Poljoprivrednici nemaju novca za vakcinaciju stoke

0

Željko Gatić, diplomirani veterinar iz Klenja

Željko Gatić je prvi diplomirani veterinar iz Klenja. Nakon deset godina rada u Badovincima, odlučio je da se osamostali i otvori svoju ambulantu. Posla će, uveren je, imati i više nego što može da postigne. Da bi počeo samostalno da radi, Gatić je morao da se povinuje rigoroznim propisima i procedurama- obezbedi posebnu zgradu, ulaze, određen broj prostorija, neophodne hirurške instrumente, a država mu je, kaže, otežala koliko je mogla. Neophodna mu je ispomoć, ali u ovoj situaciji, priznaje, nije u mogućnosti da plati dodatnu radnu snagu, pa će morati da se snađe sam.

Zanimljivo je da za njegovu struku po pitanju zaposlenja „nema zime“. Ko god je završio veterinu, tvrdi, brzo je dobio posao. Štaviše, mogao je da bira između pet- šest ponuda. Jedina začkoljica je što posao nije dobro plaćen, a podrazumeva svakodnevni rad, bez odmora vikendom, a često i noću. Gatićev telefon mora biti stalno dostupan, a zvonio je i tokom našeg razgovora nekoliko puta.

O problemima sa kojima se susreću stočari kaže kratko- veliki stočari se suočavaju sa svetski uobičajenim problemima, kao što su virusi, dok mala domaćinstva imaju male probleme. U svinjarstvu su se, međutim, pojavile nove bolesti kojih nije bilo u poslednjih 10- 15 godina, dok nije počeo uvoz iz Nemačke i drugih zemalja. Aktuelna bolest kvrgave kože preneta je zbog klimatskih promena.

-Dok je sve bilo „domaće“ dvorište, lečenje je bilo simbolično. Sad stoku treba vakcinisati od mikoplazme, cirkovirusa, kuge- bolesti kojih nije bilo pre, a stigle su sa uvozom. Preventiva se poštovala do pre dva- tri meseca, dok nije pala cena stoke. Kako padne cena stoke, ljudi nemaju novca za preventivu. Vakcinacija ih košta 400- 500 dinara po prasetu, što je skupo i ne isplati im se. Misle, proći će. Onda prođe jedne godine, jedno leglo. Kad počnu da im kašlju mali prasici, nastupaju problemi, teško prodaju, pa se pokaju što nisu vakcinisali, ali tad je već kasno. Zakonom je obavezna samo vakcinacija protiv kuge- objašnjava on.

Imao je zanimljiv slučaj u Crnoj Bari u porodici Ljubinković- tri krave, triput blizance. U Badovincima, u Tankosićima, od 14 krava, šest se obliznilo ove godine, 19 teladi- sve blizanci. Na to, objašnjava Gatić, utiče genetika, veterinar koji semeni i naravno, domaćin, koji bira vreme kad će zvati veterinara da se osemeni. Gatić je uveren da će u novoj ambulanti imati dosta posla, jer prihvata intervencije koje svi odbijaju, kao što je teljenje krava koje niko nije uspeo da oteli. Dešavaju se, kaže i nemili slučajevi uginuća. Međutim, kada domaćin vidi da je on dao sve od sebe, ne ljuti se, a glavni pokazatelj uzajamnog poverenja je što ga zovu ponovo za sledeću intervenciju.

Budući da je obišao veliki deo Srbije, odgovorno tvrdi da je specifičnost njegovog kraja što u njemu žive vredni ljudi.

-U Klenju, budući da je malo selo, ima preko hiljadu tovljenika. Držanje stoke nije isplativo. Ovde dosta ljudi ima drugo zanimanje, a poljoprivreda im je tek neka usputna opcija. Većina ih je fakultetski obrazovana ili su majstori i uporedo rade neki drugi posao. Može se reći da je četvrtina stanovnika odustala od stočarstva, žive gradski život ovde. Radi svoj posao u okolini ili putuju u udaljenija mesta. Ja sam nekad gajio stoku, a sada radim svoj posao i bavim se zemljoradnjom. Dosta ljudi prodaje useve kao ja- kaže on.

Gatić nema ništa protiv uvoza, iako su s njim stigle i bolesti.

-Prasići, posebno priplodne junice što su stigle iz uvoza, bile su jako kvalitetne, dosta njih se obliznilo, genetski materijal je bio vrhunski. Iako vakcinisani, oni su između ostalog bili i nosioci virusa koji njima nije smetao, ali su, pomešani sa našom domaćom stokom, preneli te viruse na naše životnije. Istovremeno, kod nas je zabranjen uvoz genetski modifikovane soje i kukuruza, dok je uvoz stoke koja je hranjena time dozvoljen. Dosta firmi ovde je legalno prodavalo genetski modifikovanu soju, a nedozvoljeno je gajiti je, što je apsurdno- zaključuje Gatić.

D.Dimitrijević

Leave A Reply