Pravi umetnik nosi umetnost u sebi

0

Svetlana Lovčević, prvakinja Opere Narodnog pozorišta u Beogradu,  za „Podrinske“

Prateći svoju ljubav, a kasnije i profesionalno usmerenje, Svetlana Lovčević je sa svega 16 godina otišla u Beograd, kako bi nakon završene niže, nastavila školovanje u srednjoj muzičkoj školi „Josip Slavenski“, teoretski odsek i solo pevanje. Kada je kao mala uživala u majčinom glasu i njenom izvođenju ruskih romansi, pohađajući muzičko zabavište sa šest godina, nije ni slutila da će, kako kaže, od devojke iz provincije postati solistkinja i prvakinja Opere Narodnog pozorišta u Beogradu. Iako je svirala klavir, na vreme je shvatila da to nije njen način izražavanja, a hor joj je pomogao da prepozna da sve što oseća i želi može da reprodukuje zahvaljujući svom glasu, najpre u dečijem horu koji je vodila Ivana Đurković, a potom u „66 slavuja“, podmlatku čuvenih „66 devojaka“. Pod patronatom Branka Đurkovića, jako mlada dobila je mogućnost da oseti i spozna scenu kao prirodno okruženje. On je prepoznao njen talenat i dao joj važnu ulogu soliste dečijeg, a potom i devojačkog hora, što je bila velika odgovornost, iskušenje i najbolji način da odluči da je pevanje njen profesionalni i životni izbor. Sa horom je obišla pola Evrope i postizala velike uspehe na brojnim takmičenjima.

-Velika disciplina, rad, trud, ozbiljnost i profesionalizam koji je Branko Đurković uveo, bili su neobični za amaterski hor. Taj odnos prema radu i profesionalizam sam, pevajući u horu „66 devojaka“ i pre toga u dečijem, utkala u sebe i moj dalji odnos prema poslu i jednu veliku ozbiljnost, možda čak i preteranu, što nekad baš i nije dobro, ali sam ipak tako uspela da od devojčice iz provincije postanem solista nacionalne opere i imam mogućnost da pevam na mnogo scena u puno zemalja, da nekako zaokružim taj dar koji mi je Bog dao i u slavu Boga da vratim onom koji mi ga je podario- kaže za „Podrinske“ prvakinja Opere Narodnog pozorišta u Beogradu Svetlana Lovčević.

Prva prekretnica u karijeri bio je nastup dečijeg hora na Kolarcu, početkom osamdesetih godina, kada je, izvodeći dve solističke numere, oduševila profesorku Biserku Cvejić kao „mala koja ima veliki raspon glasa“. Poznanstvo sa vrsnom umetnicom i pedagogom, koja i danas, u 94. godini života, sa istim entuzijazmom bodri svoje studente, gledajući ih kao svoju decu, krunisano je buketom irisa koje joj je poklonila tom prilikom.

-Kasnije sam ponovo uspela da uspostavim kontakt sa profesorkom Biserkom Cvejić i u drugom razredu gimnazije počela da odlazim kod nje na privatne časove. U međuvremenu, na festivalu „Zlatno slavječe“ u Skoplju, kao predstavnik Srbije, dobila sam prvu nagradu pevajući „U Titovom rodnom domu“ Budimira Gajića. Sećam se, tada je njihov čuveni dirigent Džambazov bio u neverici kada je video da treba da otpevam raspon od dve oktave. Sve je dobro prošlo, jer kad vam Bog da talenat, potrebno je samo da stanete na scenu i pevate- smatra.

Fakultet muzičke umetnosti upisala je sa 18 godina, a prijemni je položila na Saveznom takmičenju u Skoplju 1985. godine, sa neverovatnih 100 poena, pred eminentnim profesorima iz bivše Jugoslavije. Tokom studiranja je počela da peva, a u srednjoj školi je bila član Muzičke omladine koja je priređivala koncerte, predstave i dečije opere našeg kompozitora Zorana Jovanovića po osnovnim školama i obdaništima u celoj Srbiji, što joj je bilo prvo scensko iskustvo. Odlazak iz roditeljskog doma i naglo prekinuto detinjstvo bili su težak, ali neophodan korak, koji je imao i dobre i loše strane. Sestra je mlađa godinu dana, a brat je u tom trenutku imao svega četiri godine.

