U voćarstvu je prioritet obezbediti kvalitet i količinu proizvoda

0

Dejan Cerovac iz Krivaje za „Podrinske“

U porodičnom gazdinstvu u Krivaji, selu u Pocerini, koje je prema popisu iz 2011. godine imalo 812 stanovnika, Dejan Cerovac živi sa suprugom, dvoje dece, ocem i majkom. Svoju egzistenciju obezbeđuju isključivo na poljoprivrednom gazdinstvu, baveći se pretežno voćarstvom i stočarstvom. Obrađuju oko 30 hektara zemlje, od toga 25 hektara svoje i pet uzimaju u zakup. Na svojoj farmi registrovanoj za tu delatnost godišnje utove 45 junadi, a od krava muzara ostale su im samo dve za sopstvene potrebe, jer, kako objašnjava Dejan, za uspeh je potrebno bar 15 do 20 grla, a svoj interes u mlekarstvu ne prepoznaje. Budući da je Krivaja kraj poznat po dobrom rodu jagode, šljive i maline, sami imaju deset hektara pod voćem. Da bi se uspelo na selu, treba potencirati proizvodnju koja donosi zaradu.

-Stalno govorim da poljoprivrednici treba da se posvete onome od čega potencijalno mogu da zarade i što uspeva na ovim prostorima. Ne možemo se mi ovde baviti ratarstvom kao Vojvođani ili Mačvani, jer oni uz mnogo manje ulaganja imaju mnogo veći dobitak. Mi bismo u tom slučaju bili samo na gubitku i zato su naša perspektiva voćarstvo i pojedine grane stočarstva- smatra, dodajući da su bavljenje ratarstvom i svinjarstvom za njega prošlost ili nužno zlo.

Prošle godine u dva talasa leda skoro svih šest hektara šljive mu je uništeno. Kada im je priroda naklonjena, na hektaru zasada imaju rod od 25 tona šljive. Koristi subvencije za zemlju, a bušio je i dva bunara, prošle godine jedan na parceli od sedam i po hektara. Saglasan je da se raditi mora, ali i da se u današnje vreme radi mnogo više nego što se radilo ranije.

-Pre se živelo sa mnogo manje rada, ne samo u poljoprivredi, nego uopšte u privredi, a sada se mnogo više radi, da bi se na istom ostalo. Tako i u poljoprivredi moraš raditi mnogo više, a ako misliš da ti neko nešto da „na lepe oči“, od toga nema ništa. Proputovao sam po Italiji, Sloveniji, Hrvatskoj i znam da je tako svuda, ne samo kod nas- ističe.

Cilj mu je da zaokruži proizvodnju voća, tako što će ulagati u zaštitu i poboljšanje kvaliteta. Da bi zaštitio zasade, postaviće protivgradne mreže, jer je to sigurna proizvodnja, za razliku od one na otvorenom. U sopstvenoj hladnjači skladišti i čuva voće poslednjih šest godina. Počeli su da rade sušaru sa idejom da šljivu prerade u suvu, jer je sirovina najjeftinija, a od finalnog proizvoda su veći prihodi i zato stalno treba raditi na unapređenju procesa proizvodnje. Budući da sin ide u Srednju poljoprivrednu školu, po završetku školovanja, imaće sve spremno da nastavi porodični posao. On već voli da živi i radi u svom selu, a i otac Dejan mu savetuje da ostane na svom imanju.

-U kakvim smo uslovima živeli dok se poslednjih desetak godina situacija nije promenila, ne želim ni da se sećam. Iako naše porodično gazdinstvo traje četiri generacije, i sâm sam se dvoumio da li da ostanem na selu. Nismo imali put do kuće, a sada su putevi asfaltirani, imamo rasvetu, struju, vodu, sve neophodne uslove za rad- kaže.

Može sebi da priušti da otputuje na odmor ili produženi vikend sa porodicom, jer, kako naglašava, za sve se ima vremena kad si organizovan, a poljoprivrednik koji ne zna šta će raditi sutra ujutru, bolje da ne radi ništa. Nažalost, na putovanje ne mogu da odu svi zajedno, već na imanju mora da ostane neko od ukućana, budući da mu je otac već pet godina teško bolestan.

U selu imaju prodavnicu i školu, ali ne i dom kulture. Crkva Preobraženja podignuta 1790. godine, nalazi se na spisku nepokretnih kulturnih dobara, kao spomenik kulture od velikog značaja. Pripadnika njegove generacije u Krivaji još uvek ima, ali sve manje mladih se odlučuje da ostane. Ko jednom ode, više se ne vraća, pa makar u gradu radio za svega 15 hiljada dinara. Neki se zavaraju, priča, pa posade 10 ari jagode, misleći da će od toga ostvariti neki prihod. Međutim, ne može se živeti u gradu, a raditi na selu.

-Proizvodnja jagode pod otvorenim nebom može da bude isplativa, ali i da ostane na nivou uloženog. Jagoda je zahtevna zato što se svake godine obnavlja, zasad traje dve godine i svake godine moraš da sadiš. Ne može neko ko živi u gradu da posadi jagodu i da je više ne vidi do branja. Moraš stalno da budeš tu i na kraju, kad sve bude kako treba, bude i zarade. Važno je biti uporan, ne može svaka godina da bude uspešna- smatra.

U ogranku veterinarske stanice u Volujcu svakodnevno boravi veterinar, što mu je od izuzetnog značaja, budući da ima veliku farmu junadi. Dejan kaže da su česti kontakti sa predstavnicima Poljoprivredne savetodavne stručne službe imperativ za svakog ozbiljnog poljoprivrednog proizvođača, kako bi se pravovremeno informisao o subvencijama. Bilo bi dobro kada bi se organizovali u udruženje ili zadrugu, jer je pojedinac sam na tržištu nemoćan, a i tako bi svoje proizvode mogli bolje da naplate. Na svom imanju često angažuje sezonske radnike iz Šapca.

-Na selu si svoj gazda, radiš na svom i ne gledaš težinu rada, ni radno vreme. Sezonski radnici kod mene rade od sedam do pet popodne i, kad se približi kraj radnog vremena, samo gledaju na sat. To je stvar navike ljudi koji žive od danas do sutra i nemaju neke ambicije, već samo gledaju da im prođe radno vreme. Čovek mora da ima svoj cilj. Ko nije započeo, nije ni završio, a ništa s neba neće pasti. Kad sam počeo 2006. godine da radim jagodu na foliji, to je bio bauk. Sada smo poznati u celoj Srbiji kao prva šabačka jagoda. Jagoda je kod nas skuplja nego u „Maksiju“ u Beogradu, zato što su svi glavni izvoznici došli ovde da kupe jagodu- objašnjava.

Svaki početak je težak, ali napornim radom se dolazi do rezultata. Suština u voćarstvu je izboriti se za kvalitet i količinu, jer nikoga ne interesuje da kupuje na malo, već na veliko. Zato namerava da se organizuje sa komšijama u udruženje, jer samo tako mogu izađi na tržište sa dobrom cenom i uz adekvatnu količinu, koja bi podmirila i zadovoljila obe strane, i proizvođače i kupce.

Dragana Dimitrijević

Leave A Reply