Sećanje na centar Šapca i poznate Šapčane III deo

1

U centru Šapca na početku ulica, Masarikove i Karađorđeve odnosno na uglu ovih ulica, nalazi se vrlo lepa zgrada sa natpisom Narodna banka. U toj zgradi su se obavljale razne delatnosti, bankarske, finansiske, poreske i komercijalne. Službena lica, zaposleni u tom objektu bili su školovani i edukovani za poslove koji su se obavljali u tom objektu. Sećam se nekoliko direktora koji su rukovodili Narodnom bankom i to vrlo uspešno. U jednom periodu direktor banke je bio g-din Trišić, kasnije i profesor šabačke Ekonomske škole. Posle njega, direktori su bili g-din Đoka Manojlović, pa g-din Dušan Marković, koji je pored Save Stefanovića i poznatog šabačkog advokata Vlade Radovanovića, bio jedan od pionira šabačkog tenisa. Tenise se tada u Šapcu igrao u dvorištu prvog hotela „Grand“-a koji se nalazio u Jevremovoj ulici, između Okružnog suda i današnjeg Kulturnog centra. U zgradi Narodne banke kao službenici, bili su zaposleni: Voja Relić, Mira Marinković, Zlata Radovanović, Nada Maksimović i kćerka poznatog šabačkog doktora Purića, u vremenu 60-tih godina 20-tog veka. U toj ustanovi bilo je zaposleno i dosta uspešnih sportista Šapca, koji su bili prvotimci F.K. „Mačve“ Ljuba Ivanić i Kojičić -„Kojica“, i poznati šabački bokser, Milan – Mića Radović, koji je po odlasku iz Šapca boksovao za ekipu BK „Radnički“ iz Beograda. Dugogodišnji član uprave u šabačkom bokserskom klubu bio je g-din Sava Čavić koji je bio zaposlen kao službenik u Narodnoj banci. U zgradi Narodne banke jedno vreme stanovao je direktor banke Trišić sa porodicom i moja školska drugarica Beca Nenadović, jer je njen otac bio zamenik direktora banke. Sećam se domara-čuvara banke koji je, takođe, tu stanovao po imenu Cvetko. Čovek malog rasta, uvek sa kačketom na glavi vrlo strog vrlo uspešno i savesno je obavljao svoj posao. Između banke i crkvenog dvorišta bio je zid. U žaru igre, naše mladosti, u tom uzrastu nismo mnogo razmišljali o posledicama koje će se desiti. Naime naše najčešće igre bile su: fudbal, loptom krpenjačom jer drugih lopti u to vreme nije bilo i „lopova i žandara“. Sećam se početak školske godine, mesec septembar jesen lepa, lišće na drveću raznih boja, čuje se cvrkut zrikaca, i kreket žaba iz obližnje bare (Benska bara). Kako nismo imali u to vreme rekvizita za igru i drugih sportskih pomagala, najčešća naša igra, bila je igra „lopova i žandara“ za tu igru bilo je potrebno oko desetoro muške dece. Jedan od nas je bio „lopov“ a ostali su bili „žandari“. „Lopov“ je uvek bio neko ko je brz, okretan, snalažljiv i neustrašiv. Igra počinje tako da brojimo do 200, a „lopov“ kreće, beži ulicama Šapca, a „žandari“ kreću, po isteku brojanja, u poteru za njim. Igra traje sve dok se „lopov“ ne uhvati. Tako, jedno veče, dok smo jurili „lopova“, on se popeo na visoki zid između banke i crkvenog dvorišta, a mi krenemo za njim i uđemo u dvorište banke. Tu nas uhvati domar Cvetko