Rat je završen…

0

RIJALITI SRBIJA

Rat je završen

svet je savršen

Živi, mrtvi i ranjeni

svi zajedno sahranjeni

ali rat je završen…“

Riblja čorba

Krajem jula i početkom avgusta svake godine evo već četvrt veka građani na ovim prostorima, što je eufemizam za bivšu zajedničku državu Jugoslaviju, podsećaju se trauma kroz koje su prolazili 90-ih godina 20. veka. I svako u današnjim novokomponovanim državicama ima svoju istinu o tome šta se događalo u to nesretno vreme. Ono što se sa vremenskom distancom od 30-ak godina ukazalo kao najverovatnija istina je da se Jugoslavija raspala voljom spoljnih činilaca kojima nakon rušenja „berlinskog zida“ nije više bila potrebna velika, nezavisna, država usred Evrope koja nije ni na Istoku ni na Zapadu jer u novom svetskom poretku tako nešto nije bilo moguće. I narodi bivših jugoslovenskih republika gurnuti su, predvođeni nacionalističkim (pljačkaškim) elitama u rat i zločine koji se i danas nadvijaju kao crni oblak nad svima nama koji imamo tu nesreću da živimo ovde. I u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, na Kosovu. Ovde, gde nije dobro i još dugo dobro biti neće. Najteže je prihvatiti da niko nije samo žrtva i samo zločinac, da su svi manje ili više krivi za ono što se dogodilo i da su, uprkos svemu, ljudi ostali ljudi a neljudi su bili došli na svoje dok je pravda zakona sustigla tek neke od njih. Ali, rat je završen. Hrvatska država slavi tzv. vojno-redarstvenu akciju „Oluja“ kojom su praktično zaokružili svoj državni kapacitet ali na takav način da su svoje sopstvene građane srpske nacionalnosti (njih preko 200 hiljada) proterali iz „lijepe naše“ uz pljačku i paljenje njihovih domova, ubijanje onih koji su ostali, bombardujući izbegličke kolone, sve zločin do zločina. To je bilo na kraju ratnih sukoba u Hrvatskoj. A počelo je tako što je HDZ na čelu sa Franjom Tuđmanom, bivšim partizanskim generalom a potonjim nacionalistom, pobedio na prvim višestranačkim izborima u Hrvatskoj 1990. godine i to tako što je zagovarao Savez nezavisnih država i put ka EU, skrivajući svoje prave namere – obnovu ustaške NDH. Srbi u Hrvatskoj su ustali na oružje da bi sprečili ponavljanje istorije iz Drugog svetskog rata, Jasenovac i slične strašne stvari, potpomognuti iz Beograda od strane Službe u prvom redu i JNA koju je Slobodan Milošević već bio uzeo pod svoje. Krenuli su obostrani zločini, razaranje gradova (bombardovanje Dubrovnika od strane crnogorskih rezervista od čega je kasnije Milo Đukanović kao Pontije Pilat lagano oprao ruke iako je bio u vrhu vlasti što je i danas), Vukovar je pretvoren u prah i pepeo i onda su se umešali međunarodni posrednici, povučene su linije razdvajanja i zavladao je mir a u stvari tek predah borbenih dejstava, kao što sada znamo. Pre toga, i pre najgorih zločina, međunarodni faktori su zaraćenim stranama ponudili tzv, Plan Z4 koji je garantovao veliku autonomiju srpskoj manjini u hrvatskoj državi ali je tadašnje rukovodstvo Srba u Krajini na nagovor Miloševića taj plan odbacilo a onda je bilo šta je bilo. I kada se ovih dana na 25-ogodišnjicu „Oluje“ na kninskoj tvrđavi pojavio jedan drugi Milošević član Samostalne srpske demokratskestranke i potpredsednik hrvatske vlade na njega se sručio gejzir osuda iz Srbije od strane istih onih koji su huškali na rat i zločine 90-ih, bez razlike i pozicije i opozicije, kvazi intelektualaca, istoričara sa patriotskim predznakom, jednom rečju nacionalista svih boja. Kako su onda branili Srbe u Hrvatskoj tako čine i danas i zato je rezultat porazan.Ali, rat je završen. u Bosni i Hercegovini su ratna dejstva 1995. godine   okončana sporazumom u Dejtonu koji su kasnije zvanično potpisali Slobodan Milošević, Franjo Tuđman i Alija Izetbegović. Najveći krivci za rat i sve užase koji su ga pratili potpisali su papir kojim oni garantuju mir!? A Sloba i Franjo