Popust015

Na selu opstaju samo domaćinstva sa dugom tradicijom bavljenja poljoprivredom

0

Nikola Arnautović iz Pocerskog Dobrića za „Podrinske“

U Kanu

Nikola Arnautović ima 25 godina i živi u Pocerskom Dobriću, ali svoju egzistenciju ne obezbeđuje baveći se poljoprivredom, baš kao i ostali članovi njegove porodice. Život u gradskoj sredini iskusio je tokom tri godine podstanarskog života, a trenutno je zaposlen u Vojsci Srbije kao aktivni rezervista.

Sticajem okolnosti, nije bio u situaciji da po završetku srednje trogodišnje škole- smer elektrotehničar, upiše fakultet, pa je odmah krenuo u potragu za poslom. Ubrzo je počeo da radi u hladnjači, gde se zadržao malo više od godinu dana, a potom bio angažovan u još nekim firmama. Otac mu je električar i vodoinstalater, a majka je do nedavno radila u jednoj fabrici. Imaju nešto zemlje u posedu, bave se pomalo zemljoradnjom, ali nisu tipična poljoprivredna porodica, jer nisu imali mogućnosti za dalje širenje te delatnosti. Razlog za to je, smatra Nikola, sistemske prirode i koreni mu sežu godinama unazad.

Sa „Abraševićem“ u Parizu

-To je problem na višem nivou zato što je odnos prema poljoprivredi sistemski loš. Poljoprivreda je kod nas „zadnja rupa na svirali“, njen razvoj bi trebalo da bude krucijalna stvar i prioritet države, ali nažalost nije. S druge strane, mladi nemaju podršku roditelja, finansijsku ili moralnu, da istraju u bavljenju poljoprivredom. Jedini način da mladi poljoprivrednik uspe je da ima neku zaleđinu ili nasledstvo, koje bi mogao dalje da ukrupnjava. Krenuti ispočetka je izuzetno teško, gotovo nemoguće u ovim okolnostima- smatra Nikola.

Radna akcija u „Abraševiću“

Da bi mladi ostali u svom mestu, prvo mora da se stvori ambijent da oni požele tu da ostanu, jer u grad beže isključivo zbog većih mogućnosti, nasuprot selu, u kome je izbor u pogledu zaposlenja i obrazovanja sužen. Jedan od nedovoljno razvijenih segmenata seoskog života je kultura koja se u selima uglavnom svodi samo na četvorogodišnju ili osmogodišnju školu. Odlazak u srednju školu je najčešće prvi dugotrajniji kontakt sa gradskom sredinom te se, usled novog spleta okolnosti, mladi najčešće odlučuju da po završetku školovanja ostanu u gradu, gde prepoznaju veće mogućnosti za zaposlenje, ističe, potvrđujući to sopstvenim primerom.

 

 

-Rano sam shvatio da kod nas u državi može da se funkcioniše samo u privatnom sektoru, jer je mnogo teško za mladog čoveka, pogotovo nakon završetka srednje škole, što je obično najviši domet obrazovanja u selu, da krene od nule u poljoprivredi. Mora da ima nešto iza sebe, da su roditelji već radili i angažovali se u domaćinstvu i da ima prostora da to unapredi sopstvenim zalaganjem – objašnjava i dodaje da je stočarstvo najriskantnija grana poljoprivrede, budući da se kompletan uložen novac ne može čak ni vratiti kroz prodaju, već najčešće ljudi ulaze u minus, te je potpuno nelogično očekivati opstanak i pristojan život u tom poslu.

Smatra da život u seoskoj sredini može da funkcioniše isključivo kao porodični posao, gde se cela porodica bavi poljoprivredom. Ipak, ukoliko mlađi naraštaji ne pronalaze posao van porodičnog imanja, ostaju bez željene sigurnosti, jer je zarada od bavljenja poljoprivredom niska, nedovoljna i neizvesna. To je i razlog, uveren je, što se većina njegovih vršnjaka ne zadržava na svom imanju.

Osim što je zaposlen kao aktivni rezervista u Vojsci Srbije, bavi se i antikorozivnom zaštitom za firmu iz Šapca. Veruje da shodno prilikama u zemlji i stepenu obrazovanja pristojno zarađuje, te mu jedini problem predstavlja što ga terenski rad odvaja od porodice.

Rodna kuća u Dobriću

Nikolu je upravo angažman u kulturno-umetničkom društvu doveo u grad, a ta zanimacija je u većini sela zbog loše infrastrukture i nedostatka kadra koji bi pokrenuo mlade nedostupna. Smatra da mu je dugogodišnje članstvo u kulturno- umetničkom društvu dalo privilegiju da napravi dobar izbor ljudi s kojima se druži.

-Kada živiš i ostaneš da živiš u svom selu, onda si na neki način upućen isključivo na ljude s kojima si odrastao i stalno si pod njihovim uticajem, bilo da je taj uticaj dobar ili loš. Ja imam drugare i u selu i u gradu i ne kažem da su oni koji su ostali loši zbog toga. Nažalost, činjenica je da nemaju veće mogućnosti da vide neke određene stvari koje sam ja video i doživeo baš zahvaljujući tim mogućnostima koje mi je grad dao, odnosno turnejama na koje sam odlazio sa kulturno- umetničkim društvom. Bio sam u prilici da vidim neke druge države, da putujem i uverim se kako žive drugi narodi i ljudi i tako proširim vidike. Verujem da bi svi koji su rođeni na selu ne bi trebali sebi da uskrate tu priliku da odu i da vide neko bolje okruženje, da bi postali svesni okolnosti u kojima žive- naglašava Nikola i zaključuje da je glavna prednost koju grad nudi u odnosu na selo upravo i najvažnija – mogućnost izbora.

D.Dimitrijević

Leave A Reply