Ljubiša Barović, glumac Šabačkog pozorišta

0

Strahinja je moj najveći životni uspeh

Ne postoji neko ko Šabac ne prepoznaje po Ljubiši Baroviću, a njegov kontinuirani rad u Šabačkom pozorištu, kao i angažmani van njega, govori da će ta slika trajati. U njegovom društvu nije moguće biti neraspoložen, a tajna optimizma koji oko sebe širi krije se u nepristajanju na zlo i stalnoj borbi da dobro pobedi. Tako je u njegovoj umetnosti, a tako je i u realnom životu koji gradi. Neumorno je radio u minuloj godini i još je izazova pred njim. S ponosom ističe da je od svih uspeha, dece koja su prošla kroz „Veselo majmunče“, njih preko dve stotine, koje je učio da budu pre svega ljudi, a potom i glumci, najveći uspeh sin Strahinja. Svestan da talenat nije dar, već obaveza, i da to što je dodirnut božjim prstom znači da svoje znanje treba da podeli, to blago deliće sa drugim u ma kom obliku. Čitaocima „Podrinskih“ darovao je pesmu koja, kako kaže, možda i najbolje opisuje ono što on zapravo jeste…. Trenutno je ponosan i na saradnju sa Jugom Radivojevićem i rad na filmu o šabačkim „rukometnim vanzemaljcima“, čiji treninge i utakmice su bili nezamislivi bez njegovog bodrenja. Sada ima priliku da svoje divljenje ovekoveči u filmu…

-Rad na ovom filmu za mene predstavlja čast, zadovoljstvo i veliku obavezu, jer sam sa njima veliki prijatelj i smatram da su bili nešto što svet nije imao. Mi sa ovih prostora uopšte ne umemo da cenimo svoje ljude dok to neko drugi ne učini. Zašto imamo taj manir, ne znam. U tom filmu, znajući neke stvari o njima koje nisu poznate javnosti, postavljam neka pitanja ne želeći da ih predstavimo kao „prinčeve na belom konju“, jer to i nisu bili, nego su bili, kao što je rekao Bašić, „na ivici luđaka i genija“. Pokušali smo da objasnimo zašto smo taj fenomen imali, a sada ga nemamo. Došli smo do toga da je rukomet kao sport jedini nazadovao na svetskom nivou. Sad, to je jedna fizička jurnjava, snaga, vrlo malo promenjenih pravila, a to što su oni imali je bila poezija, harmonija pokreta. Mislim da će biti materijala za četiri- pet jednosatnih nastavaka. Taj film će biti prikazan 18. maja, na godišnjicu druge titule evropskog prvaka. Baš sam uživao radeći na filmu- počinje Ljubiša Barović priču za „Podrinske“.

 

U prethodnoj sezoni je bilo „živo“ u Šabačkom pozorištu… Mnogo interesantnih uloga, Dani Dušana Kovačevića…

U Šabačkom pozorištu nas ima tri puta manje nego što bi trebalo da izdržimo ovoliku produkciju. Mi smo radili više premijera nego Narodno pozorište u Beogradu, gde ima 86 glumaca, a nas je svega 15-16 glumaca. S druge strane, pošto većina nas radi posao iz zadovoljstva, bolje da radiš, nego da ne radiš. Jedna od bitnijih stvari je koprodukcija sa Niškim pozorištem, mislim da je to budućnost nas pozorišta u unutrašnjosti, ta razmena energije, kvaliteta i kolega. Spremali smo predstavu „Duge noći i crne zastave“ u saradnji sa Smederevskom tvrđavom, gradom Smederevom. Udružili smo snage i napravili predstavu. Bilo je zanimljivo. Meni su uvek probe život, kreativni rad, a predstava posao, jer tu ima vrlo malo odstupanja. Radili smo dve komedije. „Kidaj iz moje kuhinje“ je jedna urnebesna komedija, tako da je preporučujem. Imali smo premijeru koja je direktno prenošena prvi put u istoriji, „Kainov ožiljak“, predstava koja je stvarno sveobuhvatno pokazuje vreme kada je Andrić bio ambasador u fašističkoj Nemačkoj.

 

Da li je dobro da se televizijski prenose predstave?

Ne. Naša duša zna kakva je to trauma. Svaka premijera nam je trauma, a kamoli da se to prenosi i da gledaju milioni ljudi. Snimali smo mi za televiziju mnoge predstave, gledam baš one koje nisam stigao da vidim. Međutim, taj direktan kontakt sa publikom, to što publika koja je u gledalištu doživi sa glumcem, televizija ne može da prenese. To je samo arhiva, kao neki pisani trag naše efemerne umetnosti. Ima predstava koje sam igrao peko sto puta. Nikad nijedna nije bila ista. A snimak ostaje jedan, pa kakva god da je tad bila. U redu, treba snimati i koristiti medije u pozorištu, ali ne da pozorište bude rob tome, već da bude u osnovnoj svrsi onog što pozorište predstavlja- kontakt sa publikom.

