Šta će Srbiji vlada! (II)

0

Sada, kada je završena burleska koju pratimo već četiri meseca, možemo da damo i završni komentar (prethodni vid.  https://srbijasvet.wordpress.com/2020/08/09/šta-će-srbiji-vlada/). Nije bitno što vlada još nije formalno sastavljena, niti izabrana, jer to će stvarno biti forma bez bilo kakve sadržine. Parlament i vlada, kojima predsednik Republike unapred određuje dužinu mandata bezobzirno kršeći Ustav, nisu ništa.

To da predsednik krši Ustav i gazi sve institucije, nije ništa novo. Poznat je rastući nivo njegove drskosti i arogancije od slučaja do slučaja. Poznat je i opadajući nivo otpora u Srbiji tim povodima. Danas se gotovo ni ne primećuje da umesto Vlade predsednik utvrđuje i vodi politiku, suprotno čl. 123 Ustava. Još manje se primećuje da predsednik, uzurpirajući ustavnu ulogu Vlade, trguje za svoj račun teritorijom države otvoreno kršeći nekoliko članova Ustava (od čl. 8 nadalje). Slabo se zna da predsednik, neposredno vršeći državnu vlast u ime svoje stranke, isto tako neposredno krši čl. 5, st. 4 Ustava. Itd. Srbija više nema delujući ustav, ustav koji se poštuje redovno, a po izuzecima povređuje, već obrnuto, ima ustav koji se redovno krši a ponekad i poštuje. Kao i svaki dosadašnji totalitarni režim (nacionalsocijalizam, fašizam, komunizam – pre svih u Jugoslaviji), Srbija ima „živi ustav“, koji se očituje u onome što predsednik konkretno čini, a koji je uvek efikasniji od „mrtvog ustavnog slova“ koje bi da je živo ograničavalo kreativni rad vođe.

Poslednji živi primer „živog ustava“ Srbije jeste predsednikovo preventivno ograničenje mandata parlamentu i vladi. Dakle, pre nego što je parlament počeo da radi i pre nego što je vlada konstituisana. Njihov ustavno zajemčeni mandat (da podsetimo na ovo netom ubijeno slovo Ustava) on je  izričito ograničio do 2. aprila 2022. godine, dakle brojem na osamnaest meseci. Iz nekog razloga, o kojem će biti reči kasnije, on je izrekom izvršio amendiranje ustavne odredbe o mandatima. Eto najnovijeg primera „živog ustava“ Srbije, primera goreg od svih do sada po vlastodržačkoj beskrupuloznosti.

Sasvim ukratko: po Ustavu R. Srbije dužina mandata Skupštine je 4 godine (čl. 102, st. 1) i prema njemu se ravna ista dužina mandata Vlade (čl. 128, st. 1). Razume se, ovi rokovi se mogu skratiti i to: izglasavanjem nepoverenja Vladi ili ostavkom predsednika Vlade (čl. 128, st. 3), kao i raspuštanjem Narodne skupštine od strane predsednika Republike na predlog Vlade (čl. 109, čl. 1 i čl. 128, st. 3). Znači, trajanje mandata obe institucije može biti skraćeno samo posle konstituisanja ovih tela i posle početka njihovog rada, a ne pre kao što je naložio predsednik Republike. Za razliku od našeg mrtvog (ubijenog) Ustava, to dopušta njegov „živi ustav“ čije nove kreativne odredbe izlaze direktno iz njegovih usta.

Ovo je po sebi alarmantno, jer reč je o totalnoj entropiji političkog sistema čiji je uslov života sada smrt srpskog društva i srpske javnosti. Oni u najmanju ruku moraju ostati hibernirani sve dok je politički živ njihov hibernator. On to dobro zna i zato stalno snižava temperaturu naših životnih uslova. Ali, ponekad, kao  zasada poslednji put, on postepeno zaleđivanje odjednom pojača. Šta bi danas bio razlog za to?

Deluje paradoksalno, ali predsednik je u svojoj osmogodišnjoj vladavini bio nervozan samo zbog izbornog rezultata sa poslednjih izbora kada je dobio efektivnih sto posto poslaničkih mandata u parlamentu. Kao da se našao  u ćošku sobe  posle uspešno obavljenog lakiranja parketa. Umesto da oduševljenje bude trajno, raspoloženje mu se dijametralno promenilo odmah po saznanju glupe greške. Kao što smo u prethodnom komentaru primetili, umesto da traga za novom vladom (razume se on, a ne mandatar, kao i uvek do sada), on je tragao za opozicijom. Nadalje, nije mogao da traga za poželjnom opozicijom, jer ona nije prešla ni tričavi prag od tri posto. Bio je prinuđen da kreira opoziciju unutar izbornih pobednika. Zamislite apsurda. Pa pošto niko u tom partizanskom pozorištu nije hteo da igra Nemce, morao je da sastavi vladu bez postojanja parlamentarne opozicije. (Da li je igde postojao ovakav slučaj)? Preterao je toliko da je zabrinuo i svoje zapadne pokrovitelje, koji su počeli da mu gunđaju o (kao) demokratiji. Tu se već i on zabrinuo i počeo da razmišlja o kreativnom rešenju. A to znači i da vuk bude sit i koze na broju. Najnovija protivustavna smicalica upravo je plod ovog stvaralačkog pregnuća. Skratiće mandat parlamentu i vladi (zapad sit) a spojiće naredne predsedničke i beogradske izbore (2022) sa vanrednim parlamentarnim izborima (i vlast na broju). Još jasnije – pokazaće zapadnim zaštitnicima da je spreman da ispravi grešku, a istovremeno će nove izbore za parlament (i vladu) vezati za svoju umišljenu harizmatsku ličnost zbog koje beslovesni glasači neće odoleti glasanju (i) za parlament.

Može se zamisliti koliko su ustavne prepreke ovakvim marifetlucima vlasti bile daleko od centralnog nervnog sistema kreatora. Mislim da ih se ovoga puta nije ni setio, što bi sasvim sigurno, u zamišljenoj nedoumici Ustavnog suda pred zamišljenim predlogom za ispitivanje ustavnosti ovih radnji predsednika, bilo uzeto kao olakšavajuća okolnost.

Nije na odmet ni predsednikova kolateralna kalkulacija u vezi pitanja Kosova i Metohije. Kada je reč o potrebi glasanja za ratifikaciju sporazuma o priznanju „Kosova“, ovaj saziv Skupštine sasvim je dobar i za predsednika i za zapadne učesnike. Predsednik dobija većinu snova, a oni ga ne pitaju zašto drži klavir na plafonu. Sasvim je drugačija situacija za ulogu Skupštine u glasanju za amandmane na Ustav Srbije koji znače ustavno i državno odricanje od Kosova i Metohije. Tu je već potrebna parlamentarna opozicija kako bi uslov dvotrećinske većine delovao ne samo proceduralno korektno nego i legitimno. Bio bi to dobar zalet za potonji referendum na pitanje o odricanju od Kosova i Metohije.

Imajući ove kalkulacije u vidu, postaje krajnje jasno zašto je kršenje Ustava modus vivendi Vučićevog vladanja. U tom okviru, njegovo dirigovanje vladinim orkestrom, ma koliko proizvodilo zaglušujuću kakofoniju, prosto ne podnosi bilo kakve note. Jer, on istovremeno komponuje i diriguje.

Slobodan  Samardžić

Facebook komentari

Leave A Reply