popiše nam imena, prijavi nas školama a nas dvojica gimnazijalaca dobijemo jedinice iz vladanja. Pozadi Narodne banke nalazi se crkvena porta i pravoslavna crkva. Između dvorišta banke i dvorišta crkve, nalazio se visoki zid, visine oko tri (3 metra), izidan od cigle, dužine koliko je bilo crkveno dvorište (porta). Zid  je od banke bio postavljen u dužini sadašnje stare robne kuće. Od banke na mestu gde je sada stara robna kuća pa prema dvorištu-porti, sadašnje pošte u Karađorđevoj ulici, bile su privatne kuće i bioskop „Pariz“. U tom prostoru od privatnih kuća, živela je poznata šabačka porodica, g-dina Jovana Pavlovića, ugostitelja jednog od najvernijih navijača šabačkog fudbalskog kluba „Mačva“. G-din Jova Pavlović imao je brojnu i vrlo uspešnu porodicu: dve kćerke Veru i Borku i tri sina muzičara: Mile, Dušan „Pidać“ i Kosta-Koka. Sva trojica su bili dugogodišnji i vrlo uspešni članovi KUD „Abrašević“. Moram ovo da naglasim i posebno istaknem da se nikad ne zaboravi, Koka je bio jedan od osnivača poznatog muzičkog ansambla „Stari zvuci“. Iako smo stanovali u Prekom šoru (u ulicama: Masarikovoj, Vlade Jovanovića, Braće Nedića, Grmićkoj, Miloša Obilića, Jovana Cvijića), igra je počinjala u suton kada padne mrak. Bili smo uzrasta oko 15 godina učenici raznih šabačkih škola i deca roditelja raznih profesija. Jednom rečju između nas u druženju nije bilo „diskriminacije“. U to vreme, pre i posle Drugog svetskog rata u nemaštini i siromaštvu, po meni svako od nas dece, pored kućnog vaspitanja morao je da prođe i ulično vaspitanje. Naime, da u našem druženju uvidi i da razlikuje pozitivno od negativnog. Tako da smo se u igri i druženju socijalizovali i u to vreme bilo je vrlo malo asocijalne dece. Bilo je slučajeva, dok smo na ulici bili u žaru igre, zadovoljni, razdragani i opušteni da iz dvorišta izađe majka, i obrati se svom sinu rečima: „Pero ulazi u kuću oni će te iskvariti“. Znam u Šapcu nekoliko takvih slučajeva, bez obzira što su ekstra-fakultetski obrazovani, u Beogradu su završili prestižne fakultete. Takve osobe „mamini sinovi“ za ceo život ostaju nesposobni i u životu kada zasnuju porodicu nastaju problemi. U tom delu, od Narodne banke prema pozorištu, nalazila se zgrada u kojoj je bio bioskop „Pariz“. Sve do zelene površine, koja se sada nalazi ispred šabačke pošte. Pored prikazivanja filmova, sala bioskopa „Pariz“ imala je i drugu namenu. U njoj su se održavale igranke. Na bini gde je bilo bioskopsko platno, s’vremena na vreme održavani su i boks-mečevi. Negde oko 50-tih godina 20-tog veka održan je boks meč između tada dva šabačka kluba: BK „Podrinja“ (Mačve) i BK „Gajret“. Naime B.K. „Gajret“ bio je šabački bokserski klub iz naselja ulice Avde Karabegovića – Šabačke male. Sećam se meča u srednjoj kategoriji između boksera BK „Podrinja“ (Mačve) i boksera BK „Gajreta“ Ćoće. Sala bioskopa „Pariz“ bila je mala da primi sve koji su bili zaintersovani za meč između ta dva bokserska kluba.