-Osamostaljenje u tom periodu života imalo je u nekom smislu prednosti, a s obzirom na to da je put nekada bio jako bio težak i neizvestan, bilo je trenutaka kada sam poželela da se nikad nisam bavila ovom profesijom. Morala sam da se pripremim na mnoga odricanja, da imam mnogo strpljenja i ljubavi. Tri godine sam svakog dana imala čas pevanja kod Biserke Cvejić od sedam do devet. Sa njom imam poseban odnos i u jednom trenutku, kada sam dobila angažman u Novom Sadu i postala solista Opere, u vreme krizne, 1992. godine, primila me da živim u njenoj kući dve godine, bez ikakve nadoknade, zajedno sa još jednom koleginicom. Ona je zaista neverovatna žena, veliki humanista, a pritom i velika umetnica sa izuzetnom karijerom, u svakom trenutku spremna da svoje iskustvo i znanje prenese generacijama koje dolaze- ističe ona i dodaje da je kao student radila brojne poslove kako bi zaradila dodatni džeparac, poput držanja časova klavira, čuvanja dece, rada na sajmu, a zahvaljujući poslu garderoberke na Kolarcu imala je privilegiju da sluša sve koncerte.

-Čovek uvek mora da ide dalje, šta god da se desi, ne sme da odustane, bez obzira na iskušenja i probleme, u ovom poslu pogotovo. Nije lako kada ste nezreli emotivno, mentalno i duhovno, da se otisnete od roditeljskog doma. Za mene je to bilo kao da sam otišla u Njujork. Završila sam detinjstvo sa 16 godina i to je možda malo surovo. S druge strane, to me ojačalo da preuzmem svoj život u svoje ruke, jer znam da, kad dođem kući umorna, niko drugi za mene neće spremiti ručak, pa sam možda prerano ušla u kulinarske vode, kuvanje sam brzo zavolela i sad je to aktivnost koja me opušta. To snalaženje u svetu u koji ulazimo potpuno nepripremljeni pitanje je socijalne inteligencije i sposobnosti da se uhvatite u koštac sa nepredviđenim situacijama i da pobedite, a pogotovo u umetničkom svetu- priznaje, dodajući da umetnici često vole da mistifikuju svoje profesije i ličnosti, da se osećaju kao bogom dani i posebni.

Ona se međutim, nikada nije osećala tako, nego je sam išla za svojim darom. Od ranog detinjstva, zahvaljujući majci, imala je privilegiju da izgradi istančan muzički ukus i estetiku, da bi se posle, baveći se klasičnom muzikom, svirajući klavir i klasična dela, njen ukus oblikovao kroz apsolutnu vrednost- klasičnu muziku.

Dobitnik je prve republičke i savezne nagrade 1985. godine, kao i prve nagrade na međunarodnom  takmičenju „Tonče Grnčarovski“ u Skoplju 1991. godine, kada je i diplomirala na odseku za solo pevanje, u klasi profesorke Biserke Cvejić i odmah je usledila ponuda za učešće u projektu. Debitovala je 1992. godine na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu sa ulogom Madam Herc u Mocartovoj operi „Direktor pozorišta“. Režiser je došao na ideju da spoji dve Mocartove opere „Bastijen i Bastijena“ i „Direktor pozorišta“ i napravi predstavu u predstavi, koju će doneti mladi, neafirmisani pevači.

Nastup  u šabačkoj Sinagogi

Poslednji profesionalni nastup u rodnom gradu imala je kada je 2002. godine održala solistički koncert u Šabačkom pozorištu. U međuvremenu, sarađivala je sa ansamblom RTS- a, Beogradskom filharmonijom, Ansamblom vojske, Vojvođanskom filharmonijom, Kraljevskim gudačima Svetog Đorđa, Omladinskim mandolinskim orkestrom iz Skoplja, Makedonskom filharmonijom… Gostovala je u Grčkoj, Bugarskoj, Rumuniji, Francuskoj, Kanadi, Makedoniji, Poljskoj… Posle 15 godina, nastupiće ponovo u Šapcu, ovoga puta u Sinagogi, povodom manifestacije posvećene Stanislavu Vinaveru.

