Uvek sam se držao devize pomoći drugome

0

Dr Stevan Stanković, dobitnik Aprilske nagrade za ukupan razvoj i promociju grada Šapca

Dr Stevana Stankovića svi znaju kao odličnog medicinskog stručnjaka, plemenitog čoveka i sugrađanina. Pored značajnog doprinosa razvoju neuropsihijatrijske službe u Šapcu, svojim pacijentima i građanima uopšte uspeo je da tu granu medicine približi i pokaže važnost pravilnog pristupa pacijentu kao pravi narodni lekar. U velikoj meri je afirmisao šabačko zdravstvo, organizovao i podržao različite stručne i edukativne skupove, učestvovao u gradskim događajima, kulturnim i umetničkim manifestacijama. Kao predsednik Crvenog krsta nesebično je pomagao najugroženijima, suprotstavljajući se različitim izazovima i u najtežim vremenima. Zahvaljujući višedecenijskom humanitarnom radu postao je jedan od simbola grada Šapca, nepokolebljiv i dosledan u poštovanju i negovanju najčistije ljudske vrednosti, čovek za primer zajednici, gradu Šapcu i celoj Srbiji, obrazloženo je u saopštenju Komisije koja je odlučila da neuropsihijatru dr Stankoviću pripadne ovogodišnja Aprilska nagrada za ukupan razvoj i promociju grada Šapca.

Foto: Jugoslav Radojević

Šabac je moj grad bio i ostao

Šapčanin je, kaže, 55 godina, a ima upisanih i priznatih 48 godina staža. Po završetku fakulteta dolazi u Šabac gde je prošao sve strukovne stepenice, od lekara početnika do direktora tadašnjeg Medicinskog centra, kao i u Crvenom krstu i Lekarskom društvu.

-Jedno vreme sam bio član partije u koju sam ušao 1968,  kada su Rusi upali u Čehoslovačku koja je tada pokušala da bude slobodna. Izašao sam kad sam shvatio da su lične razmirice, odnosi i interesi preči od opštih. Od tada nisam ulazio u politiku, jer mi je sasvim jasno da su sve partije stvorene iz interesa i služe interesu pojedinaca u društvu. Kad su me pitali gde ćeš sada, rekao sam da neću nigde, jer sam ovde, u zemlji Srbiji, Srbija je moja partija. Drugu zemlju nemam i ne treba mi. Ovde su mi rasle ćerke i unučad, ponosan sam na Šabac kao grad i nisam se prevario u svom početnom razmišljanju da li u njemu ostati. Privukao me ljudima, plemenitim prihvatom poštenja, dobrog odnosa, rada, ljudskih vrednosti, svega što je novo. Bio je i ostao moj grad- kaže Stanković, dodajući da je Šabac, od njegovih početaka do danas, napredovao u svakom pogledu i sada je „vesnik novog života, poretka i odnosa u društvu“.

Sećajući se kako je odlučio da upiše medicinu, priča kako mu je pre mnogo vremena, kada je donosio odluku za koji fakultet da se opredeli, otac zadao pismeni zadatak da napiše šta hoće da studira i navede razloge za svoju odluku.

Redakcija „Podrinskih“ prva koja diže glas

Redakcija „Podrinskih“ inicirala je da se među predložene kandidate za Aprilsku nagradu uvrsti i prim. dr Steva Stanković.

-Ponosan sam na priznanje Grada koje mi zaista znači mnogo, to je praktično nagrada za životno delo, a predstavlja i obavezu da i dalje istrajem u svom radu. Redakcija „Podrinskih“ je vesnik nečeg novog, ne u prvim redovima, nego prva, koja diže glas. Prema tome, to mi je ohrabrenje da radim nešto na ispravan način- da je ono što radim dobro, prihvaćeno i da to radim u opštem interesu. Zahvaljujem se redakciji „Podrinskih“, redovno pratim sve što objavljujete, posebno kolumne i intervjue. Očito je da se borite za nešto- poručuje prim. dr Stanković.

