Pre Drugog svetskog rata, pa sve do oslobođenja Šapca u Karađorđevoj ulici sve radnje su bile u privatnoj svojini. Po oslobođenju Šapca nije bilo privatnih radnji ni drugih ustanova već su ti objekti prešli u državnu svojinu. Na lokaciji gde su sada prostorije RK „Metaloplastika“ i kafić „Amadeus“ bio je takođe deo starog Šapca, sa velikim dvorištima, prizemnim kućama i privatnim radnjama, čiji su vlasnici bili poznati Šapčani. Jedna od najpoznatijih privatnih, predratnih radnji bila je radnja odevnih predmeta, fabrike „Tivar“ iz Varaždina. U to vreme čak se i pevušilo „cigarete pušim Ibar, a odela nosim „Tivar“ i cipele „Bata“ (Borovo) na korzou uvek dasa“. Poznati odevni predmeti fabrike „Tivar“ bili su kaputi, mantili „Trenčkoti“ odela od engleskih štofova i čuvena lister odela. Dugo godina vlasnik te radnje bio je g-din Milan Vuković. Od oslobođenja Šapca, 1944. godine privatna delatnost se ukida i osnivaju se državna preduzeća. Prodavnica „Tivar“ dobija novi naziv „Varteks“. A i fabrika u Hrvatskoj nosi novi naziv „Varteks“. Prodavnica „Varteks“ u Šapcu ostaje sve do građanskog rata 90-tih godina 20-tog veka. Na tom delu Karađorđeve ulice gde je bilo mnogo prodavnica, mnogi lokali i radnje menjale su svoje delatnosti, a iza tih radnji bila su velika dvorišta sa prizemnim kućama u kojima su živele poznate šabačke porodice. U jednom takvom dvorištu u dve prizemne kuće, živele su dve porodice: porodica Brkić, sa dva sina, Dragišom i Jankom „Dezenom“. Janko Brkić dobio je nadimak zato što je jedno vreme bio zaposlen u prodavniici štofova. Svojstveno Šapčanima je da budu „kumovi“ i da prišivaju adekvatne nadimke. U istom dvorištu gde su bili Brkići stanovala je porodica Jevtić: 2 sina i 5 (pet) kćerki. Glavni lik te porodice bio je Sreja „P…V“ poznat i kao odgajivač kanarinaca, čak je u svom porodičnom stanu imao školu za kanarince. U njegovu ljubav prema pticama uverio sam se 70-tih godina 20-tog veka u Splitu. Pored mnogih Šapčana koje sam vodio na letovanja u Split sa Srejom u grupi bio je i Mika Grubić „Mikać“, tada poznati bokser BK „Mačve“. „Mikać“ kao i Sreja bili su veliki ljubitelji ptica. Još kao učenik „Mikać“ je bio poznati odgajivač rasnih golubova. Sreja i Mikać pored ostalih stvari i dokumenata koji su nosili sa sobom, obavezno su nosili adresar odgajivača ptica tada celovite Jugoslavije, sa adresama ljudi koji su bili odgajivači ptica kao i njih dvojica. Dan na moru, vreme oblačno, nije za kupanje, Sreja i Mikać dolaze kod mene sa molbom da ih vodim u centar Splita da posete splitske odgajivače ptica. Uslišim njihovu molbu i odlazim sa njima, jer po njihovom mišljenju bolje poznajem Split od njih, jer su oni prvi put u Splitu. Po obavljenom zadatku obojica srećni, zadovoljni i oduševljeni. Na tom letovanju moja malenkost na ulazu hotela-apartmana „Ruzmarin“, jutro je na vidiku se pojavljuje Sreja sa suprugom Verom, koja plače, suza suzu stiže, a Sreja gestikulira okrenut prema Veri. U tom trenutku ne znajući šta se dogodilo pomislio sam na najgore. Naime, kad su pošli na letovanje u Split, Verina majka, Srejina tašta ostala je u Šapcu, da vodi računa o Srejinim kanarincima, hraneći ih. Verina majka zaboravila je da zatvori vrata od kaveza, koji je bio na terasi, pa je jedan