-U okviru programa, nastupiće Nataša Jović Trivić, prvakinja begradske Opere, mecosopran, pijanista i ja kao umetnički organizator. Ova godina tretira vezu sa ruskom književnošću, tako da ćemo prirediti koncert ruske muzike, gde će se izvoditi dela Rahmanova, Čajkovskog, Musorgskog… To je nama bliska muzika i verujem da ćemo prirediti divno veče – kaže Lovčevićeva.

-Imala sam privilegiju i sreću da budem jedina koja nije imala alternaciju u toj predstavi, tako da sam sve predstave ja pevala, a za sezonu i po je bilo 35 izvođenja. Pevala sam ulogu Madam Herc, Sanja Kerkez mi je glumila rivalku, a ulogu je imao i Boris Komnenić, kao direktor pozorišta, i pokojni Pavle Minčić, koji je i pevao pored glume i tom prilikom imao strašnu tremu, priznajući da nije imao predstavu da je tako teško biti operski pevač- seća se i podvlači da je svaki nastup velika odgovornost, jer se s glasom nikad ne zna i uvek, bez obzira na pripremu, može da se desi nešto nepredviđeno.

Priznaje da je u njenom slučaju s godinama rasla i odgovornost prema svakom izvođenju. Kako objašnjava, najbolje je to opisao ruski pozorišni glumac, teatrolog i režiser Konstantin Sergejevič Stanislavski, koji je njenu branšu nazivao glumci- pevači. Položaj operskih pevača je dodatno nepovoljan, jer nemaju prostora za improvizaciju, zbog muzike, orkestra i činjenice da je sve „matematički“ određeno.

-Kao mladi nemate odnos prema odgovornosti, već ima puno egzibicionizma i dokazivanja. Pohvale prijaju, ali sam se uvek pitala da li sam baš toliko dobra, uvek sam htela više od sebe. Slušajući i gledajući nestvarne dive kao što su Marija Kalas, Renata Tebaldi, Mirela Freni, postavljala sam sebi uzor kako dosegnuti do tih neverovantih umetničkih visina i te sposobnosti glasa da izvodi sa lakoćom, suštinom i dubinom, spoznajući i prodirući do biti svakog lika koje su pevale i zato sam uvek htela više. Zrelost je da čovek shvati koliko je ništavan i mali i da bude zahvalan na tome što mu je dato, a pogotovo ako su mu dati darovi, a svakome su dati. Svakom je dato da sve druge bočne talente sažme i usmeri ka tom jednom, najvećem daru- naglašava.

Usavršavala se 1998/99. na Konzervatorijumu u Bukureštu u Rumuniji, u klasi prof. Marije Slatinaru Nistor. Od 2001. godine je solista Opere Narodnog pozorišta u Beogradu. Najveći profesionalni izazov u karijeri bila joj je dramaturški kompleksna i zahtevna uloga Toske u istoimenoj operi Đakoma Pučinija, jer je došla u periodu kada je sazrela kao pevač i umetnik.

-Razmišljam o likovima koje tumačim i sva ta razmišljanja i dileme provlačim kroz sebe. Imala sam dilemu koju poruku šaljem, budući da se Toska na kraju žrtvuje zbog ljubavi i skačući u Tibar izvrši samoubistvo. Bila sam u nedoumici šta poručujem publici, jer je u hrišćanstvu samoubistvo najveći smrtni greh i postavila pitanje da li je opravdano ako se žrtvujete zbog ljubavi. Zaključila sam da sam dobila dar od Boga i u slavu Boga ja ga vraćam njemu, pošto je to moja profesija i dar i tako sam razrešila taj problem- navodi.

Podseća da je Stanislavski rekao da postoje dve vrste umetnika- oni koji imaju umetnost u sebi i oni koji vide sebe u umetnosti. Prema njenom uverenju, među njima je ogromna, nepremostiva razlika.

Dragana Dimitrijević

Leave A Reply