-Tada sam bio suviše mlad da mogu nešto mnogo ozbiljno i pametno da kažem, ali sam shvatio, gledajući, uz oca, da je najpametnije, najvrednije i najbolje i za mene i za druge da pomažem ljudima. Držao sam se te devize pomoći drugome, tu su me vodili srce i razum, usaglašeni ili ne, kako- kad. Na kraju, zadovoljan sam onim što sam uradio. Moglo je više sigurno, ali i ovo nije malo. Pokrenuo sam „Lazine dane“, u Lekarskom društvu mnogo uradio, u srpskoj psihijatriji ostavio nekakav trag, deset godina bio načelnik službe i onda sam, baš negde pred „peti oktobar“, dao otkaz na mesto načelnika bivšem direktoru, što je novi aminovao. Svi su to povezivali sa nekom vrstom protesta, iako to nije bio razlog. Svejedno, normalno je bilo da mlađi preuzmu tu poziciju. I dalje sam dobrodošao u tu kuću koja je moja, bila i ostala- ističe prim. dr Stanković.

Četiri generacije u medicini

Otac je takođe bio lekar, neuropsihijatar, brat profesor hirurgije u Nemačkoj u penziji, jedna ćerka je dečiji psihijatar, a i njene dve ćerke, Stankovićeve unuke, krenule su putem medicine, što znači da u kući imaju četiri generacije posvećenika toj teškoj profesiji. Nikad nije bilo dovoljno para u tom poslu. Ko želi mnogo lepo da živi, smatra, ne treba da upiše Medicinski fakultet. Istovremeno, medicina mu pruža unutrašnji mir i zadovoljstvo. Kada se taj mir naruši svešću da, uprkos znanju i iskustvu, nekome ipak ne može da se pomogne, jer su i granice vrsnih stručnjaka omeđene neizbežnom konačnošću ljudskog veka, sa tim se uči živeti.

-Ko god je prošao ispred mene, ostavio je nekakav trag, neko veći, neko manji. Negde na početku moje karijere, dok sam bio stažer, pokojni doktor Babić, internista, dao mi je veliki savet koji i danas pamtim: „Svaki lekar ima svoje groblje koje ostavlja za sobom. Gledaj da tvoje bude što manje“. Nažalost, mora se i to prihvatiti. Iskustvo i vreme nauče nas da nosimo taj teret. Šta da se radi, smrtni smo ljudi- pomirljivo kaže i sa svojih osamdeset, ne završava radni vek, već je  i dalje angažovan kao veštak u sudu.

Foto: Jugoslav Radojević

Objašnjava da je to poseban oblik medicine, vrsta rada koja uključuje proveru ranije stečenih znanja. U poslednje vreme bavi se i istorijom medicine u Šapcu, podstaknut potrebom da otrgne od zaborava relevantne kolege i njihov doprinos šabačkom zdravstvu.

-Ne žurim, ali radim na tome. Sačuvao sam od od nestanka i zaborava sećanja dr Čede Kneževića, od 1925. godine, kada je njemu kao stažisti doktor Mihailo Dunjić, prvi hirurg u Šapcu, osnivač hirurškog odeljenja i upravnik i dugogodišnji direktor šabačke bolnice, dao zadatak da se pozabavi malo istorijom. Čeda je to uradio i našao sam jedan njegov referat iz ’65 godine, kad je završavao karijeru. Na sreću, prekucao sam to i sačuvao u kompjuteru i sad na tome radim, bez obzira na godine. Znam da je u radu smisao, ono čime sam se celog života bavio mora da se nastavi dalje, ne sme da se stane, u čoveku mora da postoji stalna težnja i potreba za napredovanjem- zaključuje prim. dr Stanković.

Dragana Dimitrijević

 

 

 

 

Facebook komentari

Leave A Reply