O bezbednosti se još uvek misli tek kada se nešto nepredviđeno desi

0

Vladimir Janković, vlasnik Agencije „Status security“, za „Podrinske“

Vlasnik Agencije za procenu rizika u zaštiti lica, imovine i poslovanja „Status security“ iz Šapca Vladimir Janković završio je Učiteljsku školu u Šapcu, a po završetku studija engleskog jezika i odsluženja vojnog roka zaposlio se u SUP Šabac, gde je radio kao inspektor za suzbijanje kriminaliteta, šef odseka analitike i evidencije, šef odseka za veze i kao instruktor za obuku kadrova za pogranične poslove i strance pri MUP Republike Srbije. U periodu od 1985. do 1997. godine radio je u srpskim diplomatsko- konzularnim predstavništvima na poslovima bezbednosti (Generalni Konzulat u San Francisku u SAD, Ambasade u Angoli i Mađarskoj). U penziju odlazi 2002. godine, a od 2003. godine u Agenciji, pored organizacionih poslova, angažovan je i na izboru, pripremi i obuci kadrova za rad na poslovima fizičko- tehničkog obezbeđenja.

Na osnovu Zakona o privatnom obezbeđenju, donetog 2013. godine, MUP mu je kao vlasniku dodelio dve licence: za procenu rizika u zaštiti lica, imovine i poslovanja i licencu za vršenje poslova odgovornog lica za zaštitu. Budući da je zbog nedostatka podzakonskih akata, primena novog zakona počela 1. januara 2017. godine, počela je i obuka svih zainteresovanih da postanu službenici obezbeđenja. Janković za „Podrinske“ govori o tome ko sve može, na koji način i pod kojim uslovima da vrši poslove obezbeđenja, kakvi se problemi pojavljuju u praksi, kao i koja su ovlašćenja i neophodne kvalifikacije radnika obezbeđenja.

-Pre donošenja ovog zakona, u praksi smo imali situaciju da ljudi nisu bili obučeni, kao i da je svaka firma imala svoja pravila ponašanja ljudi na prostoru i u objektima koje je obezbeđivala. Da bi se nešto radilo, moraju prvo da postoje pravilnici koji uređuju tu oblast, ali i ljudi koji su obučeni za taj posao- objašnjava Janković.

 

Da li to znači da je pre donošenja Zakona svako mogao da obavlja poslove obezbeđenja?

Ne baš svako. Svi koji su radili te poslove su vodili računa o tome koga će da prime. Mada, bilo je i onih koji su primali po splavovima neke ljude ne vodeći o računa o tome da imaju ljudske kvalitete, nego su jednostavno birali „lude i jake“ koji će da im završe posao. Ti koji su to radili uopšte nisu razmišljali kako to treba da urade. Zašto? Ne znam. Nisu bili kompetentni, niti obučeni. Dobijali su pare da završe „posao“. Koji posao, to je već stvar tehnike i dogovora između njih i gazde.

 

Kakve kvalifikacije lice mora da ima da bi vršilo poslove obezbeđenja?

Zakon te ljude definiše kao službenike obezbeđenja. Postoje dve osnovne kvalifikacije licenci. Jedna je za pravna lica, firme koje se bave obezbeđenjem ili firme koje imaju svoje obezbeđenje i druga je za fizička lica. Pravno lice mora da ima jednu po jednu, a fizičko isto po jednu. Da bi fizičko lice bilo član pravnog lica koje ima licencu mora da ima licencu kao fizičko lice, koju stiče nakon završene obuke, a uslov je lekarsko uverenje i minimum srednja stručna sprema-  treći stepen. Postoji licenca za pravna lica koje pružaju usluge obezbeđenja i licenca za pravna koja imaju sopstveno obezbeđenje- zaštitna delatnost. Njihovo obezbeđenje se zove redarska služba. Između njih nema razlike u pravima i obavezama. Druga licenca je za fizička lica oba pola, s tim da fizička lica imaju dve vrste zaštite- fizičku i tehničku. Fizička zaštita se obavlja ličnim prisustvom lica, muškog ili ženskog pola, a tehnička tehničkim sredstvima koje kontroliše fizičko lice, s tim da postoji kombinovana fizičko- tehnička zaštita. Svi koji rade poslove fizičke zaštite mogu da imaju tri licence: za procenu rizika u zaštiti lica, imovine i poslovanja, za odgovorno lice za poslove zaštite i licencu za lice sa oružjem. Ja sam jedini u gradu koji ima licencu za procenu rizika, a pored toga i za odgovorno lice i za oružje (koristi se samo prilikom transporta novca i ako neka firma zahteva posebno i prilikom obezbeđenja nekog lica). Osnovna je licenca za poslove obezbeđenja.

