„Balkanski špijun“ otvorio „Pozorišno proleće“
Predstava „Balkanski špijun“ po tekstu Dušana Kovačevića rediteljke Tatjane Mandić Rigonat, u izvođenju Narodnog pozorišta u Beogradu, u ponedeljak, 8. aprila, otvorila je četvrto po redu „Pozorišno proleće“.
Šta se dešava kada jedan dobar, pošten čovek poveruje u delić onoga što prolazi kroz medijsku mrežu? Iliju Čvorovića (Ljubomir Bandović) pozorišni kritičar Dragana Bošković ocenjuje kao „simbol političke paranoje, manije gonjenja, kontaminiranog vestima koje govore o dobroj vlasti, o opasnostima koje joj (nam) prete od „stranih plaćenika i domaćih izdajnika“. Rediteljka objašnjava da su biografije likova promenjene u odnosu na originalni tekst. Ideološki sklop Čvorovića je na nivou elementarnog pravdoljublja, njegov glavni neprijatelj je svetski imperijalizam i u figuru podstanara (Milutin Milošević) upisuje sve svoje traume. Živimo u vremenu kada smo svi posmatrani i osmatrani, a tragizam Čvorovićevog lika je tragizam života u određenom vremenskom trenutku i određenim istorijskim okolnostima. Tekst je katarzičan, a tema društvena paranoja i protagonista dovoljan su motiv da se postavi na scenu.
-Ovaj „Balkanski špijun“ nastao je iz konteksta u kojem živimo. Danas ne postoji fizički goli otok u ovoj zemlji, ali postoje naslovne strane tabloida, mediji koji vrše iskorak ljudi iz sfere normalnog. Ovde se proizvode neprijatelji na dnevnom nivou, ljudi se danas huškaju mržnjom jedni na druge i to je ta atmosfera. Umberto Eko kaže da je društveni paranoik mnogo opasniji od pojedinačnog paranoika, kad je ta paranoja medicinska kategorija, a društveni paranoici su oni koji od vere, nacije, naroda ili neke fiksacije, odnosno vrednosti za koju smatraju da je užasno bitna, povezuju se između sebe, a kod nas se radi o smišljenoj proizvodnji paranoje- navodi Mandić Rigonat, koja je predstavu žanrovski odredila kao savremenu tragediju, tragediju jedne porodice.
Razum brani ćerka Sonja (Katarina Marković), čija je sudbina promenjena u odnosu na Kovačević tekst. Prikazana je kao pošteno dete, dobre porodice (stidi se što je zaposlena preko veze). Odnos između nje i podstanara ostaje nedovršen i ostavlja prostor za promenu u budućnosti.
Sve se dešava za sedam dana, a Danica Čvorović (Nela Mihailović) promenom stolnjaka i kecelja označava smenu dana i noći. U deset slika uvek postoji jedan lik koji je glas razuma, a preko Danice pratimo kako taj zli duh paranoje počinje u zdravorazumskoj ženi, koja je prvo oponent Ilijinom stanju, kako poveruje u to. Kao stub priče, ostaje uz svog Iliju, jer ona zna da on „ako nekad i pogreši, pogreši samo zato što ljudima želi dobro, a takvog čoveka će prvog da pojedu društvena paranoja i mediji“. Bandović, koji u ulozi Čvorovića na kraju saopštava važne životne istine, ali u stanju potpunog psihičkog rastrojstva, kaže da mi istinu o sopstvenom životu stalno gutamo, dok ne dođemo do granice kada više ne možemo.
-Sad je jedina ideologija monetarna. Bilo koja ideološka odrednica porodice Čvorović bi bila pogrešna. Svi smo danas u situaciji da branimo osećanje svog doma, porodice, svega. To je suštinska stvar koje kreće iz nukleusa čoveka i nastavlja se u nukleus društva, a to je porodica i ova smrt (javno mnjenje) lepo ide i lepo nas ubija- kaže Bandić.
Njegova sestra bliznakinja Đura (Dušanka Stojanović Glid) njegov je pomagač u nameri da „zaverenika izvede pred lice pravde“.
Vanja Milačić u ulozi spikerke govori vesti u potpunosti preuzete iz aktuelnih medija, koje šire mržnju prema „patriotama i nepatriotama“. Osnovna tema je proizodnja neprijatelja. Medijska slika je multiplikovana, sveprisutna, prisutna je u svima nama, mi u nju verujemo, a ko je reditelj i šta je tumačenje slike dovodi do promene. Ona prolazi kroz kuću kao medij, zalupi vrata u kojoj se desila smrt, a zatim ide dalje da zavija u crno, dobrodušni namučeni narod, otelotvoren u liku Čvorovića.
Dragana Dimitrijević
