Ivana Katić iz Slepčevića za „Podrinske“

0

Važno je unapređivati metode rada na selu

 

ivana 1 copyMisao da mladi moraju biti angažovani i aktivni u društvenom i političkom životu, vodila je Ivanu Katić i opredelila ju je da i sama bude deo različitih organizacija i učestvuje u njihovom delovanju. Nakon osnovne škole, koju je upisala u rodnom Slepčeviću, a poslednja četiri razreda završila u Šapcu, upisala je Ekonomsku školu. Prirodno opredeljenje nakon toga bio je Ekonomski fakultet u Novom Sadu, gde je, paralelno sa studijama, bila aktivna u raznim sekcijama, studentskim organizacijama, AIESEC-u…. Uvek je smatrala da je obrazovanje jeste važno, ali ne i jedino važno, te da podjednaku pažnju treba posvetiti i društvenom aktivizmu i usavršavanju u drugim oblastima života, svesna da nas to čini prisutnim u životu, a ne samo nemim posmatračima onog što nam se dešava, bez svesti da se i mi tu nešto pitamo. Iz toga se rodila ideja da bi uključivanje u politiku moglo doprineti da svoje ideje realizuje i podeli sa drugima. Pošto uvek s ponosom ističe da je sa sela i želi da svoj doprinos da najpre lokalnoj zajednici, sebe je pronašla u Inicijativi „Selo-grad“, koja okuplja i mlade sa sela i mlade iz grada. Zajednički rade na programu za mlade u pet tačaka i predstaviće ga naredne godine.

– Mladi moraju biti politički i društveno angažovani, jer samo tako mogu doprinesu boljitku u svom, pa i tuđim životima. Ne smeju biti pasivni i nezainteresovani, već treba da traže sebe i otkrivaju svoja interesovanja i sigurna sam da će u tom traženju shvatiti da postoji mnogo toga u čemu bi mogli da buduivana 3 copy dobri i napreduju. Politika je posle fakulteta za mene bila logična opcija i smatram da je bliska sa ekonomijom. Još sam nova u tome i imam mnogo toga da naučim. U politiku nisam ušla iz ličnog interesa, već iz želje da doprinesem svom okruženju – ističe Ivana za „Podrinske“ i dodaje da je upravo potreba za angažmanom na različitim poljima života razlog što ima vrlo malo slobodnog vremena, ali da ipak uspešno usklađuje svoje obaveze. Najviše vremena posvetila je volonterskom radu u Grafičkom centru na Letnjikovcu, a pohađa i časove jezika, sastanke u prostorijama Inicijative…

– Gotovo da nemam slobodnog vremena, ali mi to ne predstavlja problem, prvenstveno zato što uspevam da se dobro organizujem. Dodatnu motivaciju mi daje saznanje da radim nešto korisno, kako za sebe, tako i za druge. Mislim da mladi danas ne znaju kako bi utrošili svoje vreme, ne razmišljaju produktivno i proaktivno i nekako puštaju da ih nosi život i trenutna situacija. Ako nemaju jasan cilj ili predstavu čime bi želeli da se bave, predlažem im da počnu da rade na sebi u bilo kom pogledu, jer je ulaganje u sebe najbolja investicija – kaže Ivana koja, pošto je sa sela, i sama koristi svaki slobodan trenutak da roditeljima pomogne oko voćnjaka, koji su primarni izvor prihoda u njenom domaćinstvu.

Otac je nezaposlen, dok majka radi u lokalnoj ambulanti. Dodaje da je, iako je mnogo obaveza veže za grad, jedna od retkih u svom selu koja se nakon fakulteta vratila u porodičnu kuću.

– Mnogo ih je otišlo, ja sam se jedina vratila posle fakulteta u selo, svi su otišli u veće gradove. Nisu motivisani, ni spremni da rade. Dosta njih, koji su ostali, vreme provodi ispred prodavnice u centru sela. Nikome nije lako, ni meni, kada sam svesna koliko su moji roditelji uložili u moje školovanje. Teško mi pada što ne mogu da nađem posao u struci i zarađujem, te da im na neki način vratim sve što su mi pružili. S druge strane, ne dozvoljavam ni da me to obeshrabri, a to savetujem i vršnjacima. Mislim da treba da se usavršavamo, što vreme i zahteva od nas. Ne možemo nasleđivati tradicionalne metode rada, moramo težiti da unapredimo proizvodnju, jer to je prirodan proces i nije ni logično da, dok se sve druge privredne grane razvijaju i prate trendove, poljoprivreda stagnira – podvlači ona i dodaje da svaka dobra ideja nađe put do realizacije i da i sam grad to prepoznaje kroz programsko budžetiranje.