 

Postoji li interesovanje ljudi da obezbeđuju objekte u skladu sa Zakonom i kakav je rizik ako to ne učine?

Ljudi se ovde još brane motkama. Ne interesuje ih to, neće da plaćaju obezbeđenje objekta. Takav nam je mentalitet i često ne razmišljamo o mogućim posledicama, dok se zaista nešto ne dogodi. Tek kada se nešto ozbiljno desi, onda su svi pametni.  Poslove obezbeđenja mogu da rade i ljudi bez licence, koj imaju prethodno iskustvo, ako su lepo instruisani. Nažalost, postoje mnoge druge stvari o kojima se ne misli. Kada odem na lice mesta i kažem da za određen objekat treba da se uradi bezbednosna procena, pitaju me šta je to, a istovremeno se svi ponašaju kao da znaju više od nas i pritom žele jeftino da prođu. Ulože 15 miliona u firmu, a onda žele da daju samo 500 evra mesečno da im se obezbeđuje ceo objekat, što nije u skladu sa propisima.

 

Šta sve smeju da rade radnici obezbeđenja, koja su njihova ovlašćenja?

U Zakonu o privatnom obezbeđenju predviđeno je da službenici obezbeđenja imaju sledeća ovlašćenja: primena mera: provera identiteta lica, pregled lica i vozila, zabrana pristupa u štićeni objekat neovlašćenim licima, naredba za udaljavanje iz objekta, upozorenje i zadržavanje lica, kao i  upotreba sredstava prinude: vezivanje, upotreba posebno dresiranih pasa (službeni pas),  fizičke snage i oružja, pod zakonom propisanim uslovima. Kao i policijski službenici, službenici obezbeđenja vrše proveru identiteta uvidom u ličnu kartu ili drugi dokument sa fotografijom izdat od nadležnog državng organa, s tim što je jedina posledica odbijanja identifikacije pred službenikom obezbeđenja sprečavanje ulaska u štićeni objekt. Pregled lica, predmeta i prevoznih sredstava je takođe slično regulisan kao i u postupanju policijskih službenika, ali za razliku od policije, službenici obezbeđenja mogu vršiti pregled samo vizuelno ili korišćenjem tehničkih sredstava, odnosno ne mogu vršiti pregled dodirivanjem. Predviđeno je da pregled mora vršiti lice istog pola, što znači da bi na ulazu u štićeni objekat obavezno morali da budu prisutna najmanje dva službenika obezbeđenja- muškog i ženskog pola. Odredba kojom je propisano da službenik obezbeđenja poziva lice da samostalno pokaže sadržaj odeće, predmeta koje nosi sa sobom ili vozila koje ulazi ili izlazi iz štićenog objekta, nameće pitanje šta se dešava kada lice odbije poziv obezbeđenja – da li  će mu se kao i kod odbijanja da se identifikuje zabraniti ulaz u štićeni objekat ili  će ga ipak pusti u objekat ako je lice prethodno identifikovano. U svakom slučaju, izvesno je da službenik obezbeđenja nikoga ne može primorati da prikaže sadržaj svoje odeće, predmeta ili vozila.  Pregledom prevoznog sredstva, smatra se pregled otvorenih i zatvorenih prostora saobraćajnog sredstva i predmeta koji se prevoze. Pregled se može vršiti korišćenjem za to namenjenih tehničkih sredstava. Službenik obezbeđenja pozvaće lice da samostalno pokaže sadržaj odeće, predmeta ili vozila. Ukoliko lice to odbije, a postoje osnovi sumnje da lice kod sebe, u prevoznom sredstvu ili prtljagu koji nosi sa sobom, ima predmete koji mogu poslužiti kao dokaz u prekršajnom ili krivičnom postupku, službenik obezbeđenja će postupiti u skladu sa zakonom.

