Što jes’ – jes’, najbolji je DS!

0

Rijaliti Srbija

OK, naravno da će se mnogi od vas nasmejati gornjem naslovu, neki će se zlobno smejuljiti, biće i onih potpuno indiferentnih a najviše onih koji neće imati pojma šta je pisac hteo da kaže. A stvar je prosta: bez Demokratske stranke kao brenda i simbola demokratskih i građanskih vrednosti ne bismo ni imali istinski višestranački sistem ni pluralizam u ideologijama i svemu drugom na političkoj sceni ove naše, pa recimo države, Srbije, ma koliko to bilo kilavo i posle tri decenije. Tačno 30 godina postoji Demokratska stranka na čijem je čelu na samom početku bio Dragoljub Mićunović, nasledio ga je dr Zoran Đinđić i doveo do pobede nad autokratskim režimom Slobodana Miloševića, a onda je ta opcija dala i predsednika Srbije Borisa Tadića u dva mandata. Nikada ova politička organizacija nije imala veliku podršku građana jer je srpsko društvo u većini polupismeno, tradicionalno, konzervativno i nacionalističko. Ovde najveću podršku uvek imaju populisti jer zagovaraju laka rešenja i podilaze primitivnim strastima naroda i njegovoj sklonosti prema mitovima pre spoznaje realnosti. Zato je Sloba – Sloboda vladao 13 godina kao car dok vrag nije došao po svoje i zato će i imperator Vučić vladati Bog zna koliko još godina (decenija). Većinu naših ljudi zaboli glava kad moraju da misle i zato biraju tu jednu glavu da misli za njih, da ih laže i maže ali i da im nežno, s vremena na vreme, šašolji nacionalni ego, pa smo mi Srbi narod nastariji i najbolji i najpametniji, pa se malo-malo kurčimo preko svake mere kad god se ukaže prilika, „pričaj srpski da te ceo svet razume“, itd. A likovi koji su osnovali DS, vodili i saučestvovali u rešavanju pravih, teških, problema počev od naše „slavne“ prošlosti iz 90-ih godina prošlog veka do restartovanja celog sistema i upodobljavanje novog sa onim u mnogo naprednijim, civilizovanijim, državama prvenstveno onim evropskim, e oni su bili satanizovani, blaćeni i napadani svim sredstvima od strane kriminalaca, onih pravih i onih prerušenih u političke partije poput SPS-a, SRS-a i sada (već osam godina) SNS-a. I tako su demokrate postali „žuti lopovi“. u U svest velikog broja ljudi usađen je taj otrovni bršljan da mrze one koje ne razumeju i ne znaju šta oni sve dobro rade, svi napori da se reformiše društvo i da od seljačkog, palanačkog i zaostalog u svakom  pogledu postane društvo racionalnih pojedinaca koji gledaju svet širom otvorenih očiju i koji shvataju šta je to zajednički interes i koji ne žele da ih neko bezočno laže već da im ponudi realnu perspektivu. E, ali to boli. A naš narod ne voli da ga boli (zato tako retko i posećuju čika Zubu), skloniji je bezbolnim rešenjima koja im posle nekog vremena nanose ogromnu štetu ali jebi ga, ko će misliti na sutra, daj mi moju platu od 200-300 evrića i penziju koliku toliku danas i neka ide život. A jesu demokrate grešile, to nije sporno, nisu mnogi članovi te stranke bili ni pošteni ni profesinalni koliko je trebalo i moralo da se bude ali bez te političke opcije na političkoj sceni niko zapravo ne bi zagovarao one vrednosti bez kojih ne možemo među države Evrope i sve one uspešne demokratije u svetu. Mnogi su iz Demokratske stranke tokom ove tri decenije izašli, napustili je ili bili izbačeni, mnogi su osnovali nove političke partije ali ono što je Demokratska stranka kao brend  bila i još uvek je nikoi nije uspeo da dostigne. Pa ne bi se Vučić uz pomoć „službe“ toliko trudio da razbije i ovo malo jada što je od DS-a ostalo da i On ne uviđa važnost postojanja jedne takve, makar i samo u simboličkom smislu, političke organizacije. Dok u Srbiji postoji DS nije politički i svaki drugi mrak. Kao što je Šabac svetionik u mrkloj noći naprednjačkog bezobalnog mora, gde još egzistira sloboda, demokratija i život ljudi bez pritisaka, pretnji i ucena, tako i DS samim svojim trajanjem u užasnim uslovima raspolućene i sjebane zemlje Srbije daje nadu da će jednom biti bolje nego što je sad pod režimom najgorih, najglupljih i najpokvarenijih ljudskih jedinki u istoriji ove države i ovog naroda. Da, kada je 2003. godine ubijen prvi demokratski predsednik Vlade Republike Srbije i predsednik DS-a dr Zoran Đinđić taj metak nije pogodio samo njega on je ranio u srce i onaj bolji deo Srbije, sve one ljude koji su se istinski borili da ova država i društvo bude bolje, uspešnije, pravednije, da se odavde ne beži glavom bez obzira kao što je to danas slučaj. I jeste gubitak Đinđića nenadoknadiv ali prave demokrate su tu baklju moderne Srbije u 21-om veku nastavili da nose sve do danas. Možda je ta svetlost slaba, možda nije dovoljna da osvetli sve ono što bi trebalo, što se ne vidi, što većina ne vidi pa zato misli da mora da bude ovako i da se ovde nikada ništa neće promeniti. Možda je sve to tako ali znate već, nada poslednja umire. Ako bude pameti na opozicionoj strani nakon ovih najnovijih izbora u aprilu tekuće godine, uspeo bojkot ili ne, pristupiće se ukrupnjavanju odveć usitnjene političke ponude i krenuće se u stvaranje jedne velike demokratske i građanske partije kao ozbiljnog takmaca protiv SNS-a, njegovih satelita, i svega onog što ta družina ružnih, glupih i zlih predstavlja. Građani moraju dobiti političku opciju koja može da pobedi i da ostvari ono što ipak većina njih želi a to je dostojanstven život, posao, pristojne plkate i penzije i možda i najvažnije – slobodu. Slobodu izbora pa onda sve ostalo. Velika, jaka, Demokratska stranka bi mogla biti garant svega toga. Ako opet ne izbiju u prvi plan sujete tzv. lidera i lična korist na štetu opšteg dobra. Kao alternativa nam uvek ostaje Vučić i njegova porodična manufaktura neograničene vlasti. Pa vi vidite. Kajanje posle ne pomaže.

Dragan Karalazić

 

Facebook komentari

Leave A Reply