Reditelj uveren da pozorište može da promeni svet

0

Gost treće Lokalpatriotske pričaonice Maksim Milošević

Gost treće Lokalpatriotske pričaonice u petak, 19. oktobra, bio je Maksim Milošević, prvi Šapčanin koji je upisao režiju i reditelj prve premijere Šabačkog pozorišta u ovoj sezoni „Pretposlednja panda ili Statika“. U razgovoru sa direktorkom Milenom Minjom Bogavac otkrio je da se ne seća kada je prvi put kročio u tu kulturnu ustanovu, mada pretpostavlja da je to bilo dok je još bio dečak, ali i priznao da je profesiju odabrao sasvim slučajno.

Talas nove šabačke rediteljske škole

Budući da je majka radila u farmaciji, organizovane su novogodišnje manifestacije i negovala se tradicija deljenja paketića najmlađima u pozorištu.

-Deda Mraz me vezuje za pozorište, verovanje u Deda Mraza se produžilo na to da danas verujem da pozorište može da promeni svet. Luda ideja, kao ta da verujem da Deda Mraz postoji. Nakon toga, radili smo pozorišne predstave sa profesorkom srpskog Zoricom Lazić, čiji je kum, glumac Ljubiša Barović pokrenuo „Veselo majmunče“. Tu se rodio moj prvi profesionalni odnos prema pozorištu, pa se to nastavilo u srednjoj školi, kada sam, na kraju, na ideju da upišem režiju, došao na predlog profesorke Snežane Kornaros. Imao sam sreću da upišem FDU iz prvog pokušaja, jer verujem da za mene drugi put ne bi postojao, da bih se verovatno opredelio za nešto drugo- naveo je Maksim, jedan od najmlađih reditelja koji su radili u šabačkom teatru, koji je kratko bio član „Veselog majmunčeta“, da bi krajem četvrte godine srednje škole odlučio da izađe na prijemni i proba da upiše pozorišnu režiju.

Najveća satisfakcija od upisa na fakultet mu je, kako je rekao, ta što su nakon njegovog upisa već sledeće godine dva momka pokušala, a jedan i uspeo da upiše taj smer, sledeći naredne, nešto kasnije i Stefan Čamdžić.

-Drago mi  je da su se slomile sve te mistifikacije oko Fakulteta dramskih umetnosti, da sam „probio led“ i ljudi su se ohrabrili da probaju da ga upišu. Sad imamo tri studenta na režiji u Beogradu, talas nove šabačke rediteljske škole. Bio sam demonstrator Čamdžiću na prijemnom, verujem da će biti ozbiljan reditelj, maštovit, sa čudnim svetonazorom- istakao je Milošević.

Crvendaći i belaći

Odrastao je u delu grada poznatom kao „Živinarnik“, kod Selove škole, bavio se rukometom, ekstremnim sportovima, družio se sa ekipom u skejt parku. Kroz smeh je priznao da nije nešto bio dobar u tome, da ga skejt nije dugo držao, pa je brzo prešao na bemiks i bio jedini u gradu u tom trenutku koji to vozi. Svidelo mu se što je „ekipa“ bila sušta suprotnost uglađenom stilu života, jer u njemu postoji taj poriv da živi od danas do sutra i da pušta da mu se stvari događaju bez preteranog planiranja. Bio je „dvoličan“ u odrastanju, slušao u isto vreme i Panteru i Zvonka Bogdana, bio „dete- deda“, izlazio do četiri, a onda u pet odlazio na pecanje, družio se sa starijima od sebe, upijao njihove mudrosti, ali i savete… Zahvaljujući nešto starijim generacijama od sebe, otkrio je kvalitetnu muziku, oduševio se elektronskim zvukom kad je prvi put gledao „Munje“…

Prisetio se i antagonizma između „crvendaća“ i „belaća“, dečijih igara koje su obeležile odrastanje u njegovom kraju.

