Praznik rada niko ne slavi

0

„Zorka“- nekad i sad

Dovoljno je proći pored srušene i unakažene „Obojene metalurgije“, nekadašnjeg ponosa „Zorke“, da se shvati šta se to desilo sa velikim hemijskim gigantom i sa radničkom klasom. Sve tamo do devedesetih godina prošlog veka „Zorka“ je bilapojam uspešne fabrike i radništva. Poređenja radi samo cinka, čistoće 99,99 odsto, proizvodilo se više od 30.000 tona, i to je bila berzanska roba. „Zaštita bilja“ podmirivala je 40 odsto tržišta bivše Jugoslavije, a plavog kamena nije se moglo proizvesti kolika je bila tražnja. Ono što je izdvajalo „Zorku“ bila je radnička solidarnost i briga o radnicma. Investirano je u nove fabrike kao što su Beli limovi, oko 60 miliona dolara, „Farmaciju“ koja je sa 600 radnika učestvovala sa 13 osto u proizvodnji lekova. Sedamdesetih godina izgrađen je sportski centar sa halom i bazenom, a gradu je trebalo deset godina da iz kredita izgradi zatvoreni bazen. Izgrađeno je oko tri hiljade stanova i isto toliko privatnih kuća. Radnicima je za letovanje bilo na raspolaganju hiljadu destinacija, diljem Jadrana ali i banja i planina. Sve to, naravno, pratile su visoke zarade, pa su tako smenski radnici zarađivali i više od dve hiljade tadašnjih nemačkih maraka. Prvi maj posebno se praznovao, pa je tako u Krivju išlo i po dvadeset autobusa, a sve je plaćala „Zorka“. Prvomajska nagrada bila je najveće priznanje, a o radništvu dovljno govori da je predsednik Sindikata sa platom bio u rangu direktora. A direktori su bili itekako značajni ne samo u okviru „Zorke“ i Šapca. Tako su osamdesetih godina, gotovo uporedo, bivši direktori „Zorke“ bili: potpredsednik Savezne vlade Aleksandar Mitrović, potpredsednik Vlade Srbije Raka Žunić, a potpredsednik Skupštine Srbije Krsta Avramović.

Međutim, ono što je krasilo tadašnju „Zorku“ je odnos pema radu. Borivoje Nikolić, tada radnik „Zaštite bilja“, seća se da su na posao odlazili radosni, da se kupovala svaka vrsta štampe, da su se kupovale knjige i u gotovini I na kredit, da je na poslu vladala vedra atmosfera i da nikome ništa teško nije bilo da uradi. Posle posla gotovo obavezno se svraćalo u brojne šabačk kafane, i vladala je jagma ko će da plati. Kada je 13. ili 25. u mesecu, a nikada se nije desilo da plata zakasni, radnje su bile prosto „opustošene“. Na more se moglo ići avionom, a on se seća da su u hotelu Kupari, visoke B kategorije, ranici imali „pojačanu ishranu“ dok su se ostali gosti zgledali i čudili. „Zorka“ je imala svoj list, sa brojnom i kvalitetnom redakcijom, a list je izlazio dvonedeljno u deset hiljada primeraka. Nikolić napominje da su novinari bili poštovani, pa se posebno uređivao fabrički krug kada je trebalo da dođu novinari. U menzi se služilo tri vrste jela, a po tome su bli slični bilo kom dobrom hotelu ili restoranu.

U vremenu tranzicije prva je privatizovana „Zorka Farma“, koju je podržala i japanska banka „Nomura“ i to je bio ogledni primer. Posle svega ova fabrika, a posluje u okviru Hemofarma, izgubilaje je svoje ime sa svojih proizvoda. Visok renome uživala je i „Zorka nemetali“, kupljena od austrijskog koncerna „Alas holdinga“, koja je prva u regionu uvela sistem kvaliteta ISO 9000, a još uvek se prodaju pločice sa imenom „Zorka“. „Zorka boje“ sada su u okviru „Tikurile“, i još uvek nose taj „Zorkin“ brend. „Mineralna đubriva“ kupljena su od „Eliksir grupa“, zapošljavaju oko dve stotine radnika, ali su ostala potraživanja bivših radnika za neisplaćene zarade. Čudnom kombinacijom Agencija za privatizacijuje ugašena, a iako pare stoje na računu, nikako da se isplate radnicima. Među prvima u stečaj otišla je „Zorka oprema“, koja je gradila i održavala celu „Zorku“. Imala je veća potraživanja od dugovanja, ali j ipak dopala stečaja, i kao takva kupljena od firme BMR. „Zaštita bilja“, temelj i okosnica razvoja „Zorke“, pogrešnom privatizacijom pogrešnom čoveku otišla je na put bez povratka. Ugašena je i „Obojena metalurgija“ iako je cink strateški proizvod.. Nekadašnji „Transport“ imao je sedam lokomotiva, i samo za „Mineralna đubriva“ istovarao oko 600.000 tona raznih koncentrata sa šlepova i vagona, morao je da rasprodaje imovinu, čak i velike kranove. Vidni tragovi propasti „Zorke” su duž Pop Lukine ulice. Trenutno je više od 30 lokala ili neizdatih ili ruiniranih. Na posao idu manje grupe radnika, ali to svakako više nije ona „Zorka“.

D.Eraković

Facebook komentari

Leave A Reply