Kaže i da Šabac doživljava kao svoj grad i da bi volela da se u njemu zaposli, ali da svoje imanje ne bi napustila i da bi svaki deo slobodnog vremena provela pomažući roditeljima. Dodatnu odgovornost oseća i zbog toga što je jedinica. Kada se osvrne iza sebe, svesna je šta joj je sve, kao detetu sa sela, bilo uskraćeno. Često je morala da putuju u školu i do sat i po vremena ranije, da po hladnom vremenu čeka da se otvori, a po povratku i po dva i po sata na autobusku liniju koja bi je odvezla kući. Učila je u školi, po bibliotekama… Nije mogla da se bavi sportom ili nekom drugom aktivnošću, jer nije bilo lako doputovati do grada. Sada su autobuske linije češće i lakše je doći do grada, a ima i auto. Ističe da je Dom kulture u selu ruiniran, ali Kulturno-umetničko društvo „Mladost“ opstaje i održava probe, uprkos lošim uslovima. I sama je bila član četiri godine, a sada tu igraju uglavnom mladi do 15 godina. Mnogo volje i malo novca dovoljni su da se ružna slika promeni, smatra Ivana.

– Smatram da za organizaciju nekog dešavanja u selu ne treba mnogo novca. Svako može da da koliko mu mogućnosti dozvole i da se povremeno organizuju okupljanja, gde bi se mladi družili, a selo bi oživelo. Tako bi i manje patili za gradom i ne bi se žalili kako nemaju gde da izađu – dodaje ona.

Osnovna škola „Stepa Stepanović“ namenjena je deci do četvrtog razreda, a igralište i školsko dvorište su u lošem stanju. Kaže da u selu nemaju apoteku, postoji solidna ambulanta, ali je problem što radi samo dva dana u toku nedelje, naročito starima i nepokretnima o kojima nema ko da brine, jer su im deca većinom u velikim gradovima. Ako ne studiraju ili nisu ostali u gradu, mladi u Slepčeviću zadržali su se na srednjoškolskom obrazovanju koje im ne pruža velike mogućnosti za zaposlenje. Onima koji žele da izbegnu poljoprivredu, preostaje nekoliko restorana koji su uglavnom popunjeni i eventualno fabrika „Leon“, u kojoj, na njenu žalost, nisu zaposleni samo meštani, već i mnogo ljudi sa strane. Idealno bi bilo, smatra ona, završiti Poljoprivredni fakultet i spojiti znanje i praktične veštine u radu na sopstvenom imanju. Bez velikih ulaganja i oslonjen samo na poljoprivredu, smatra, čovek ne može da opstane. Neophodni su dodatni prihodi. Njena porodica ima 60 ari pod malinom. Ove godine su proširili proizvodnju i sačekaće rezultate.

– Ne želim da zapustim svoje domaćinstvo, s obzirom na to da sam jedinica. Imaću svoju porodicu i posao i trudiću se da sve slobodno vreme posvetim tome, da budem blizu sela i pomažem roditeljima. Predložila sam tati da proširimo proizvodnju, ali zavisi od prinosa da li ćemo to i učiniti. Razmišljamo da zasadimo borovnice, aroniju… Slepčević je prepoznatljiv po bostanu, ali i maline su plodonosne – smatra ona i ističe da bi volela da u budućnosti pravi različite proizvode od maline.

U međuvremenu, ističe da će u svom političkom angažmanu nastojati da motiviše mlade, ali i lokalnu samoupravu, jer obe strane moraju da sarađuju za dobrobit mladih. Volja je polazište za sve, ali i svest da se ništa ne može raditi napamet. Mladi moraju pratiti primere dobre prakse i edukovati se, a primer za to je pčelarstvo, za koje veruje da je unosan posao. Ona podvlači i da je seoski turizam naš nedovoljno iskorišćeni potencijal i da treba razmišljati i u tom pravcu. Mnoge od ovih ideja naći će se u programu od pet tačaka za mlade, a grupa iz Inicijative „Selo- grad“, čiji je član, predstaviće ih nakon Nove godine.

  1. Dimitrijević

(Tekst objavljen 24. decembra)

Facebook komentari

Leave A Reply