broj kanarinaca izleteo. To su njih dvoje saznali, jer su se telefonski čuli sa Šapcem. Tek kad su došli do mene, čuo sam Sreju kako pita Veru – da li je iz kaveza izletela „Bela kanarinka“? Ja u tom trenutku upitam Sreju: „Zašto je baš važna „Bela“ kanarinka? Sreja odgovori: „Bela“ kanarinka ne bira partnera, ona hoće da se pari sa svakim kanarincem“! Tada sam prvi put video, kolika je ljubav nekih ljudi prema pticama. U dvorišnoj kući u blizini gde je bila nekada prodavnica „Varteks“-a stanovala je poznata višečlana porodica Nikole Stanića „Kauboj a „. Nadimak je dobio verovatno zbog šešira, koga je nosio uvek kao američki traperi i kauboji. Nikola sa suprugom imao je tri sina: Momu, Pericu i Dišu „Tregera“ i tri kćerke: Ljiljanu, Bosu i Dragicu. Po mom mišljenju od Nikolinih kćerki najlepša je bila Bosa. Pored škole koju je pohađala u Šapcu, Bosa se bavila gimnastikom. Najmlađa Nikolina kćerka Dragica, udala se za mog učenika Ivana Glišića „Pitiju“ kasnije mog kolegu. Najstarija Nikolina kćerka Ljiljana udala se za Žiku Đokića -„Atoma“, koji je bio fudbaler šabačkih kubova: FK „Radnički“ i Fk „Mačve“. U neposrednoj blizini gde je Nikola stanovao, bio je jedan poznati šabački berberin, penzioner, koji je često na poziv brijao starije osobe, pa je vrlo često brijao i Nikolu „Kauboja“. Sin tog berberina, zaposlen u jednom uspešnom državnom preduzeću sa dobrim mesečnim dohotkom, jednoga dana reče svom ocu: „Tata nemoj više da ideš da briješ, jer kad god nekoga starijeg obriješ, ta osoba umre. Reci mi, koliko mesečno zaradiš, a ja ću ti taj mesečni honorar, nadoknaditi“! Otac posluša sina i prekide sa brijanjem!? U istom dvorištu gde su bili Stanići, užarsku radnju imao je, užar Nikola Mihailović sa suprugom Lenkom, imali su sina Iliju-Iku i kćerku Bobu, ali su stanovali u Karađorđevoj br. 9, a ne u tom dvorištu gde im je bila radionica. Proizvode su izrađivali od prirodnog materijala kudelje, jer je u Šapcu posle II rata bila fabrika kudelje-kudeljara na Dumači, gde je kasnije na tom mestu bila OUR Zaštita bilja HI „Zorka“. Posle Drugog svetskog rata direktor kudeljare bio je naš sugrađanin Žića Jovanović kasnije uspešni ekonom fudbalskog kluba „Mačva“. Pre dolaska iz Masarikove ulice – Vladičinog konaka, gde je sada Šabačka biblioteka u Karađorđevoj ulici gde sada stanuje šabačko-valjevski vladika g-din Lavrentije, stanovala su građanska lica. Sećam se da su tu stanovale dve sestre Mađarice: Eržika i Juliška i vojno lice Rudelj sa kćerkom. Na toj lokaciji od Zelenog venca do kafića „Amadeus“ bile su prodavnice trgovačkog preduzeća „Nama“ iz Šapca. Sećam se i sada tih trgovaca, Šapčanina Jovana Lukića, koji je radio u prodavnici štofova i trgovca Stanišića- „Pešak a“ i njegove žene Nade „Pešakuše“, koja je do pre dve godine – na lokaciji, na platou između Tržnice i „Točkonjinog ćumeza“ kao penzionerka prodavala cveće. Sećam se mnogih predratnih šabačkih trgovaca, koja su kao građani Šapca i trgovci bili prava gospoda: Žikica Stojanović, Ilija Šušnjević, Cole Samurović, Tucaković, braća Trifunović, Miša Matić, Čeda Gajić, P. Radović i mnogi drugi. Pored toga dosta njih koje sam naveo, bili su vrsni sportisti ili organizatori i lideri u šabačkim sportskim klubovima. Do porodice Stanić i radionice