Centar Šapca i poznati Šapčani VI deo

Centar grada, Karađorđeva ulica, lokal u kući Ilije Popovića „Spirinovca“, u lokalu kancelarija FK „Mačva“ sekretar u to vreme , Braca Čavić Kamila. A tih 50-tih godina 20-tog veka, FK „Mačva“ je ispala iz Prve savezne lige u Beogradski fudbalski podsavevez,  jer drugih takmičaeskih liga nije bilo. Pre ispadanja igrači „Mačve“ plasirali su se do finala Kupa Srbije. Protivnik „Mačve“ u finalu bila je ekipa FK „Napredak“ iz Kruševca, a FK „Mačva“ je bila domaćin tog finalnog susreta. Od igrača koji su igrali Prvu saveznu ligu, ostao je samo Svetozar Jurišić – Baća i mladi igrači. Termin za odigravanje tog finalnog susreta nije se znao i svakodnevno se čekalo saopštenje iz FS „Srbije“. Mi, mladi igrači bili smo svaki dan u kancelariji „Mačve“, u Karađorđevoj ulici, kod sekretara Brace Čavića- Kamile, da saznamo da li je termin određen, a odgovor sekretara uvek je bio da nije! Ta finalna utakmica Kupa Srbije između FK „Mačva“ i FK „Napredak“ (Kruševac) trebala je da se odigra u pauzi fudbalskog prvenstva. Leto je. Od mladih igrača, koji su trebali da igraju finalnu utakmicu, bili smo kandidati, i nas trojica: Nebojša-Nele Milinković, Siniša Trajčević „Žuta K. R. A“ i moja malenkost. Po odobrenju uprave kluba „Mačve“, nas trojica sa grupom Šapčana odlazimo na Jadransko more u mesto Prčanj, blizu Kotora. Sve dok smo na moru sa nama će telefonom kontaktirati sekretar kluba Braca Čavić. Dogovor Uprave kluba sa nama je bio: Ako FS Srbije obavesti „Mačvu“ za datum odigravanja finalne utakmice, dok smo nas trojica na letovanju „Mačva“ će nas obavestiti telegramom, da prekinemo letovanje i da se vratimo u Šabac, kako bi igrali utakmicu. Pri polasku na more pored ličnih stvari, poneli smo, svako svoju, fudbalsku opremu, da svaki dan treniramo. U fudbalskoj opremi dobili smo i trenerke na kojima je pisalo F K „Mačva“ – Šabac. Nama mladima, u to vreme, trenerka je bila glavni deo garderobe, i pravili smo se važni jer trenerka je služila za sve prilike u kojima smo se nalazili. U to vreme malo je klubova i sportskih ekipa bilo koje su imali trenerke. More, morska voda, sunce, kupanje opčini svakoga a posebno nas mlade i ne znamo šta ćemo sa sobom i gde da se i na koju stranu opredelimo, i gde ćemo da stignemo. U tim godinama, mladost ne može da odoli raznim ali pozitivnim izazovima, pa i nas trojica pored svakodnevnog treniranja, sve smo radili kao i ostali iz grupe. Pratili smo ih i učestvovali u svim akcijama, jer smo svi iz grupe koja je letovala, uglavnom bili istih godina i uzrasta. Iako smo se na letovanju pripremali za utakmicu, očekujući poziv iz Šapca da se vratimo, nismo bili sigurni da li smo se dovoljno kondiciono pripremili, i da li ćemo moći da izdržimo sve napore koji nas očekuju na utakmici? Tada se u Kotoru se održavalo prvenstvo Jugoslavije u plivanju seniora i seniorki. Plivalo se u otvorenom bazenu plivačkog kluba „Primorac“ iz Kotora. Plivači i plivačice bili su iz svih republika tada celovite Jugoslavije. Bazen je bio ograđen sa svih strana visokim zidom. Svi koji su tada letovali u Prčnju, prvi put su uživo gledali plivačko