Gluma je zanat koji se uči celog života

0

Slobodan Petranović Šarac za „Podrinske“

Samosvestan, a možda baš zbog te osobine veliki glumac, stiče se utisak kad razgovarate sa Slobodanom Petranovićem Šarcem, članom ansambla Šabačkog pozorišta 32 godine. Ovogodišnja nagrada „Boris Kovač“ za umetnički doprinos radu matične kuće, poslednja je u nizu, ni sam nije siguran koliko, budući da je sva priznanja koja je mogao dobio već kao mlad glumac. Negde oko dvadeset, nesigurno kaže, ne broji, a uloga više od 160. Kritičan prema svom radu, društvu u kome živi, a ipak, čini se, svaku njegovu tvrdnju mnogi bi mogli da potpišu, ili se bar tiho u sebi saglase sa njom. Šabački teatar je ovog Valjevca, velikog lokalpatriotu, slučajno dobio, kada je na audiciju došao na molbu koleginice. Teška srca napustio je grad u kome je načinio prve glumačke korake još kao gimnazijalac, ali ga je nova sredina brzo „kupila“.

 

Čovek male sredine

-Imao sam 27 godina kad sam došao u Šabac. Koleginica Vesna Katić iz Valjeva želela je da postane član Šabačkog pozorišta i zamolila me da uradimo jednu scenu u dijaloškoj formi. Tadašnja upravnica Zlatica Popović me pozvala da se i ja priključim ansamblu. Bio sam mnogo vezan za Valjevo i to je neki lokalpatriotizam koji kod mene traje i dan danas. I sad sam strahovito vezan za Šabac i čovek sam male sredine. Mislim da ne bih mogao nikada da radim u Beogradu. Previše je bačenog vremena ni na šta. Ovde čovek može da se posveti i poslu koji voli, ali i da ima vremena za prijatelje, hobije, neke druge stvari koje ga ispunjavaju i čine srećnim – smatra Slobodan Petranović Šarac.

Koliko znače nagrade?

Na festivalu u Rakovici, prve godine kad je ustanovljen, za ulogu u predstavi „Postmoderni kabare dobrog vojnika Švejka“, dobio sam nagradu za najboljeg glumca po oceni žirija publike. Na „Joakimu Vujiću“ sam nagrađen za Paradajza, ali su mi draže nagrade od kolega i publike, jer mi zbog publike postojimo. Kad nema publike, nema ni nas ovde. Kad rad prepozna neko od kolega, kao što je slučaj sa nagradom „Boris Kovač“, onda je baš puno srce. Lepo je kad se poklopi mišljenje kolega i publike, kad dobiješ sa dve strane potvrdu da je to što si radio bilo dobro i uspešno i da je nekom značilo. Kad si mlad glumac, nagrade možda daju vetar u leđa, neku sigurnost za rad, malo te drugačije posmatraju. U očima drugih reditelja koji dolaze i gostujućih glumaca malo to izgleda drugačije, a naravno, i u ovim poznim godinama znači puno, kao potvrda da je sve što si radio prethodnih godina vredelo.

Nadimak iz mladih dana

Nadimak ste dobili po ulozi konja u predstavi?

To je bila predstava „Kraljević Marko super star“ koju smo igrali kao klinci. Tada sam imao 15 godina i igrao sam Žućinog (Ivan Tomašević) konja Šarca i tako mi je i ostao nadimak. Ta predstava je u ono vreme obišla celu Jugoslaviju, igrali smo je više od 70 puta za dve godine, što je ozbiljna cifra i za profesionalno pozorište, a kamoli za amaterizam. Kasnije se ekipa razišla, zbog fakulteta i selidbi. Drag mi je taj nadimak koji mi je ostao i jako se dobro sećam te predstave, mnogo sam je voleo.

Vaš glumački angažman u mladim danima je više vezan za Valjevo i „Abrašević“.

„Abrašević“ je imao svoje pozorište koje je bilo profesionalno. Tu sam „pekao“ zanat, imao sam čast da radim sa zaista sjajnim rediteljima, velikim imenima, od Dejana Mijača do Egona Savina, Olivera Viktorovića. Radile su se vrlo kvalitetne predstave, dve premijere godišnje, a paralelno sam igrao u Domu omladine u okviru omladinske scene u Valjevu. Kako mladost nosi neki svoj impuls, nama je sve to bilo malo, pa smo napravili još jedno pozorište „Jablanica“. Tu smo isto uživali, uradili pet-šest predstava koje su bile malo alternativnija scena u odnosu na „Abraševićeve“ i napravili smo bum. Igrali smo po celoj zemlji od Metkovića do Mostara na raznim festivalima, uglavnom pobeđivali i to nam je mnogo značilo. U tom periodu, dobio sam sve nagrade koje su mogle da se dobiju u amaterizmu. U Trebinju, na Saveznom festivalu stare Jugoslavije, u predstavi „Propast carstva srpskog“ Miladina Ševarlića igrao sam Uroša Nejakog i dobio sa 19-20 godina „Zlatnu masku“, najveće priznanje koje je moglo da se dobije u amaterizmu. Na republičkim festivalima, četiri ili pet godina zaredom, proglašavan sam za najboljeg glumca. U mladosti sam navikao na nagrade i onda sam došao u profesionalizam i godinama ništa nisam dobio.

