Svrha slikarstva je da radite za svoju dušu, sve ostalo je komercijalizacija

0

Petar Đorđević, rođeni Šapčanin, slikar i scenograf u Nemačkoj

Veći deo života proveo je u Nemačkoj nego u Srbiji, budući da više od tri decenije živi u Štutgartu. Kao slikar, Petar Đorđević do sada je izlagao više od 50 puta na američkom i evropskom kontinentu, a od studentskih dana njegovo radno mesto je Staatstheater, u tom obliku, sa tri umetnosti- operom, baletom i dramom pod jednim krovom, najveće pozorište na svetu. Jednom godišnje, uglavnom tokom leta, dolazi u Šabac. Odrastao je kod Velikog parka, a za prostor koji je obeležio njegove mladalačke dane vezuju ga više ljudi, manje sećanja i stvari, koje su, kao i čovek, promenljive kategorije.

 

Ambijent se menja, ali i ja

-Mama je tu, nekolicina drugova sa kojima sam odrastao, a mnogi su i otišli ili se spremaju da odu u Evropu, Australiju, Kanadu, Nemačku. Budući da dolazim u kontinuitetu svake godine, primećujem neke marginalne promene i ta pomeranja su veoma mala. Ambijent se menja, arhitektura, međutim, ljudi odlaze, oni koje sam poznavao, dolaze neki novi i za mene ovo postaje grad koji ne poznajem u takvom obliku. I ja se menjam. Ono što sam pre 30 godina smatrao interesantnim, danas vidim drugačije. Mislim da Šabac, kao i ostali gradovi u Srbiji, pokušava da ide u korak sa nekom Evropom, pošto nam je Evropa poznata i bliska. Koliko u tome uspeva, to je sada druga priča. Menja se, to je sigurno- kaže Đorđević u razgovoru za „Podrinske“.

Osnovnu i srednju školu, zatim i Pedagošku akademiju, završio je u gradu na Savi. Usledile su studije u Beogradu, potom i studije slikarstva u nemačkom Štutgartu. Nastavio je da se bavi slikarstvom i u međuvremenu zaposlio kao scenograf u Državnom pozorištu u Štutgartu, jednom od najvećih pozorišta u svetu sa preko 1.500 stalno zaposlenih i mnogo gostujućih radnika.

-Kad sam studirao slikarstvo na Državnoj akademiji u Štutgratu, bilo je mnogo mladih umetnika koji su tražili posao, jer je u Zapadnoj Evropi uobičajeno da se pored studiranja i radi. Tako sam i došao do tog pozorišta, nisam to planirao, ali se dogodilo da sam se lepo uklopio, upoznao ljude i ostao. Ja sam sprega između tehničkog dela, režisera i scenografa. Pokušavamo tehnički da ostvarimo i sprovedemo na sceni zamisao režisera u dogovoru sa scenografom. Posao je vrlo kreativan. Svaka predstava zahteva nešto posebno i postoje zadaci koje moramo da rešimo i predstavljaju izazov za tehniku. Interesantno je, svaki put se događa nešto novo i drugačije- objašnjava Đorđević.

 

Nemci organizovaniji, Srbi individualci

U šabačkom i srpskim pozorištima uopšte, priznaje, godinama nije bio, pa nije spreman na poređenja. Veruje, ipak, da režiseri daju pečat predstavi, da je pristup nekom komadu individualna stvar i određuje pravac u kome će se on razvijati i dobiti svoj konačan oblik na sceni. Jezik je, prilikom dolaska u novu sredinu, za njega bio barijera koju je vrlo brzo i uspešno savladao. One druge, tzv. došljačke, nije imao.

-Nikada nisam imao problema sa mentalitetom koji je za Nemačku specifičan. Vi primećujete  ovde razliku u mentalitetu između starih Šapčana i tzv. novih Šapčana. Čak i o toj razlici, o tom mentalitetu, se više priča u Šapcu, nego što bih sad mogao da kažem da u Štutgartu primećujem te velike razlike. Kako nikad nisam imao problema sa nemačkim mentalitetom, isto tako sam se brzo prilagođavao srpskom mentalitetu- smatra on i potvrđuje uvreženo mišljenje da su Nemci možda disciplinovaniji od balkanskih naroda, ali podvlači da je to stvar vaspitanja i navike.

-Kada ne znate ništa drugo, onda radite onako kako su vas naučili da radite. Oni su verovatno nešto disciplinovaniji nego mi. Možda smo nešto kreativniji, individualniji, a oni su više narod koji živi u čoporu, koji se tako kreće i organizuje. Mi smo svi individualci. Ovde je svako pametniji i svako zna bolje. Naravno, vođeni time živimo- priznaje Đorđević.

Kao slikar, ne voli sebe da svrstava u određene umetničke pravce, nikada nije pokušavao „da svoje slike objašnjava i slaže u neke ladice“. Kaže, to je više posao za istoričare umetnosti i novinare, a njegov je da svoj pravac menja. Najviše stvara noću, jer se preko dana uvek događa nešto što ga remeti. Svoj mir najviše nalazi u periodu između večeri i jutra.