Šabačkih bioskopa „Kasine“ i „Pariza“, seća se samo stara populacija. Na mestu gde je sada šabačka pošta, bila je kuća i automehaničarska radnja, majstora Gaje Mirovića. Inače, majstor Gaja jedno vreme bio je automehaničar na Dvoru kralja Aleksandra. Mnogi poznati šabački automehaničari pre Drugog svetskog rata, kao učenici, učili su zanat kod njega.

Pre Drugog svetskog rata, za vreme nemačke okupacije i jedan period po oslobođenju od Šapca do Beograda putovalo se lađom sa šabačkog priistaništa (agencije). Supruga Gaje Mirovića, vrsna domaćica vrlo često je lađom u Beograd prijateljima slala raznorazne specijalitete, posebno kolače. Za nošenje paketa do lađe uvek je koristila nekog od učenika koji je bio kod njih na zanatu. Jednom prilikom kolače je do pristaništa nosio naš sugrađanin Nebojša Kujundžić -„Neba“. Na putu do pristaništa, Neba se zaslađivaio majstoričinim kolačima, a ostatak kolača otišao je lađom u Beograd. Od zgrade Narodne banke prema zgradi Narodnog pozorišta u Karađorđevoj ulici, 50-tih godina 20-tog veka, nalazila se „Jugopetrol“-ova benzinska pumpa, na ulici prema glavnom ulazu pošte. Pored ostalih zaposlenih na benzinskoj pumpi, bio je i Šapčanin Sarić. Najbolji prijatelji Sarića bili su: čuveni Aca „Gita“ zaposlen u HI „Zorka“ i Boško Simić – Boća“Šeboj“. Njih trojica su bili šabački kozeri, zabavljači, a bili su vrlo često i akteri događaja i dogodovština koje su se dešavale u gradu. Iza zgrade šabačke pošte prema pozorištu nalazila se stambena zgrada do ulice, u kojoj je živelo više porodica. Jedan od stanara bio je Šapčanin Boško Đukanović – „Rokan“. Ekonomista, dugo godina profesor šabačke ekonomske škole. Jedno vreme u tom dvorištu sa porodicom stanovao je i šabački stolar Cerovac. Od stanara u tom dvorištu stanovala je i majka naše poznate Šapčanke g-đe Bojislave-Mace Žunić medicinske sestre, supruge inženjera Boška Žunića. Jedno vreme do ulice, imao je advokatsku radnju, poznati advokat Ilija Radulović po narodnosti Crnogorac. Sećam se pre nekoliko decenija, postao je poznat u celovitoj Jugoslaviji, po odbrani klijenta iz Tuzle, Šefke Hodžić. Odbranu i slučaj Šefke Hodžić, listovi su objavljivali u nastavcima kao što su objavljivali „Juliju Džons“. G-din Ilija Radulović sada živi na Fruškoj Gori, a posao advokata uspešno obavlja u Beogradu. U Karađorđevoj ulici na istoj strani gde je zgrada Narodnog pozorišta, stanovala je, a sada stanuje u svojoj kući porodica prosvetnog radnika, Svete Pavlovića. Sveta i Stanka uspešni prosvetni radnici i roditelji dva sina: Moma Pavlović, dugo godina profesor u šabačkoj Ekonomskoj školi, a u nekoliko mandata i direktor škole. Moma sada sa porodicom živi u naselju „Triangla“. Drugi Svetin sin, bio je Brana – „Ćosa“ hemijski tehničar, inače moj učemik. Brana  „Ćosa“, bio je prvotimac fudbalskog kluba „Mačva“, a jedno vreme i prvotimac mostarskog „Velež“-a. Za njega, dužnost mi je da iznesem svoje mišljenje: „Ćosa je bio vaspitan porodičan, posebno u odnosu prema starijim i nemoćnim osobama, što je više puta, tu njegovu humanost i dokazao. Nedavno Brana „Ćosa“ nas je napustio i nije više među nama. Ćoso, Počivaj u miru!

Do pozorišta u svojoj dvorišnoj kući, još od Velikog rata, živela je porodica poznatog šabačkog lekara Čede Kneževića. Dr Čedina kuća, bila je jedna od najlepših dvorišnih kuća u Šapcu, kuća u centru Šapca sa dugačkim i velikim dvorištem sa puno cveća i voća i sa dosta zidanih pomoćnih objekata. Dr Čeda je među prvima u regionu u svojoj privatnoj lekarskoj ordinaciji imao rentgen aparat  „Staklo“. Zašto „Staklo“? Često se na ulici i na javnim mestima čulo. „Idem kod dr Čede na „staklo“- rentgen! Bivša kuća dr. Čede služila je kasnije za razne namene: Mekdonals, advokatski ofisi, kafići i turističke agencije.

P.S. Ove kolumne su autentične. Poklanjam ih čitaocima lista i porodicama da se poznata lica Šapca ne zaborave, jer mnogih više nema!

-Nastaviće se-

Pavle Pavlović Paja „Labud“, prof. fizič. vaspit. u penziji

Facebook komentari

Discussion1 коментар

  1. Sa paznjom i velikim zadovoljstvom citam Vase kolumne o starom Sapcu. Moram samo da Vas ispravim u delu teksta gde pisete o advokatu Iliji Radulovicu, da je tacno da je dao veliki doprinos advokaturi, ali da ste pogresno napisali da je on branio Sefku Hodzic iz sela Jusici u Bosni. Nju je branio Filota Fila i o toj odbrani je pricano u celoj bivsoj Jugoslaviji.

Leave A Reply