Popust015

„Hajdučki harambaša“ o kome su Japanci snimili film

0

Živomir Drezgić Uča iz Dublja za „Podrinske“

Pitate li meštane mačvanskog sela Dublje znaju li Živomira Drezgića, razmisliće, pošto je on u tom kraju daleko poznatiji kao Uča. Za Uču se, međutim, ranijih godina čulo mnogo dalje od Mačve- do Japana. Zahvaljujući tome što se kao „Hajdučki harambaša“ u Crnoj Bari šest puta proslavio, Japanci su na preporuku dopisnika Tanjuga došli da snime film o njegovoj snazi.

20161004_180524 I tom prilikom, baš kao i na drugim životnim poljima, pokazao je da ima smisla za biznis. Nakon punoletnog učiteljskog staža, napušta prosvetu i počinje da radi uslužno pečenje ovčijeg mesa. Pored toga, ima i dve prodavnice mešovite robe u selu. Supruga je takođe napustila posao u prosveti ubrzo nakon njega, kako bi mu pomogla u privatnom biznisu. Kaže da mu nije mu bilo neobično da učionicu zameni stajom, budući da mu je oduvek bila želja da se bavi dinamičnim poslom.

20161004_180555-Posle osnovne škole išao sam na krojački zanat, iako sam negde u podsvesti znao da to nikad neću raditi, jer mi jednostavno ne odgovara posao u kome nema pokreta i akcije. Kada sam završio Učiteljsku školu u Šapcu, kasnije i Višu pedagošku, zaposlio sam se u školi sa punim radnim vremenom kao učitelj i nastavnik fizičkog. Tako sam radio jedno vreme, ali sam duboko u sebi osećao da to nije moj put, da sam rođen za privatan biznis. U međuvremenu, za tih 18 godina u prosveti, desetak godina uporedo sam radio uslužno pečenje. Kad sam taj posao dovoljno razradio da bih od njega mogao da živim, napustio sam učiteljski posao i prepustio ga drugom- priča Uča, koga mali broj njih zna kao učitelja, više kao nekoga ko ima pečenjare i veliko stado ovaca, a iz mlađih dana kao čoveka koji je najviše puta pobedio na „Hajdučkim večerima“ u Crnoj Bari.

20161004_180800Bio je „Hajdučki harambaša“ čak šest puta, do devedesete godine, kada je „Hajdučko veče“ bila velika manifestacija na nivou Jugoslavije i kada je pobednicima „Guče“ nagrada bila da sviraju u Crnoj Bari. Upravo zbog toga, u proleće devedesete godine, Japanci su snimili film o njemu. Kako kaže, japanska vlada poslala je njihove glumce, sportiste i novinare da snime jednu zemlju- Jugoslaviju, te da u želji da uporede mlade u toj zemlji sa vršnjacima u Srbiji, ni slutili nisu da će doći do zaključka da njihova omladina zaostaje u fizičkom razvoju u odnosu na neku državu u kojoj se još mnogo toga radi lopatom i vilama. Snimanje je trajalo pet dana i film je prikazan u udarnom terminu na japanskoj televiziji u emisiji „Pronađi me na zemljaskoj kugli“, gde su ljudi iz države na brdovitom Balkanu sa Japancima odmeravali snagu u sportskim disciplinama kao što su džudo, karate, džiu- džicu… Taj film su mu poslali i danas ga čuva kao uspomenu na te dane.

-Dve- tri godine kasnije, kad je na našem području besneo rat, oni su poslali humanitarnu pomoć iz Japana u Beograd direktno na adresu škole u Dublju, u vrednosti oko 100 hiljada maraka, što je bila velika para. To smatram najvećim uspehom u životu- priča, dok mu u oku iskri suza od emocija koje naviru.

Kako su Japanci čuli za Uču? Najpre su došli u Beograd i dopisnik Tanjuga Dragan Milenković, čija je supruga Japanka, posavetovao ih je gde da dođu da snime priču o snazi naroda ovog podneblja. Pet Japanaca, među kojima i poznati glumac Kijušaki Šimada, upoređivalo je svoju snagu sa Učinom u disciplinama: skok u dalj, preskakanje panja, bacanje kamena, vučenje klipka. U vučenju klipka, seća se, poslužili su se malom srpskom prevarom.

-Suština je da jedan takmičar sedne, uzme jednu paliju, drži je u rukama, a onaj drugi sedne nasuprot njega podupre njegove noge, uhvate se rukama i vuku. Za to je potrebna snaga, ali i tehnika. Oni su doveli onog za koga su verovali da je najbolji. On jeste jači od mene fizički i lako bi mogao da podigne teg od 150 kilograma. Međutim, klipak se ne vuče samo snagom. Suština u toj disciplini je da svi mišići ruku, nogu, leđa, stomaka, pa čak i lica i stopala, skladno deluju, da svi u jednom momentu usklađeno povuku, kao kad veslači veslaju. Tako sam ja njega lako podigao, što je Japancima bilo nenormalno čudno. Onda im kažem da sedne još jedan i uhvati prvog oko struka. Budući da drugi nema oslonac nogama, on koristi samo 20 posto svoje snage. Tako sam „spakovao“ trećeg, četvrtog, petog i podigao pet ljudi sa ukupno oko 400 kilograma. Kad sam podigao petog, režiser se toliko razočarao i rekao da im neće platiti dnevnice, da je to sramota- seća se sa osmehom i dodaje da je odmah dobio ponudu da ide sa njima u Japan i tamo diže njihove sumo rvače, da pokažu šta je najjači čovek na svetu, ali da je, znajući da bi se osramotio, morao da odbije.

Ipak, ostavio ih je pod utiskom i veruje da i sad, posle 26 godina, pričaju kako su bili u zemlji gde je jedan čovek podigao pet ljudi.

To, međutim nije kraj srpske prevare. Naime, rekli su Japancima da harambaša koji pobedi kao nagradu dobija i pečenog ovna od 100 kilograma te da mu se, ako ne uspe za tri dana da ga pojede, oduzima titula. Srećom, gosti su sutradan već imali rezervisane karte za povratak i nisu mogli da čekaju tri dana i uvere se u istinitost te priče.

Da bi pokazali kako Uča nije jedini koji ima zavidne fizičke sposobnosti, jednog dana su ih odveli na ručak u poznatu kafanu u Bogatiću. Tamo su u ugao smestili dečka koji je prvi u regionu u obaranju ruke, iako sitne građe. Onda su predložili Japancima da nasumično odaberu nekog da se sa njima okuša u toj disciplini. Naravno, navedu ih da odabere tog momka.

-Pogledaju ga i učini im se mali, ali mu je ruka duplo veća nego moja. Budući da je bio u jakni, oni to nisu videli. On im je tako „lomio“ ruke da su ostali zatečeni. Naravno, sve ih je nadjačao- seća se sa osmehom.

Uča kaže da se i danas povremeno čuje se ljudima koji su Srbiju napustili sa uverenjem da tu žive najjači ljudi na svetu. U Zemlju izlazećeg sunca, nažalost, nije otišao, ali ne gubi nadu. Nikad nije kasno.

Dragana Dimitrijević

Leave A Reply