 

Situacija u pozorištima danas nije na zavidnom nivou, pogotovo u odnosu na vreme kada ste vi počinjali. Čini se da je tad ipak više značaja pridavano kulturi?

Da, ali mi smo i tada mislili da je to malo. Parafraziraću Čerčila: „Zbog čega ratujemo, za kulturu ratujemo“. U Šopalovićima se kaže „dok su senke vešale na trgu, vi se bavite glumom“. Mesar daje da jedemo, pekar da preživimo, ali kultura nam daje razlog zbog čega treba preživeti. I u naše vreme smo mi mislili da je to malo, da nam trebaju kultura i sport, ono što najbolje prikazuje identitet jednog naroda, jedne države, a ovo je sada sramno, da ne kažem pogubno. Koju poruku šaljemo budućim generacijama, zašto da se oni bave glumom? Imamo poplavu rijalitija, budalaština, prostituisanja dece. Namerno koristim tu reč. Čim je muško, hajde da ga damo u sport, da bude po mogućstvu Novak Đoković, da izleči naše komplekse i frustracije i da nam zaradi pare. To je užasan odnos prema deci. Ili kupovina ljubavi preko kompjutera, ajfona, umesto da se bavimo njima, da ih naučimo da se snađu u prirodi.. Ja mislim da je moj najveći doprinos vaspitavanju Strahinje što sam ga naučio tri stvari: da me ne laže, da voli sport i da voli prirodu. Ostalo je sve uradila moja Goca.

 

Je l’ osećate odgovornost što se on opredelio za glumu?

Odgovornost za dete važi do kraja života. To je prirodan tok. Osećam odgovornost i uvek preispitujem šta sam rekao, šta sam uradio i mnogo sam samokritičan. Bilo je suđeno da se on bavi ovim. On je do 12 godine stvarno hteo da bude mašinovođa. Ja znam naslepo da nacrtam lokomotivu, ali ovde nije baš bilo nekih vozova kojima bi mogo da se vozi. Prirodno je bilo, dolazili su mu u kuću ljudi koji su bili na televiziji, čuvali su ga inspicijent i suflerka dok ja radim na sceni. Pozorište je opasna magija i zaraza. Kad je već to upisao, pitao sam ga da li je svestan koliko je to težak i neisplativ posao. Onda sam rekao, mora i on da proživi svoja iskustva. Njemu je mnogo više odmoglo što je moj sin, nego što mu je pomoglo. Ljudima je lakše da te stave u neku „fioku“ i poređenja su neminovna. Rekao sam mu: ako nešto uspeš, svi će reći da ti je tata sredio, a ako ne uspeš, da ni tata nije mogao da ti sredi. Rekao sam da mora da se izbori s tim i kako vreme odmiče vidim da mu to uspeva.

 

Koji je najbolji savet koji ste mu dali?

Mislim da je to da bude strog prema samom sebi. Vidim da je čak nekad i prestrog, ali… Uspeh je loša reč, karijera je loša reč u današnje vreme. Meni je količina stida mera. Što se manje stidim, bolje sam uradio. Mislim da sam ga tu najbolje savetovao. Ove usputne, zanatske, iskustvene forme, nisu ni vredne pomena. To je prirodno. Ali, za njega kao ličnost, sazrevanje i odrastanje, mislim da je to negde bilo: da bude samokritičan i da sebe gleda kroz tri prizme, da se ne opušta, najlakše je opustiti se i živeti na staroj slavi. Novo vreme dolazi, novi senzibilitet publike, pisaca, reditelja… Ti moraš da ideš u korak s tim.

 

Kako je izgledao vaš prvi kontakt na sceni?

Bilo je strašno traumatično zbog mene. On je imao tu malu ulogu, priča je bila o Lazi K. Lazareviću. Ja sam više pratio šta on radi, nego šta ja radim. To je prvi put od kad smo profesionalci da smo zajedno bili na sceni. Kad je bio dete, tad smo radili neke predstave. On je radio novogodišnje, „Tetovirane duše“… U stvari, bio je još student, treća godina i ja sam samo brinuo kako će on to da iznese i onda sam video nešto što me obradovalo- biće dobar partner. To znači da ume da te gleda u oči, da razmeni energiju, da ti vrati emociju, što je u mom kriterijumu visoka ocena. Meni je to najbitnije kod kolega. Najlakše je da igraš sam za sebe i da se sve prilagodi tebi. Treba biti partner, da umeš da trpiš radnju, da uzvratiš kolegi, da budeš timski igrač.