 

Panta rei

-Veliki su bili uticaji mnogih drugih slikara, starih majstora, preko simbolista, nadrelista. To se u životu isto menja, kao što se menja čovek i njegov karakter i neka viđenja uopšte. Čovek je zreliji, diskutabilno je kako on to doživljava, ali je bitno da se to pomera u toku života i da se svako od nas menja. „Panta rei“. Inspirišu me dobre i loše izložbe slika, interesantni muzeji, to je za mene posebna motivacija. Kada vidite izložbu slika koja vam se ne svidi, inspiriše vas, jer ste motivisani da to napravite bolje. Isto tako me inspirišu i dobre izložbe, interesantne slike. Moj pokojni otac Vladimir je više slikao pejzaže, njega je priroda više privlačila, a mene čovek kao čovek, figura, sa svim pojedinostima, kao individualac i to je neki sklop koji pokušavam da ostvarim time što ubacujem neke nama strane, a u principu poznate elemente i kombinujem sa onim osnovnim što znamo- kako figura izgleda, pa je prema tome prilagođavamo i menjamo onako kako smo zamislili- naglašava Đorđević.

Samostalno je izlagao pedesetak puta- u Štutgartu u Nemačkoj, Vašingtonu u Americi, Evropi, austrijskom Beču, Parizu u Francuskoj. Poslednje samostalne izložbe u Srbiji bile su u galeriji na beogradskom Dedinju i u šabačkom Kulturnom centru pre 10- 15 godina. Slikarstvo je umetnost, a ona se doživljava na svojstven način. Veruje da nema nekih pravila, vrlo je teško oceniti i proceniti. Nije kao u sportu, da se meri rezultatom, već je to vrlo subjektivan doživljaj svakog od nas. Za njega u tom smislu nema velikih razlika kada izlaže u Srbiji, Šapcu ili nekom drugom gradu u Evropi i širom sveta, jer smatra da slikarstvo spaja sve. To je univerzalni način komunikacije između ljudi, kao što je slučaj sa književnošću ili muzikom.

-Slikarstvo ovde ne postoji zadnjih 20, 30, 50 godina. Kandinski, Maljević, neki slikari su to uradili pre sto godina, naslikali su belo na belom. Pitanje je šta može novo da se uradi. Vrlo je teško napraviti nešto posebno, veoma kreativno, individualno, specijalno, što do sada niko nije video. Ni u muzici nije drugačije. Bilo koju umetnost da posmatrate, ponavljaće se neki taktovi od pre u ovom ili onom obliku. Prema tome, ništa ne možemo novo da izmislimo, pokušavamo da damo nov duh nekim stvarima, individualni pečat, ali ništa posebno se tu neće dogoditi. Ne težim da dam nešto novo narodu, već da dam nešto novo od sebe, za sebe. Kad slikate za nekog ili više njih, onda je to komercijalizacija. Kada radite za sebe, svoju dušu, onda ste to vi, deo vas. Upravo je to i svrha slikarstva, sve ostalo je manje- više dekoracija ili posao- podvlači Đorđević.

 

Šabac je grad koji volim

Posle toliko godina provedenih van zemlje, ne oseća kajanje zbog odlaska, prihvatio je svoj život i prostor u kome radi i stvara. U Šapcu, navodi, pokušava da se opusti i možda neku ideju skupi kao motivaciju za dalje, ali ne uzima četkicu u ruke, jer bi to za njega u tom slučaju već bio posao. U Nemačkoj ne viđa mnogo naše ljude, jer je drugačiji ritam života.

Sve ima svoju dobru i manje dobru stranu. Koliko imate prednosti na jednoj strani, toliko imate malo vremena na drugoj strani da u tim takozvanim prednostima uživate, priznaje. Budžeti za kulturu svuda u svetu su upitni, a i kad je dovoljno, to ne treba reći, jer će vam smanjiti davanja. Međutim, veruje da novac nije uvek garancija kvaliteta.

-Ako date talentovanom muzičaru ili kompozitoru više para, ne znači da će muzika koju je stvorio automatski biti kvalitetna. Isto je i sa slikarstvom. Sve zavisi od umetničkog pristupa, nekad i sa malo novca možete da napravite nešto dobro- smatra.

Mesto u kome je rođen se menja, kao i on, i to je prirodno. Ona Sava od pre trideset godina ne postoji u tom obliku danas, više su to ljudi koji ga vezuju za grad koji na nju izlazi.

-Šabac je grad koji ja volim, ali koji se menja, kao što se menjaju svi gradovi na ovom svetu, što je sasvim normalan proces. Više sam vezan za ljude u ovom  gradu, nego za stvari koje se menjaju. Ne mislim da je prednost što sam otišao, niti da sam pogrešio. Uvek sam pokušavao da se prilagodim situaciji u kojoj sam bio. Nisam ni imao vremena da razmišljam na taj način. Nikada se nisam kajao za one stvari koje sam mogao da promenim i na koje sam ja mogao da utičem, nisam imao vremena za to, a i zašto bih? Nostalgije ima u određenim trenucima, ona je više vezana za vreme koje je daleko za mene, za neke prijatelje, poznanike, doživljaje. Tu je nekolicina drugova sa kojima sam odrastao, arhitekta Srđan Lukić, od slikara Mihajlo Gligorić Gliša. Ostalo društvo koje sam poznavao ne viđam više, svako je otišao nekim svojim putem- kaže.

Leti obično bude izložba malog formata u Kulturnom centru koju obavezno pogleda.

-Moja nostalgija je do granice Šapca. Kada pređem Savu i uđem u Šabac, nakon trećeg dana ovde, ta nostalgija smršavi vrlo brzo. To vam je želja da vidite nešto, da ponovo budete sa nekim ljudima, popričate, razmenite iskustva i misli. I onda se pokupite i odete. I kako ste srećni što ste došli, tako ste srećni i na povratku- zaključuje Đorđević.

Dragana Dimitrijević

Facebook komentari

Leave A Reply