 

Valjevski gang

Petar Lazić, Ivan Tomašević i vi ste redom dolazili u Šabac…

Pera je prvi došao, on je iz Užica prešao u Šabac, pa je posle došao Vladan Živković, sada prvak Kragujevačkog pozorišta, pa je Ivan Tomašević Žuća došao posle njega, sa nekih 19- 20 godina, posle srednje škole. Bio je pokojni Dragan Tometić, koji je radio ovde sedam- osam godina, tako da je ovo bilo Valjevo u malom- u jednom momentu smo bili nas četvorica Valjevaca. Kad se još uzmu i snaje, odmah tu i Anetu uključujemo kao Valjevku i Perinu pokojnu ženu Zoricu, divnu koleginicu iz Leskovca, kao valjevsku snajku u taj valjevski gang. Valjevo je ostalo bez tog profesionalnog pozorišta. Šabac je jedna dobra sredina, sličan je mentalitet, ljudi su druželjubivi, prihvataju ljude iz druge sredine i to je mnogo doprinelo našem dolasku. Pera je doživeo penziju, Žuća i ja ćemo takođe ovde završiti svoje karijere, ako Bog da, s tim što smo Žuća i ja počeli i završavamo ovde, a Pera je imao selidbe u tri-četiri pozorišta.

Rad sa decom najlepši

Jednom prilikom ste rekli da ste razmišljali da li uopšte da se bavite glumom, jer vas je više interesovala režija.

Jeste, režija me više privlačila, gluma mi je bila sjajan hobi i lepa zanimacija, ali i danas mislim da je režija zaista u našem poslu kruna svega. Neko mora da celu stvar drži pod kontrolom- i scenografiju, i muziku, i kostim, i glumu i koncepciju cele predstave, da sve to uklopi i da sve svima bude jasno, da nas sve ubedi da dišemo na isti način, da razmišljamo istom glavom. Imao sam čast da radim sa velikim rediteljima i ne verujem, da sam upisao režiju, da bih uspeo da budem tako veliki reditelj. Ispostavilo se da je sa glumom bolje prošlo. Režijom se i sad pomalo bavim, poluamaterski ili poluprofesionalno, kako god. Režirao sam ovde dve novogodišnje predstave i u „Veselom majmunčetu“ nekoliko predstava sa decom, ali je režija mnogo ozbiljan zadatak. Neću da kažem da gluma nije, ali u toj predstavi može da bude nas dvadeset, vi se bavite vašom ulogom. Reditelj mora da brine o svih dvadeset, o svemu drugom što dođe i da napravi celu koncepciju da znamo svi zašto igramo baš to i zašto na taj način. Ozbiljan posao.

Rekli ste i da deca sve upijaju kao sunđer. Koliko odgovornosti nosi rad sa decom, pogotovo u ovom vremenu?

Mnogo. Deca upijaju sve kao sunđer i stvarno nije floskula kad se kaže da su najbolja publika. Ne možeš da ih slažeš, možeš da ih varaš pomalo, ali ako je loša predstava, oni ustanu i odu, za razliku od nas odraslih koji sedimo, jer nije lepo i nisi baš vaspitan ako ustaneš i napustiš salu. Kao publika su savršen filter da tačno znamo kad je predstava dobra, a kad nije. Pedagoški rad sa decom je nešto potpuno drugo, traži da čovek posveti celog sebe tom radu. U „Veselo majmunče“ su nam dolazila talentovana deca i mi napravimo izbor među njima, ali su roditelji veći problem. Oni imaju svoje ambicije i jako je opasno ako ih prenesu na decu, a onda se razočaraju kad ona ne postanu ono što su zapravo oni hteli, a nisu mogli od sebe da naprave. Dobro je što smo imali javne časove pre premijere, jer tu vide svoje dete u odnosu na drugu decu i to je odličan pokazatelj, jer svi dobiju isti zadatak. Koliko god da nisu realni, tu se suoče sa istinom. Roditeljske ambicije nekad znaju da odmognu, da im u nekom trenutku naprave malu pometnju, ne nama koji radimo sa njima. Ne možete da slažete decu i kad dođete maksimalno spremni i inspirativni za njih to su neverovatni sunđeri i to je neka energija koja se strahovito vrati, koja i nama puni baterije. To je možda najlepši period rada vezan za pozorište, rad sa decom.

 

Više ne radite?

