Ja i dalje želim da igram

0

U ANEKSU ŠABAČKE BIBLIOTEKE  ODRŽANO PREDAVANjE O POZNATIM ŽENSKIM ROMSKIM LIKOVIMA IZ  KUSTURIČINIH FILMOVA: DOM ZA VEŠANjE I CRNA MAČKA BELI MAČOR

 

Mladi glumac i filmolog Veljko Eraković u aneksu Biblioteke šabačke u sredu 28.9,2016. održao je predavanje na temu „ ŽENSKI ROMSKI LIKOVI U FILMOVIMA EMIRA KUSTURICE“

Tom prilikom razgovarali smo sa mladim glumcem iz Šapca koji završava master studije na Fakultetu Dramskih umetnosti u Beogradu na grupi za Teoriju dramskih umetnosti i medija, povodom njegovog predavanja koje je održao u biblioteci.

 

Kakve utiske nosite sa fakulteta, sada pred odbranu master rada?

Ja sam na filmskom smeru, nas je četvoro kolega i svi smo sa različitih fakulteta, jedna dobra ekipa studenata, prema mom mišljenju i jedna od najboljih ekipa profesora na fakultetu Dramskih umetnosti u Beogradu. Moj mentor je Nevena Daković, naš najznačajniji i najeminentniji teoretičar i istoričar filma koja je vrlo cenjena u svetu, i osim tog predmeta studije filma imao sam i neke druge predmete kao što su savremena estetika, teorija i praksa digitalnih medija, psihologija umetnosti i mnogi drugi gde sam se bavio medijima, komunikacijom i svim onim što je vezano za film, ali i što je danas interdisciplinarno povezano sa studijama filma.

 

Da li je isplativo i dobro baviti se poslom koji ste Vi izabrali?

Mislim da je dobro baviti se time, iako sam ja završio osnovne studije glume, ja sam dakle imao želju da se bavim i teorijskim filmom i da tako obogatim neka svoja znanja kao glumac, da vidim u filmskoj glumi prvo teorijski, pa onda ta znanja pretvarim u praktična znanja. Tako sam igrao u televizijskoj seriji i zaista mi je to mnogo pomoglo, jer čitati i znati o filmu i sve što je vezano za glumu može samo da mi pomogne. Film je prema mom mišljenju najvažnija umetnost dvadesetog veka, i on je zaista revolucija u umetnosti. On napreduje, nije jednostran, nije jednostavan kao neke druge umetnosti. On je spojio tačnije, sve umetnosti, kao što je poznato i on se progresivno razvija i današnji filmski reditelji jure za ovom novom tehnologijom, recimo u Japanu imamo neverovatno jake filmske kamere koje sada mogu da snime da se to čini realnije i savršenije nego što je ova naša realnost i tako dalje. Što se isplativosti tiče ona se ne ogleda u nekoj velikoj materijalnoj dobiti već obogaćivanju svojih znanja i veština, kako bi se što bolje bavili umetnošću našeg vremena.

 

Na čemu se zasniva Vaš završni master rad?

Ja se na fakultetu kao što ste imali prilike na ovom predavanju da vidite bavim Emirom Kusturicom, zato što je on naš najveći reditelj i jedan od najznačajnijih evropskih i sigurno najznačajniji reditelj na Balkanu.

On je dobio dve Zlatne palme, Srebrnog medveda, Zlatnog lava u Veneciji i tako dalje i zaista on je zadužio našu kulturološku istoriju i ovaj geografski prostor svojim filmom. O njemu će se tek pisati. Ovde ga nažalost neki ne vole, ali činjenica je neosporna kada vi dođete u Francusku u vreme Kanskog festivala, na svim naslovnim stranama vi možete videti sliku Emira Kusturice, u vreme kada je taj festival i Pedra Almodovara i nekih drugih značajnih reditelja, ali obavezno je tu Emir Kusturica. On je autor, kako se to kaže u filmu, predstavnik je autorskog filma i on pravi onako kako on to želi, a ne kako tržišne vrednosti zahtevaju. On sam bira scenario, bira ekipu. Moj završni rad nosi naslov „ Lik neveste u filmovima Emira Kusturice“, jer je to jedna jedinstvena narativna nit koja povezuje sve njegove filmove.