-Crvendaći su bili svi koji su živeli u „matorim“ crvenim zgradama iz ’53 godine, a „belaći“ ovi iz kasnije sazidanih zgrada. Međutim, ti antagonizmi su se kasnije podelili na ulice i „ratovali smo“, jedna ulica protiv druge, svi su se pomešali i krenuo je „rat“ na drugim osnovama. Verovatno je i to okruženje kod nas prouzrokovalo potrebu da smo želeli s nekim da ratujemo, nismo imali pojma šta su podele, ali neprestano smo se delili. Bitno je bilo da se „ratuje“, nije bitno čiji si- ispričao je dogodovštinu iz tog perioda svog života.

U tim ključnim godinama odrastanja, Maksim je bio sin tadašnjeg gradonačelnika, što u relativno malom gradu nije teret koji se lako nosi.

-To su godine kad ti kao ličnost počinješ da se gradiš, da sklanjaš neko lišće dole, otkrivaš svoje ja, a stalno si pod okriljem toga da si nečiji sin, „Milošev mali“. Imao sam tu sreću da mi je ime specifično, a zanimljivo je da u ekipama u kojima sam se kretao moja pozicija gradonačelnikovog sina nije ništa značila, njima to nije bilo bitno. Možda mi je u školi nekad neki profesor dao višu, ali i nižu ocenu, iz istog razloga. Ipak, verujem da sam počeo da učim i saznajem na pravi način tek kad sam otišao na fakultet- podvukao je Milošević i dodao da mu se po odlasku na Fakultet dramskih umetnosti otvorio potpuno novi svet, jer nije posedovao predznanje u toj oblasti.

Svet unutar sveta

-Pozorište je svet unutar sveta koji ima i nema svoja pravila, sve što sam čuo i što me fasciniralo  ne pokušavam da kopiram, već uđem u salu i radim onako kako mislim da treba. Ne težim da idem protiv, da budem destruktivan u svom  radu, već da od svih tih znanja nešto novo zidam- naveo je Maksim, koji se šabačkoj publici ranije već predstavio sa gostujućim komadom „Ukalupljivanje- Tragedija loptanja u Srba“ i istakao da je tada imao profesionalnu tremu, ali i puno poverenje u glumačku ekipu koja je tu predstavu igrala već dve godine i ušla u svaku poru teksta, ali i dosledno odgovorila njegovim rediteljskim zahtevima. Za svoje profesionalno usavršavanje i napredovanje najveću zahvalnost duguje mentorki Alisi Stojanović, za koju kaže da mu nije dala da odustane od sebe u teškim trenucima.

Govoreći o premijeri za Šabačko pozorište, predstavi „Pretposlednja panda ili Statika“, istakao je da je posvećena generacijama devedesetih kojima i sam pripada, te da ga se tekst jako ticao, a energija direktorke koja ga je pozvala da radi obavezala da se maksimalno posveti poslu. Pohvalio je i dramaturškinju Mariju Ratković i podvukao da mu je bilo zadovoljstvo da sarađuje sa njom.

Odgovarajući na pitanje šta je za njega lokalpatriotizam, Maksim je rekao da je to za njega „spektar radnji, od najbanalnijih, kao što je pristojno ponašanje na ulici, ne bacati kesu od smokija na svakom koraku, već sačekati prvu kantu, pa to uraditi, do toga da svoj životni rad, saznanja, putovanja, skoncentrišeš, a onda dođeš i upotrebiš u svom gradu“. Radim i primenjujem u svom gradu sve što sam saznavao van njega i u njemu, rekao je on.

„Verujem da se čovek rađa apsolutno slobodan, a da kasnije kroz život može da se bori za svoju slobodu. Ja se za svoju slobodu koja je trenutno direktno i to što radim borim tako što radim ono što hoću“, zaključio je mladi reditelj.

D.Dimitrijević

https://www.youtube.com/watch?v=s9b-a8EBxxM

 

 

 

Facebook komentari

Leave A Reply