 

U kom slučaju Zakon predviđa zadržavanje?

Zakonom je predviđeno i tzv. građansko hapšenje, odnosno zadržavanje lica zatečenog u štićenom objektu ili prostoru u vršenju krivičnog dela ili prekršaja. Takođe, ukoliko lice odbije da pokaže sadržaj svoje odeće, predmeta ili prevoznog sredstva, a postoje osnovi sumnje da to lice sa sobom ima predmete koji mogu poslužiti kao dokaz u krivičnom ili prekršajnom postupku, službenik obezbeđenja takvo lice može zadržati do dolaska policije. O zadržavanju službenik odmah obaveštava policiju i postupa po dobijenom nalogu, a o svemu sačinjava i pismeni izveštaj, koji predaje policiji zajedno sa zadržanim licem.  Deo Zakona koji se odnosi na upotrebu sredstava za vezivanje gotovo je identičan odredbama Zakona o policiji. Sredstva za vezivanje mogu se upotrebiti prema licu koje se zadržava, i to u tri slučaja: radi sprečavanja otpora lica ili odbijanja napada, sprečavanja bekstva i onemogućavanja samopovređivanja ili povređivanja drugog lica.

 

Gde su granice ovlašćenja u pogledu korišćenja fizičke snage?

Ovlašćenja koja najviše mogu ugroziti bezbednost građana, a čija bi prekoračenja mogla izazvati negativne posledice, su upotreba fizičke snage i vatrenog oružja. Način regulisanja upotrebe fizičke snage sličan je krivično- pravnom institutu nužne odbrane. Radnik obezbeđenja fizičku snagu može upotrebiti u tri slučaja, i to: ukoliko je neposrednim protivpravnim napadom ugrožen njegov život, ukoliko je ugrožen život lica koje obezbeđuje i ukoliko je ugrožena imovina koju obezbeđuje. Međutim, kako je u praksi često nemoguće zadržati lice ili upotrebiti sredstva vezivanja bez upotrebe fizičke snage, potrebno je dodati i četvrti slučaj, odnosno predvideti mogućnost upotrebe fizičke snage ukoliko lice pruži fizički otpor prilikom zadržavanja ili prilikom upotrebe sredstava za vezivanje. Postavlja se i pitanje da li je u svakom slučaju opravdano koristiti fizičku snagu kada je napad usmeren na uništenje, oštećenje ili otuđenje imovine koja se obezbeđuje, naročito ako je u pitanju imovina manje vrednosti. Takođe, iako je naznačeno je da upotreba fizičke snage mora biti srazmerna napadu, potrebno je dodati i da je to krajnje sredstvo.  Pod upotrebom fizičke snage podrazumeva se korišćenje veština samoodbrane radi odbijanja napada i savladavanja otpora lica koje fizički napada službenika obezbeđenja, lice koje se štiti, odnosno imovinu koja se obezbeđuje. Prema tekstu Zakona, službenik obezbeđenja može upotrebiti vatreno oružje u slučajevima kada je ugrožen njegov život ili život lica koje obezbeđuje. Iz teksta je jasno da, za razliku od upotrebe fizičke snage, vatreno oružje nije dozvoljeno upotrebiti u slučaju napada na imovinu koja se obezbeđuje.

 

Gde su granice ovlašćenja u pogledu korišćenja oružja?

