Prof. Radmila Petrović

0

Lični stav: Hanibal Kovač

 

radmila-petrovic-1931-2016(„Jeesen…“ – EKV). Ova pesma mi prolazi kroz glavu misleći o mojoj profesorki, vernom čitaocu „Podrinskih“ i mom prijatelju teta Radi! A bilo je leto i to ovo i bio je park i bila je klupa i bio je njen štap i bile su moje cigare i bili smo nas dvoje, moja profesorka i ja sami u razbarušenom razgovoru. Ne znam ali imao sam neku slutnju da možda poslednji put sedimo ovako bezbrižno i ćaskamo ali me zabrinulo to što mi je pričala o svom životu, o detinjstvu, o karijeri, o deci i unucima. Kao da je želela da baš ja njen Hanibal znam neke detalje i da se, eto, otrgnu od zaborava. Razumeo sam jer sam znao da je htela da mi ispriča i taj neki surovi životni pa i politički kontekst koji je nju negde obeležio… Naime, teta Rada je rođena u Skoplju kao najstarija od četvoro dece i imala je mirno i srećno detinjstvo sve do početka Drugog svetskog rata kada Bugari upadaju i okupiraju Makedoniju i kada je nastalo proterivanje Srba iz Skoplja i drugih makedonskih gradova. Kao desetogodišnjakinja doživela je egzodus uz sliku koju će pamtiti do kraja života. Dok je sa ocem i majkom, sestrama i bratom bežala na konjskim kolima bugarski vojnici su ih zaustavili i njenog oca skinuli sa kola i odveli kraj obale reke Vardar da ga bespogovorno streljaju. Njena majka i najstarije dete Rada počeli su da vrište, da mole za milost i upravo ta vriska tih očajničkih glasova probudila je pažnju nekih nemačkih vojnika koji su se tu zadesili i čudesno milosrdno i iz krajnjeg sažaljenja prema detetu od deset godina koje moli za milost i život svoga oca, Nemci u uniformama Vermahta naređuju bugarskim dželatima da pod hitno puste čoveka i da nastave svojim putem. Teta Radin porodični egzodus se posle ove jezive scene završio negde u okolini Kuršumlije i tu je nastavila školovanje i da čeka usud koji nije mogla da izbegne jer je otac ipak brutalno streljan i to od strane partizana zbog toga što nije hteo da se učlani u komuniste a niti da služi njihovim ciljevima i to sve zbog časti izrečene u zakletvi kralju i otadžbini. Partizani to teta Radinom ocu nisu oprostili, streljali su ga sa još 20-ak ljudi a kako mi je ona pričala leš svoga oca na stratištu, među brojnim leševima, prepoznala je po košulji… Imala je 13 godina. Sa takvim bremenom i slikama iz detinjstva teta Rada Petrović doživela je 85 godina i život joj je darovao čika Bogdana, dvoje dece i troje unučića. A čika Bogdana je upoznala u Šapcu početkom 50-ih godina prošlog veka i, neverovatno za to doba, spojio ih je antikomunizam i zajednički pogledi na svet – na neki bolji svet. Profesorka Radmila Petrović je po potrebi tadašnje vlade dobila posao u Šapcu i to u Gimnaziji ali su lokalni komunistički gaulajtneri zaključili da ćerka državnog neprijatelja ne može da radi u takvoj školi nego su je, gotovo po kazni, prebacili u osnovnu školu „Nata Jeličić“ i u njoj je sačekala i penziju. Nije postojao, odgovorno vam kažem, učenik koji nije voleo nastavnicu Radu, profesorku fizike koja nikada nije bila ništa drugo do pravična i koja je razumevala decu. Težak predmet a nije bilo popravnih ispita, čak sam i ja naučio za dvojku jer kud ženi na oči od sramote, takvoj ženi koja te tera pogledom da budeš normalan i vredan. Svoju decu je besprekorno vaspitala i to multidisciplinarno i koji su završili fakultete i paralelno se bavili muzikom. Zbog njene ćerke nekoliko puta sam dobio batine jer smo imali istu profesorku klavira i nju su dovodili, odnosno Jelena Mezej, da nam pokažu, nama lenjovima, kako se svira taj klavir i kako se može biti vredan i uspešan u životu. Od nastavnice Jelene smo svi dobili po ćušku a ja od tate i batine jer eto, „kako Smiljka može a ti ne možeš, konju jedan“. Da, šta je sentimentalno odrastanje i tamo neki problem iz naših detinjstava u odnosu na detinjstvo teta Radino i mnoga druga detinjstva i odrastanja. Teta Rada Petrović otišla je iznenada, ostavivši nas na ovom svetu uz sećanje i razmišljanje o nekim, ne tako davnim vremenima, o kojima još uvek ne sme da se priča i koja su tabu … Ništa na ovom svetu nije slučajno pa ni moje druženje sa teta Radom a ni naše sedenje pre tri meseca na klupi u Velikom parku pa ni to što je strašno volela da čita „Podrinske“… Nije slučajno ni to što je razumela i moje psovke u tekstovima a nije slučajno ni što mi je njen Aleksa drugar. Teta Rado došla je jesen, vas više nema a ja u sebi pevušim EKV i hvala vam na svemu. Hvala vam na svim našim odrastanjima u ime generacija vaših đaka. Znate, ma nek’ ide sve u materinu!

Leave A Reply