takmičenje. Od Prčnja do Kotora išli smo grupno, peške ili barkama sa meštanima, sa kojima smo se družili, pa su čak neki meštani dolazili u goste u Šabac. Da bi ušli u bazen kao gledaoci, ulaznice su nam bile „Mačvine“ trenerke,  jer su vratari koji su puštali u bazen mislili da smo i mi plivači – učesnici državnog prvenstva Jugoslavije. U bazen smo ulazili po trojica sa trenerkama na kojima je vidno pisalo „Mačva“. Kada uđemo u gledalište – bazen trenerke sa sebe skidamo i prebacujemo preko zida, i opet sa trenerkama pored vratara uđe trojica, i tako sve, dok u bazen ne uđu svi iz naše grupe. Ulaznice za ulazak u bazen za nas su bile vrlo skupe, a mi na letovanju. Džeparac, koji smo dobijali od roditelja pri polasku na more bio je mali. Morali smo da se snalazimo, jer smo odrastali u nemaštini, a ovo što iznosim u kolumni, bilo je sedam, osam godina posle II Drugog svetskog rata. Na tom letovanju u Prčnju vaspitači u letovalištu bili su prosvetni radnici učitelji: Đorđe-Kokan Stefanović i Mirko Spajić Ciga. Nama mladima bili su uzor u svakom pogledu. Brinuli su o nama kao o svojoj deci. Bili su sa nama svakog trenutka, na kupanju, pratili su svaki naš korak i bili su u svim drugim akcijama, koja su se dešavale u letovalištu. Negovali su drugarstvo, socijalizovali su nas, i posle šezdeset godina od tih događaja i tog letovanja sećam se ta dva draga čoveka. Kasnije, ja kao prosvetni radnik, primenjivao sam njihove vaspitne metode, što mi je mnogo koristilo,  jer sam još kao student a kasnije i kao prosvetni radnik pedeset godina vodio mlade – učenike i starije na razne destinacije u zemlji i u inostranstvu. Hvala Bogu bez ikakvih posledica. Posle toliko godina, ta deca – učenici, sada roditelji koje sam vodio i brinuo o njima zahvalni su mi za to! Napominjem da ti mladi sada roditelji koje sam vodio na raznorazne destinacije nisu pohađali moju školu, već su bili učenici drugih šabačkih i seoskih škola. U svakoj grupi koju sam vodio na letovanja, zimovanja bilo je 3 do 5% učenika iz moje škole. Ti učenici koje sam vodio i brinuo o njima sada roditelji odrasle dece, kad god me u kom gradu vide posebno mi se zahvaljuju kako sam brinuo o ljima i hvala im što nisu zaboravili posle toliko godina moj odnos prema ljima. Posle šezdreset godina letovanja u Prčnju u Boki Kotorskoj, vrlo često se stim učitelja Đorđa Stefanovića -Kokana, jednog iz poznate šabačke porodice Stefanovića.  Gospodin Đorđe Koka bio je jedan od prvih šabačkih fudbalskih sudija, zajedno sa Mikicom Sinđelićem, Jojom Radomirovićem, Dušanom Vasiljevićem Detektivom i drugim. Pored toga g-din Kokan je bio porodičan čovek, uspešan roditelj, imao je sina Branu Stefanovića Lajoša (Lajku) poznatog odbojkaša beogradske „Crvene zvezde“ i reprezentacije Jugoslavije, doktora Stomatologije, koji je kao stomatolog, dugo vremena proveo u Švajcarskoj. Brana sada živi u Beogradu. Iz te brojne porodice Stefanovića, blizak rod gospodina Kokana bio je šabački farmaceut Nikola Stefanović  Pinja, jedan od najodanijih ljudi fudbalskog kluba šabačke „Mačve“ i zato ovo pišem jer mladi koji dolaze i stupaju na scenu, zaboravljaju legende Šapca?

