-ije je stigao film „Borilački klub“ sa  Edvardom Nortonom i Bredom Pitom u glavnim ulogama. Kod nas su u glavnim rolama tih dana bili spomenuti Sloba, Ivica Dačić, dr Vojislav Šešelj i Aleksandar Vučić. Nakon tri meseca „bombinga“ SRJ a zapravo Srbija je proglasila pobedu nad NATO agresorima koje je rasturila k’o beba zvečku, potpisala kapitulaciju al’ junački i izgubila južnu srpsku pokrajinu, tzv. „srce Srbije“. Posle je Milošević popušio na izborima i na ulici od strane naroda, njegovi saradnici dr Hulja, „mali debeli“ i doktorov „mali od palube“, inače Gebels tog režima, sakrili su se u mišije rupe dok ne prođe „demokratska“ oluja, jedan je kasnije otišao na službeni put u Hag i nikada se nije vratio, drugi je takođe boravio u haškom hotelu u sobi dva sa dva ali se vratio, Slobin portparol je postao predsednik preostalih socijalista a onaj „dečko“ koji je bio zloglasni ministar informisanja 90-ih godina par puta se početkom 21-og veka bezuspešno kandidovao za gradonačelnika Beograda. I nakon desetak godina dočekao svojih pet minuta. Prvo je bio „prvi potpredsednik“ Vlade pa ministar vojni pa premijer, predsednik Republike i na kraju (hm, kraju) Bog na zemlji. Iako je gotovo sigurno da nije gledao film „Borilački klub“ on je kao i glavni junak tog, danas već kultnog, filmskog ostvarenja poprimio osobine jedne neuravnotežene ličnosti koju muči nesanica, svakomalo mu se pričinjavaju stvari koje ne postoje, volja za moć ga obuzima sve jače (brže, bolje) i on u svojoj glavi stvara svet koji je u početku, naravno, imaginaran ali kako radnja filma i naš život u Srbiji u „zlatnom dobu“ odmiču mi vidimo da je to stvaran svet, da je to ludilo opipljivo i da je trenutak za izlečenje nepovratno prošao. I kao i glavni lik u filmu, junak naših dana – Aca Srbin odlučuje da stvori mrežu sebi sličnih, uličnih huligana u duši, koji se lažno predstavljaju kao političari, biznismeni, intelektualci, poslanici, uglavnom sa lažnim diplomama i sa pravim koeficijentom inteligencije srazmernim broju cipela i da osnuje borilački klub koji u našoj stvarnosti ima kodno ime – SNS  i koji je zvanično registrovan kao politička organizacija a u stvari je reč o klasičnom zločinačkom poduhvatu. Poslednjih dana Svemoćni je izgleda, ipak, izgubio živce i razotkrio svoje prave namere ali i pokazao dugo prikrivano lice plačipičke. Naime, On je otvoreno pozvao nekolicinu, po imence, opozicionih likova (njih petoricu) na borbu prsa u prsa, na linčovanje, na ulični fajt ili kako to kažu mladi – na ferku. Pet na jednog, o zar se i to može? I ovi se pozivu odazivaju, dolaze u Predsedništvo, doduše samo četvorica (AV je ipak video petoricu u svom bunilu) i tako su konačno sve maske pale, rukavice skinute, o dijalogu političkih protivnika nema ni govora, ostalo je golo nasilje. Nekadašnji huligan u pokušaju a danas na mestu predsednika države, pošto je očito sišao s uma, poziva i dočekuje svoje političke rivale u ringu spreman na tuču kao u školskom dvorištu. Nikada od njega pravi, odrasli, muškarac. Reč je o tinejdžeru koji odbija da odraste a koji je daleko, daleko, od toga da može da bude čak i jednu sekundicu Petar Pan. Mada, možda ume da leti (videćemo kada bude „odleteo“ s vlasti jednog dana). U filmu glavni junak (anti-junak zapravo), podvojena ličnost sa totalnom krizom identiteta, puca sebi u glavu u finalu drame jer shvata da je stvaranjem svog imaginarnog sveta zapravo stvorio stvarni svet i da ima nameru da ga uništi. I bukvalno. Poslednjim trzajem svesti pokušava samog sebe da spreči da to i učini. Ali, ne uspeva. Ovaj glavni lik naših života možda nikada neće shvatiti šta je stvorio i od sebe i od nas i našeg sveta a šta je uništio. A vidimo da je do temelja razorio državu kao dom svih građana, sve institucije, dobrotu, poštenje, istinu i ličnu sreću miliona ljudi širom „srpskog sveta“ svojim prošlim radikalskim činjenjima i sadašnjom „naprednom“ vladavinom. On hoće da se bije, samopoziva na linčovanje, kurči se na svojim televizijama od jutra do sutra a za deset godina koliko je glavnokomandujući u ovoj zemlji nije smeo da izađe na crtu pred kamerama i milionskim auditorijumom (recimo na RTS-u) nikome ko drugačije misli, ko više ume i zna, a ko nije spreman da aplaudira do besvesti Njemu, Jednom i Jedinom. Taj se neustrašivi lik hrabro uselio u ogromni stambeni prostor plaćen za Dž dok su kolone Srba na traktorima bežale sa Kosovo koje je On sa svojim pajtosima branio, sve propovedajući patriotizam kao što danas propoveda rad, rad i samo rad i to u fabrikama za bedne plate i sa sve pelenema dok on i njegova kamarila kradu sve što mogu da drpe zaključno sa zemljom, vodom i vazduhom. Neopevana kukavica koju niko ne voli. Ovi njegovi ga se plaše, narod kao i uvek kroz istoriju ćuti i čeka da i „ovo“ prođe, borilački klub SNS već doseže neslućene razmere, još malo pa će se svi stanovnici zemlje Srbije međusobno tući i tako će se ostvariti mračni naum sumanutog Vođe da Srbija bude jedan veliki i napredni Borilački klub u kome naprednjaci uvek pobeđuju a svi ostali gube. Jer, jebi ga, nije ovo ovde Holivud pa da ima srećan kraj. Mada, čuli ste šta kaže mudri vladika Grigorije – na kraju će sve biti dobro!?

Dragan Karalazić