Popust015

Mladi poljoprivrednici neguju ljubav prema ratarstvu

0

Porodica Jocić iz Prnjavora za „Podrinske“

Da je svaštarenje u bavljenju poljoprivredom najbolji recept za opstanak u toj delatnosti, smatra Dragan Jocić iz Prnjavora, koji na porodičnom gazdinstvu živi sa suprugom Danielom, sinom Đorđem, ćerkom Natalijom, ocem i majkom. Imaju 20 hektara svoje zemlje i obrađuju još 60 hektara pod zakupom. Pored ratarstva, bave se i stočarstvom, povrtarstvom (hektar krastavaca na špaliru) i voćarstvom (hektar maline, hektar i po kupina). U sezoni, angažuju i do petnaestak radnika, a u berbi malina na njihovom imanju radi i 30 ljudi.

Porodica se generacijama unazad, više od četiri decenije, bavi poljoprivredom i to im je jedini izvor prihoda i način da obezbede egzistenciju. Imaju sopstvenu mehanizaciju za sve radove u poljoprivredi, a u manjem obimu nego ranije rade i usluge. Od useva, osiguravaju 20 hektara pšenice i malinu. Jocić kaže da ne može da se opstane od jedne kulture, budući da su porasla ulaganja i cena repromaterijala, a cena poljoprivrednih proizvoda na tržištu pala. On je do 2000. godine živeo u Nemačkoj i po povratku u Prnjavor od bavljenja čistom poljoprivredom lepo zarađivao i napredovao. Sve je, nažalost, poslednje tri- četiri godine stalo.

-To nije slučaj samo sa mnom, već sa svima. Naše cene su ostale niske, a farmaceutska mafija je povećala cene svojih proizvoda. Tada sam počeo da gajim kornišon i repromaterijal je bio 23 evra kesica, a sad je 34 evra- kaže i dodaje da nemaju nikakve pogodnosti prilikom kupovine repromaterijala koji uzimaju na ugovor na odloženo plaćanje, pa „kako ko zakine“. „Tomsin“ im, priznaje, izlazi u susret, ostali ne.

U tom kraju, tvrdi, niko nije prodao litar evrodizela, jer je najskuplja nafta u Evropi upravo u Srbiji. Zemlje u Prnjavoru ima u ponudi i za prodaju i u zakup. Nekada je hektar bio 10 hiljada, sad je značajno pala cena. Jocići nisu uspeli da se iskoriste pravo na subvencije po hektaru zbog kratkog roka i komplikovane procedure za prijavu.

-Svaka vlast obećava da će uložiti u poljoprivredu i u predizbornoj kampanji uverava građane da ih zanima poljoprivreda. Međutim, stiče se utisak da im mi sitni poljoprivrednici nismo zanimljivi. Možda je spas u udruživanju. Kod nas je bio jedan takav neuspešan pokušaj pre nekoliko godina i od tada se stalo- seća se.

Sve je teže i pronaći radnu snagu, a on mahom angažuje ljude iz grada. Mladi nisu spremni da rade koliko vremešniji, a stariji opet, mogu da rade, koliko im godine dozvole. Njegova sreća je u tome što pod svojim krovom ima naslednika spremnog da se prihvati svakog posla bez ustezanja.

Sin Đorđe ide u sedmi razred Osnovne škole „Kralj Aleksandar Karađorđević“ i u rad na imanju uključio sa vrlo mlad, ali mu je u pamćenju sveža prva vožnja traktorom. Imao je svega sedam godina i hrabro se izborio sa velelepnim vozilom i komandama za upravljanje. Nije bilo lako, na greškama je učio, ali sada mu ta nekad strašna mašina predstavlja najdraže prevozno sredstvo, a ratarstvo omiljenu granu poljoprivrede.

-Traktor vozim odavno i uživam u tome. Želja mi je da kupimo nov, ukoliko bude bilo mogućnosti da iskoristimo subvencije za kupovinu. Poljoprivreda me privlači, jer smatram da je lep posao. Nije mi teško da ustanem ujutru i pre i posle škole učestvujem u poslovima, pogotovo ako je u pitanju ratarstvo. Voćarstvo, s druge strane, ne volim naročito, jer je osetljivo i zahtevno baviti se orezivanjem i branjem- kaže Đorđe i dodaje da mu je želja da upiše veterinu i možda jednog dana radi u seoskoj ambulanti.

Otac Dragan hvali sina da je nedavno četiri i po hektara stočnog graška za prehranu sam pripremio, a pomaže i majci oko stoke. Đorđe priznaje, međutim, da bi cena svinja mogla da bude veća. Kako kaže, kornišoni uvek dođu u najbolje vreme, leti i plasiraju ih u Duvanište.

Supruga Daniela zadužena je za poslove oko stoke, domaćinstva i pripremu hrane radnicima. Na seoski život se, navodi, navikla od rođenja, jer se iz susednog sela Ribara udala u Prnjavor.

-Kod kuće uvek ima posla, što u samom domaćinstvu, što oko stoke. Nije lako održavati imanje, ali mi smo na takav život navikli. Posao nam u sezoni olakšava dodatna pomoć- kaže ona.

Kuća, međutim, nije nikada pusta, te i ako se nađe vremena za odmor, neko od ukućana mora da ostane, jer je teško naći osobu od poverenja kojoj bi prepustili svakodnevne redovne poslove. Prošle godine su priliku da se odmore imali Đorđe i Dragan, a Daniela je ostala da vodi brigu o domaćinstvu.

Škola u koju Đorđe ide okuplja đake iz tri sela- Ribara, Petkovice i Prnjavora. Drugari ne dele njegovo interesovanje za poljoprivredu, već bi radije da budu programeri. Na pitanje šta bi voleo da mu država omogući kako bi se još više učvrstio u odluci da ostane u svom domaćinstvu, kaže da bi subvencije trebale da budu veće, kao i cena ratarskih kultura, ali i da se više ulaže u poljoprivredu u svim segmentima. Ne manjka mu ne prostora za fudbal na igralištu koje je sređeno još za vreme Seoskih olimpijskih igara pre nekoliko godina, a folklor rado zaigra u Domu kulture, kome na uređenju i izgledu može da pozavidi veliki broj gradova u Srbiji. Upravo u tom prostoru, ima nesvakidašnju priliku za stanovnike sela da u svom mestu gleda projekcije najnovijih filmskih ostvarenja.

U dvorištu Jocića, pored porodične, nalazi se i kuća iz 1936. godine, urađena po starom arhitektonskom rešenju i vrlo zanimljive spoljašnjosti. Iako su ga u više navrata nagovarali da je poruši, Dragan je odlučio da čuva sećanje i tradiciju, te će uložiti nešto novca u njenu rekonstrukciju, trudeći se da ne naruši duh vremena o kome ovo zdanje svedoči. Zanimljivo je da na istom placu, iza porodične kuće, imaju i kolebu, još jedno svedočanstvo vremena sa dušom, budući da, kako priznaju svi ukućani, u njoj više vremena provode nego u svom domu.

Dragana Dimitrijević

Leave A Reply