Kolika je bila ljubav – odanost i privrženost prema FK „Mačva“ navešću samo u jednom primeru. Da bi pomagao voljeni klub „Mačva“ Pinja je iz svoje kuće prodao novu kuhinju, koju je napravio čuveni šabački stolar Srnić. Kuhinja je bila vrlo vredna -skupocena, jer je majstor Srnić izradio kuhinju u duborezu. Pravo umetničko delo. Šapčanin stolar Srnić imao je troje dece, dve ćerke i sina. Ćerka Zorica udala se za poznatog šabačkog književnika Vladimira Jovičića Patka. Zorica sa porodicom živi u Beogradu a druga ćerka Nada živi u Šapcu.

Iz porodice Stefanovića bila je i poznata, lepa, šarmantna i veoma zapažena, gospođa Dragica Stefanović profesor francuskog jezika. Sećam se da je 1961. godine predavala francuski jezik u osnovnoj školi „Laza K. Lazarević“ koja se u to vreme nalazila u zgradi Šabačke gimnazije.

Pedesetih godina dvadesetog veka Dragica se udala za čuvenog fudbalera šabačke „Mačve“ Abdulu Gegića. Iz tog braka dobili su ćerku Adilu, koja i danas živi u Šapcu u ulici Kralja Milana (Partizanska).

Abdula Gegić jedan period, bio je vrlo uspešan trener FK „Partizan“ (Beograd), pa je sa „Partizanom“ igrao finale KUP-a Evrope u Briselu protiv madridskog „Reala“ a tog dana radio mu se sin, kome je dao ime Brisel.

U to vreme pedesetih godina dvadesetog veka jedini prevoz do Jadranskog mora bila je železnica, jer autobuskog prevoza nije bilo. Grupe dece i omladine koji su putovali na letovanje ostajali su po 21 dan po smenama. Destinacija do Crnogorskog primorja je bila: Šabac, Ruma, Sarajevo, železnicom normalnog koloseka trećom klasom. Od Sarajeva putovalo se prugom uskog koloseka „Ćirom“ preko Popovog polja, Trebinja do Huma. Od Huma drugi deo železničke pruge uskog koloseka odvajao se preko Konavlja do Dubrovnika. U toj šabačkoj grupi nalazili smo se i nas trojica fudbalera „Mačve“: Nele, Siniša i moja malenkost. Od Zelenike do Prčnja putovali smo brodom. Put od Šapca do mora u odlasku i povratku bio je vrlo naporan i vremenski je trajao dva dana i jednu noć. Nama mladima to nije predstavljao problem  jer je veći deo grupe prvi put ugledao Jadransko more i u tom trenutku zaboravili smo sve nevolje. Dvanaest dana provedenih na moru svakodnevno smo očekivali telegrafski poziv da se vratimo i odigramo finalnu utakmicu „Mačva“ – „Napredak“. Posle 12 dana provedenih na moru stigao je telegram i novac iz Šapca, za putne troškove da se odmah vratimo. Put je bio naporan do Sarajeva. Od Sarajeva do Rume po odobrenju kluba putovali smo spavaćim kolima. U Šabac smo stigli jedan dan pred odigravanje utakmice. Za vreme odigravanja utakmice temperatura je bila preko 30 stepeni Celzijusa. Sećam se nekih fudbalera FK „Napredak“ starijih igrača čuvenog Petrovića „Grofa“, inženjera Vulića, Dimitrijevića i Durkovića. U timu „Mačve“ od starijih igrača: Svetozar Jurišić Baća i mi mladi igrači. „Napredak“ nas je zasluženo pobedio, a najbolji igrač u ekipi „Napretka“ bio je Durković, koji je na toj utakmici postigao 3 pogodka i posle te utakmice postao igrač „Crvene zvezde“ a kasnije reprezentacije Jugoslavije.

P.S. Ove kolumne su autentične. Poklanjam ih čitaocima lista i porodicama, da se poznata lica Šapca ne zaborave jer mnogo njih više nema.

-NASTAVIĆE SE-

avle M. Pavlović-Paja „Labud“, prof. fizičkog vasp. u penziji