Pri obavljanju poslova fizičke zaštite sa oružjem, službeniku obezbeđenja dozvoljeno je da upotrebi vatreno oružje pod uslovima utvrđenim Zakonom o privatnom obezbeđenju i zakonom kojim se uređuje upotreba oružja od strane ovlašćenog policijskog službenika .Pre upotrebe vatrenog oružja službenik obezbeđenja mora se identifikovati i izdati jasno upozorenje da namerava da upotrebi vatreno oružje rečima (’stoj, obezbeđenje, pucaću’), osim u slučajevima kada bi takvim postupanjem doveo u životnu opasnost sebe ili lice koje štiti. Pri obavljanju dužnosti u svojoj zoni odgovornosti tokom smene, službenik obezbeđenja može upotrebiti vatreno oružje samo ako upotrebom drugih sredstava prinude ne može postići rezultat u izvršenju zadatka i kad je apsolutno nužno da se: zaštiti život ljudi u svojoj zoni odgovornosti tokom smene; spreči bekstvo lica zatečenog u izvršenju krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti i za koje je propisana kazna zatvora u trajanju od deset godina ili teža kazna, a u slučaju neposredne opasnosti po život; spreči bekstvo lica zakonito lišenog slobode ili lica za koje je izdat nalog za lišavanje slobode zbog izvršenja krivičnog dela iz tačke 2), a u slučaju neposredne opasnosti po život; od sebe odbije neposredni napad kojim se ugrožava njegov život; odbije napad na objekat ili lice koje obezbeđuje, a u slučaju neposredne opasnosti po život. Nije najbolje rešenje da se pre upotrebe vatrenog oružja službenik mora identifikovati, a nije propisano da se mora identifikovati pre upotrebe fizičke snage. O upotrebi vatrenog oružja ili fizičke snage, čijom primenom je nekom licu naneta teška telesna povreda, službenik obezbeđenja odmah obaveštava nadležnu policijsku upravu. Službenik obezbeđenja je obavezan da odgovornom licu firme za privatno obezbeđenje dostavi izveštaj o upotrebi fizičke snage ili oružja, a odgovorno lice je dužno da ovaj izveštaj dostavi nadležnoj policijskoj upravi, sa mišljenjem o opravdanosti/neopravdanosti upotrebe fizičke snage ili oružja. Ovakvi izveštaji su sastavni deo evidencije primenjenih ovlašćenja upotrebe fizičke snage i oružja.

 

Kako zakonska regulativa još određuje ovlašćenja službenika obezbeđenja?

Službenik obezbeđenja može primeniti i upotrebiti ovlašćenja samo u štićenom prostoru ili objektu, ili van štićenog objekta i prostora, kada vrši obezbeđenje transporta i prenosa novca i vrednosnih pošiljki, prilikom patroliranja i kada obezbeđuje lice u skladu sa zakonom.  Štićeni prostor  i objekti su prostor i objekti na kojem se vrše usluge obezbeđenja u skladu sa obimom ugovorenih obaveza sa korisnicima usluga obezbeđenja. U ugovoru o obezbeđenju, koje firma za privatno obezbeđenje zaključuje sa korisnikom usluga, navode se ugovorena ovlašćenja. Primena mera mora biti srazmerna zakonitom cilju njihove upotrebe i izvršena na način kojim se ne vređa dostojanstvo, ugled, čast ili drugo zagarantovano ljudsko pravo. Prilikom primene mera niko ne sme biti podvrgnut mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju. Službenik obezbeđenja sme postupati samo na način koji je utvrđen zakonom i propisima, tako da izvršenje zadataka postiže sa najmanjim štetnim posledicama. Ako je u odnosu na okolnosti dozvoljeno primeniti više mera, dužan je primeniti najpre onu koja licu najmanje šteti. Sa primenom mera mora prestati onda kada prestanu razlozi zbog kojih su bile primenjene, ili onda kada utvrdi da zadatak na taj način neće moći da izvrši.

D.D.

Leave A Reply