 

Prija li vam što kažu da podseća na vas?

Imponuje mi to što kažu da ih podseća na mene. Zajednička nam je ta energija koju mislim da treba svaki glumac da nosi na drugačiji način. Razlikujemo se dosta, ali energiju koju imamo da damo dinamiku predstavi imamo obojica.

 

Vi ste dosta glumili u našim domaćim serijama, filmovima. To je nešto što ima ogromnu pažnju publike kod nas. Kako vi gledate na to, da li vam se dopada u kom smeru ide naša televizijska produkcija serija i filmova?

Ne dopada mi se zato što se sada, kao i kod većine stvari u zemlji, pošljari. Skoro sam snimao jednu seriju, neću da je reklamiram, koja nema veze sa onim što smo mi radili pre dvadesetak godina. Veliki mag televizije i filma je Aca Đorđević, mi smo dolazili spremni na te radove. Sada snimiš total i krupnjak i ti sam moraš da brineš o tome kakav ćeš da ispadneš. To su valjda prepisali zbog budžeta od ovih španskih serija kojima se navodno smejemo. Naše serije su upravo to. Nemaš više deset dana snimanja, nego snimiš za jedan dan. Mislim da je opao kvalitet. A zašto se narod vezuje za domaće? Prvo, zato što ne mora da razmišlja, jer prepoznaje. Drugo, zato što nema para da ide u pozorište, bioskop, na izlet, nego je vezan za televiziju. Zato je veliki uticaj televizije, zato se i otimaju ovi političari o televiziju i hoće da se prenose one njihove dosadne bezobrazne skupštine, jer znaju kolika je moć tog medija. Delim elektronske medije na tri vrste: RTS jednako Žikina šarenica, B92 jednako crna hronika, a ostali su svi PINK.

 

Je l’ moguće napraviti otklon od toga i očuvati i umetnost, i glumu, da živi izvan tog sveta i da traje?

Od toga se distanciram tako što se družim sa pravim ljudima, što se vraćam nekim dobrim knjigama, dobrim filmovima, pecanju. Nije to bežanje, nego sklanjanje od budalaština kojim smo okruženi. Sad može svako da bude zvezda. Najveći idiot koji ne zna dve rečenice, uđe u rijaliti šou i postane zvezda. Političari su nam uzeli prostor zvezda: glume, kuvaju, pevaju, sviraju, pričaju viceve. To je potpuni kolaps društva. Mi se još ovako kao Poslednji Mohikanci borimo da se bavimo nečim što nije svakodnevni rijaliti šou, jer cela Srbija je rijaliti, ljudi vole kameru i promene se kad ih snima kamera. Mislim da taj sistem slave, popularnosti, ljudima stvara zavisnost. Kao vlast- nema veće slasti od vlasti. To je opojna droga i problem društva. Pošto verujem u te krugove, u cikličnost čitavog ljudskog roda, verujem da će da dođe vreme da ovo otpadne kao truli plod i da će doći neko normalno i čistije vreme sa nekim novim generacijama koje će možda moći da nastave ovu bitku koju smo mi očito izgubili.

 

Koliko je u vašem poslu važno znati šta nećeš? Da li to znači da ne treba pristajati po svaku cenu, bez obzira na finansije, na tešku situaciju, druge okolnosti?

Svako od nas je drugačije sazdan. Nisam pristajao na mnoge stvari i to je povlačilo da nekada dobijem i otkaz. Ne zato što sam ja ne znam kakav buntovnik, već zato što ne bih mogao sebe da pogledam u ogledalu. Vrbovale su me mnoge partije i mogao sam tako da rešim finansijske probleme, što su moje kolege radile. Dobili su udarne termine u serijama, glavne uloge, pare, ali su tako pali u zaborav. Mislim da je u ovom našem poslu najbitnije trajati i da mogu uspravno da idem gradom. Da nisam neka efemerna stvar, neka ljiga koja je po svaku cenu dolazila do cilja. Moj najveći uspeh je Strahinja Barović. Sve nagrade, popularnost, pare- to sve vrlo brzo prođe i zaboravi se. Ali odgajiti jednog čestitog, zdravog momka u to vreme je veliki uspeh. Naravno, ništa ne bih uspeo bez moje Goce, koja je uz to i veliki umetnik. Mi smo drugačija, preemotivna bića i zato burnije reagujemo i na nepravdu i na događaje u društvu. Pozorište je samo društvo u malom sa jarkim bojama i velikim gestovima. To da bi odigrao, ti sve to moraš da proživiš. To je ta sekunda božanskih moći, kada odlučiš da nekoga nasmeješ, kad odlučiš da nekoga rasplaćeš. Ali, ti to možeš. To nema meru, nema cenu.