 

Na ovom predavanju imali ste izvanredno izlaganje vezano za ženske romske likove iz Kusturičinih filmova, pa da kažemo nešto vezano za te ženske likove, koje ste sve pomenuli?

Ženski likovi ovde su bili: Azra, Hatidža iz filma Dom za vešanje, Ruža i mnogi drugi likovi, a značajni su jer ovde prave Romkinje igraju te uloge. U filmu Crna mačka beli mačor osim Branke Katić koja igra Idu, sve naslovne uloge igraju naturščici – Romi i oba filma su u celosti snimana na romskom jeziku, to je vrlo značajno. On je dao zaista jedan doprinos. Čitava svetska javnost počinje da kreira sliku o Romima, o njihovoj kulturi, tradiciji, običajima i sama činjenica da je 1989. godine film Dom za vešanje dobio nagradu za režiju u Kanu, a na toj konferenciji za novinare je sedela upravo Ljubica Adžović, koja je predstavnik svoje etničke grupe, tako da je on osim što je napravio njen status romske zvezde, on je prosto predstavio taj položaj Roma i način na koji su oni tretirani i na Zapadu i u svetu i tako da je njihov položaj i dan danas težak i oni su prosto izopštena grupa.

 

Koji je Vaš omiljeni reditelj?

Imam ih više. Od naših, naravno Emir Kusturica, a recimo tehnički najsavršeniji reditelj je definitivno Stenli Kjubrik. Meni se dopadaju i filmovi Kventina Tarantina, zato što je i on unapredio taj filmski žanr, gde je koristio brojne reference isto kao i Kusturica kod nas Ja se nadam da će naši mladi reditelji da krenu nekim stopama autorskog filma, da ne prave film i da ne razmišljaju šta će Zapad da misli o filmu, da ne prave film na američki način a da ispričaju srpsku priču. Ono što krasi film Emira Kusturice on pravi film o našim ljudima na naš način, ne razmišljajući kako će Zapad da protumači i šta će da misli. Dakle, suština je u toj jednostavnosti, u tim ljudskim i međuljudskim odnosima i da se naravno poštuje tradicija, kultura ovog prostora, mentalitet, etnografski motivi, književnost, da li je usmena ili pisana, i tako dalje. Sve to sadrže filmovi Emira Kusturice.

 

Veljko, Vi ste mlad teoretičar filma, ovo je Vaše prvo predavanje u Šapcu u šabačkoj biblioteci. Veliki broj naših čitalaca prepoznaće Vas iz serije „Sinđelići“. U ovoj popularnoj seriji ste imali nekoliko glumačkih rola, a interesuje me kakvi su Vaši dalji planovi?

Ja i dalje želim da igram na televiziji ili u nekom filmu, igrao sam do sada u kratkim filmovima i jednom diplomskom. Ono što me najviše zanima jeste gluma, ja sam prvo glumac, što se tiče teorije planiram da napišem neku knjigu da proširim ovo što sam do sada pričao i pisao o Emiru Kusturici. Takođe ja pišem filmske kritike povremeno za više časopisa i kod nas, ali i za inostranstvo. Pisao sam za jedan ugledni časopis u Atini. Moja profesorka sa Fakulteta je tražila da napišem određene prikaze filmova, što sam učinio. To je bilo jedno isto lepo iskustvo. Dakle, volim i da pratim i da pišem o filmu, a možda bih se bavio u budućnosti na nekom Akademskom nivou, kao predavač, ako se ukaže prilika za to.

Đorđe Damnjanović

Facebook komentari

Leave A Reply