su se pre toga svojski trudili da otkinu što više Bosne (i Hercegovine) za sebe i svoje nove države u čemu im je Alija itekako pomogao svojim somnabulnim idejama o „bosanskoj džamahiriji“. I onda je ta „Jugoslavija u malom“  Bosna ponosna upala u vrtlog zla gde su se dojučerašnji prijatelji, kumovi i komšije takmičili ko će koga više da ubije, muči, ponižava. I desila se Srebrenica, za jedne genocid za druge tek (!) ratni zločin (streljanje ratnih zarobljenika), desili su se mudžahedini, domicilni i uvozni, koji su činili neopevane zločine i prema ženama i deci, bilo je kasnije i izvinjenja i pokajanja ali koliko je bilo iskrenosti u tome vidi se po načinu na koji su Muslimani (Bošnjaci), Srbi i Hrvati u BiH i dan danas podeljeni, kako nisu ni na korak do onog gde su bili pre rata. Ali i tamo preko Drine, rat je završen. Godine 1999. po našim glavama u Srbiji padale su NATO bombe kao rezultat pogrešne politike Miloševića i ekipe ( sa sve Šešeljem i Vučićem) prema kosovskim Albancima i geostrateških igara velikih sila. Vekovni sukob Srba i Albanaca (Šiptara) sa Kosova tako je dobio novu dimenziju. Naravno da je pre ratnih dešavanja na prostoru „južne srpske pokrajine“ bilo pokušaja nekakvog dogovora i mirnog rešenja krize (Rambuje) ali kao svojevremeno u Hrvatskoj naše „mudro“ rukovodstvo je mirovne napore odbacilo i zaigralo (opet) na sve ili ništa. I dobili su – ništa. Kosovo je danas praktično samostalna država kojoj fali samo članstvo u UN da to i zvanično bude a Srbija i njeno sadašnje vođstvo – Vučić i ekipa ( sa sve Dačićem i sličnim „patriotama“) pokušava da na „pregovorima“ u Briselu iscedi neku kap iz suve drenovine tako da i Srbija nešto dobije. Nakon užasnih zločina i jedne i druge strane od kojih mnogi nisu dobili sudski epilog i posle Kumanovskog sporazuma (čitaj: kapitulacije) malo je kasno za pravo pomirenje pa i za kakav takav suživot. Tako se vlažni san nacionalsocijalista (SRS-SPS) te večne crno-crvene koalicije, o Velikoj Srbiji raspuknuo kao mehur od sapunice i lupio posred face sve stanovnike ove jadne države koji u velikom broju godinama odlaze odavde, tačnije beže glavom bez obzira, što dalje od ovog ludila kome u miru kao nekada u ratu se nazire kraj. I u drugim bivšim jugoslovenskim republikama nije mnogo bolja situacija. Hrvatska se prazni, čak i nekada prebogata Slavonija (Lika, Kordun, Banija već su gotovo ispražnjeni), Bosna i Hercegovina takođe, Crnogoraca i dalje ima više u Beogradu nego u Crnoj Gori, oni koji su ostali nesposobni su da učine bilo šta što bi promenilo matricu nacionalizma i optuživanja drugih za svoje greške i nedela, svi zapravo zaslužuju rukovodeće bitange u svojim državama jer ih trpe uprkos lošem životu, pomireni sa sudbinom, bez nade i volje da se pokrenu ka nečem boljem, ka menjanju postojećeg poretka stvari u svojim društvima. Hrvatska je bar u Evropskoj uniji i od toga ima priličan ekonomski benefit, oni su ustašku NDH lepo preobukli u politički korektno, evropsko odelo i vidimo da to fercera. Srbija se trudi da postane deo evropske porodice kao zvaničan član EU ali pre će nam svima pasti nebo na glavu nego što će to da se desi sa ovom vlašću. Nedemokratski režim koji predvodi ratni huškač Aleksandar Vučić samo fingira da hoda u pravcu Evrope a u stvari, takav kakav jeste, svestan je da tu ne pripada i suštinski se oslanja na sebi slične Rusiju i Kinu. Vučić koji laže čak i kad ne zine provaljen je od mnogih u svetu ali veliki broj „naprednih“ građana Srbije mu veruje, obožava ga, najpokvareniji i najgluplji, najgori od sve dece, tako im i treba. Uz njihovu pomoć i potpunu apatiju onih drugih i drugačijih Aco Srbin će vladati još najmanje sto godina. I na kraju, ipak, ima i jedna dobra vest. Šta bi to, pobogu, moglo biti? Pa, verovali ili ne, rat je završen…

Dragan Karalazić

Facebook komentari

Leave A Reply