 

Da li je u glumačkom poslu dobro imati uzore?

Mislim da jeste, pogotovo na početku, jer to pokazuje težnju ka kvalitetu. Kad sam bio drugi razred osnovne škole i rešio da budem glumac rekao sam: „Biću kao Zoran Radmilović“. Međutim, kad se uđe u tu materiju, nemoguće je sve gledati kroz tu prizmu. Ja sam radio sa vrhunskim glumcima, poput Laze Ristovskog, direktne scene, i imao sam neverovatnu tremu. Opet, sa majstorima je lakše. On je napravio da ja budem bolji nego što jesam u tom trenutku. Onda te to iskustvo nauči kako da posle igraš sa Mirom Banjac itd. Znam i da sam u jednom trenutku bio uzor Strahinji. On to neće da prizna, niti ja hoću. Ali, šta je uzor? Da radi vredno kod kuće kao ja, da dolazi na vreme, da dolazi spreman na probe, da dolazi koncentrisan. To je uzor. Jer, naši životi se razlikuju i razlikovaće se sigurno i zbog godina i zbog miljea u kojem živimo.

 

Kad čovek dođe do tačke kada za sebe kaže da je zreo glumac? Postoji li uopšte taj momenat ili je to proces koji traje ceo život?

Ovaj posao radim profesionalno 35 godina. Naravno da ne znaš sve. I taj koji zna sve, taj se ne razume ni u šta. Novi senzibilitet pisaca, reditelja, novo čitanje nekih tekstova, nova brzina govora. Sada publika može najduže sat i po da ima koncentraciju, nekad su predstave trajale po četiri sata sa činovima, pa je to bio spektakl itd. Drugačije je vreme, gledamo i kako se dramaturgija razvija. Sad je vreme interneta, ljudi kratko drže pažnju i velika je moć daljinskog upravljača. Mi smo odrastali sa dva televizijska programa, uz možda najbolje dečje programe na svetu, što današnja deca nemaju. Oni odrastaju uz odvratne crtane filmove sa puno agresije, sve im je dostupno. Roditelji nemaju kontrolu nad internetom, oni sa sedam godina već imaju mobilni telefon, kupuju njihovu ljubav, umesto da ih uče da žive i budu prava deca, prave od njih starmale.

 

Kakvo je vaše iskustvo u Italiji?

Radim 30 i nešto godina ozbiljan i težak posao koji se zove pozorište. Onda budeš tri minuta na televiziji i na filmu i zna ceo narod, a ovako te zna možda pet hiljada ljudi maksimalno i ovi iz branše. Kao i na sve, došao sam do te uloge tako što su me gledali u pozorištu. Ja ne idem na te kastinge. Skoro su me zvali i osećao sam se tako bedno, nisam ja ta generacija. Strahinja i njegove mlade kolege normalno idu. Meni je to kao da me proveravaju. Svaka ta audicija je neki novi ispit, stres. Uvek postoje sumnje u sebe, bez obzira koliko godina imam. Prvo sam snimao jednu malu ulogu u italijanskoj seriji gde je Strahinja igrao mnogo veću ulogu i onda su shvatili da su me jeftino potrošili. Onda je ta produkcija Rai Uno sa producentima koji rade u Srbiji uzela dosta naših glumaca, jer smo jeftinija radna snaga, a dolazimo spremni i ne glumimo zvezde i taj film smo snimali u Beogradu i Sarajevu. Bilo je tu kolega iz regiona, Italijana itd. Producent je već obećao saradnju na nekom sledećem filmu. Kada sam pogledao film, nemam čega da se stidim. Dobro sam uradio, a to vrlo retko kažem.

  1. Dimitrijević

 

Kad

Kad se pogledaš i sebi priznaš da si loš,

ako postoji još zrno poštenja,

to jako zaboli kroz grudni koš,

ali to je početak ozdravljenja.

Kad shvatiš da nisi peti element,

niti presudan po ovu planetu,

prestaješ da budeš kod očiju slep,

izbaciš iz sebe svo zlo i sujetu.

Kada u sebe duboko zaviriš,

i nisi baš srećan onim što vidiš,

još postoji nada da dobrotu širiš,

kada naučiš ponovo da se postidiš.

Kada odrekneš poslušnost Luciferu,

kad ti se zgadi da život glumiš,

dobičeš svoju čovekoliku meru,

i nećeš moći da se izgubiš.

Oholost, gordost i samoljublje,

sve je to slatko, al’ kratkog daha.

Postoji jedno osećanje dublje,

kad spoznaš da si deo praha.

 

Leave A Reply