Nikole užara bilo je veliko dvorište i kuća poznatog Šapčanina g-dina Ilije Popovića „Spirinovca“. U tom dvorištu, koje se protezalo od Karađorđeve ulice do Benske bare. Benska bara u to vreme nije bila nasuta peskom. U tom dvorištu kod gospodina Ilije Popovića, kao stanari, živela je porodica Žakula: otac Nenad i sinovi Radomir i Jaroslav. Otac Nenad i sin Radomir Žakula bili su zaposleni kao vozači u ATP „7 juli“ koje je nestalo kao da je gumicom izbrisano!!!? Jaroslav je bio zaposlen u HI „Zorka“, gigant, preduzeće koje je doživelo istu sudbinu kao i ATP „7 juli“. G-din Ilija Popović „Spirinovac“ i supruga Jela imali su dvoje dece: kćerku Katarinu i sina Đorđa „Boncu“ dr-stomatologa, živeli su na toj lokaciji u Karađorđevoj ulici, sve vreme, dok nije porušen najlepši deo starog Šapca. Inače dr Đorđe „Bonca“ bio je oženjen Verom Rukavina sestrom Šapčanina Ive Rukavine i tetkom pesnika Jovana Rukavine. G-din Ilija Popović „Spirinovac“ tada vrlo ugledan građanin, a intelektualac, vrlo obrazovan, 1937. Godine – predsednik Opštine Šabac (gradonačelnik). U to vreme uspešno je vodio ekonomiju, komunalnu politiku i ispunjavao je želje građana. Kakav je „Spirinovac“ bio navešću jedan primer. naime-tih 30-tih godina 20.tog veka počela je da se razvija industrija u Kraljevini Jugoslaviji, da niču fabrike. Međutim, u Šapcu u to vreme bili su razvijeni zanati, a posebno opančarski zanat. Opančari su izrađivali obuću-opanke, koje je u velikom broju nosilo seosko stanovništvo. U Šapcu je bio veliki broj opančara, koji su imali čak i male „fabrike“ – sepije, gde su štavili kožu, za finalnu izradu opanaka. 1937/38 godine Državni organi Kraljevine Jugoslavije zaduženi za izgradnju fabrika, planirali su da se u šapcu izgradi fabrika obuće „Bata“. Međutim šabačke zanatlije-opančari, plašeći se konkurencije bili su protiv izgradnje fabrike obuće „Bata“. Šabac ako tu ponudu ne prihvati, u Šapcu će se izgraditi hemij. fabrika „Zorka“. Predsednik opštine g-din Spirinovac da bi opančarima ukazao štetnost i posledice hem. industrije angažuje autobus (M. Maričića) da se uvere u štetnost i ode sa njima u Suboticu, gde je bila HI „Zorka“ Subotica. Zanatlije-opančari odbiju ponudu da se gradi fabrika obuće „Bata“. Kasnije „Borovo“ i u Šapcu se 1938 god. izgradi HI „Zorka“. U toj velikoj kući, g-din Ilije Popovića kuća je do ulice imala veliki lokal. Kako su se u lokalu s’vremena na vreme menjale delatnosti 50-tih godina 20-tog veka bila je i kancelarija fudbalskog kluba „Mačve“ iz Šapca. Lokal u Karađorđevoj ulici, Ilija „Spirinovac“ dao je FK „Malvi“, na besplatno korišćenje, jer je nekada Ilija „Spirinovac“ bio igrač FK „Mačve“. Bio je g-din Braca Čavić „Kamila“ sin sveštenika Čavić-a. Sveštenik Čavić, dugo godina obavljao je službu u Klenačkoj crkvi, a sa porodicom je stanovao u Šapcu, u ulici Milorada Šapčanina. Tih 50-tih godina 20-tog veka, FK „Mačva“ je ispala iz Prve savezne lige. Od tih igrača koji su igrali Prvu Savetznu ligu, u „Mačvi“ je ostao samo, Svetozar Jurišić- „Baća“ i mi mladi igrači.
P.S. Ove kolumne su AUTENTIČNE. Poklanjam ih čitaocima lista i porodicama da se poznata lica u Šapcu ne zaborave jer mnogo njih više nema!
-NASTAVIĆE SE-
Pavle M. Pavlović-Paja „Labud“, prof. fizičkog vasp. u penziji