Ne, rade Ljubiša i Strahinja Barović. Nemam vremena, malo sam se i istrošio. Već sam i u godinama, nemam više ni snage. Rešio sam da ove poslednje godine, jer meni nije ostalo mnogo do penzije, probam da se posvetim svom poslu maksimalno koliko mogu. Izračunao sam da imam još nekih pet godina po dve uloge, eventualno još deset uloga me čeka u životu. Voleo bih da tih deset uloga meni pričini veliko zadovoljstvo, a samim tim bi onda trebalo i publici.

 

Da sam birao, trećinu uloga ne bih odigrao

Pretpostavljam da vam nije svaka uloga pričinjavala zadovoljstvo. Da li ste razmišljali da neku odbijete?

U Beogradu su kolege u mnogo povoljnijem položaju, jer mogu da dozvole da budu birani i da biraju. Mi u pozorištu u unutrašnjosti nismo u toj poziciji, ima nas zaposlenih koliko ima. To je potpuno normalno, ne žalim se, tako je koncipirano, dužni smo sve da igramo. S jedne strane je to dobro, jer igrate od Deda Mraza do Hamleta, sav mogući repertoar. Do sada sam odigrao verovatno oko 160 predstava. U Beogradu kad odu u penziju i kažu da su igrali 50 uloga u pozorištu, svi su u čudu, jer snimaju, rade na televizijama, odigraju jednu predstavu godišnje i pritom su u mogućnosti da biraju. Moram da priznam, da sam mogao da biram, sigurno trećinu uloga ne bih prihvatio, iz raznih razloga. Uglavnom, kad god sam pomišljao da to nije za mene, pokazalo se da to posle nije bilo neko srećno rešenje, od takvih uloga nisam nikada uspeo da napravim ništa značajno za sebe prvenstveno. To nekad deluje malo sebično, ali faza pripreme predstave je najumetničkiji i meni najinspirativniji deo posla. Predstava je neka egzekucija, mi smo to već uvežbali, radili hiljadu puta, sad smo sigurni, izlazimo pred vas i to je tako kako jeste. Predstave za koje sam mislio da bi bilo dobro da ih izbegnem, samo su mi izazivale stres. Vi vidite nesrećnog glumca na sceni kad igra nešto što ne voli, to naprosto iz njega negde proviri, negde se pojavi. Mislim da to ne može da bude dobra predstava. Nesrećni ljudi ne mogu da naprave sreću ni sebi, a ne mogu ni druge da usreće. A mi služimo za to da usrećimo publiku, da napravimo nešto za šta će da kažu da je vredelo provesti sat- dva u pozorištu.

 

Imali ste i televizijsko iskustvo. Kako se to može uporediti iz ugla glumca?

Nemam veliko televizijsko iskustvo, u pet- šest serija sam radio neke epizodice, a pozorište je meni apsolutno broj jedan. Mislim da bi svi glumci koji su se oprobali na televiziji i u pozorištu pozorište stavili na prvo mesto, baš zbog toga što je svaki put novo, što je istraživački deo vaš. Na televiziji su reditelj i montaža 70, a gluma je 30 posto. On će da vas vrati 50 puta dok ne dobije ono što on hoće, ali to ne mora da bude ono što vi hoćete. U pozorištu gradite ono što vi hoćete, pratite taj lik na taj način, date lični pečat. Svašta sam igrao, od kraljeva do ubica. Kod glume je sjajno što vi morate da volite taj lik i morate da ga branite. On može da bude ne znam kakav zlikovac, možete da igrate sutra Hitlera, morate da budete u njegovoj koži i da ga branite zadnjim atomom snage, jer samo tako ćete ga napraviti na pravi način. Toga nema na televiziji. Vi na televiziji imate neki lik koji režija posle pakuje, montaža nekad i iseče, snimate ceo dan i oni ostave samo jedan kadar, jer im je nešto drugo u montaži bilo zanimljivije, pa su ubacili umesto toga, ne zato što ste vi bili loši. To je daleko isplativije i lakše za rad, donosi mnogo više slave, neku korist u smislu da će neko da vas uzme u pozorište, na konto toga ćete prodati neku kartu, jer ste poznati iz neke serije. Prava pozorišna gluma je prava pozorišna gluma i to je potpuno nezamenjivo.

 

Koliko je sve u državi zapušteno, i 77 posto za kulturu je malo

Čemu vas je naučila gluma, o ljudima, karakterima, životu?

Naučila me da mora o svemu dobro da se promisli, da o svakom čoveku sa kojim želite da provedete vreme morate da znate neku predbiografiju i nešto posle, šta želite u tom odnosu sa njim. To je neki glumački postupak, kad uzmete da gradite neki lik, nikad ne krećete samo od te situacije koju ste zatekli, koju će publika videti na sceni. Morate da izgradite čitavu biografiju tog čoveka pre i čitavu biografiju posle, šta se sa tim likom desilo, ako, naravno, nije završena priča, u smislu da je okončan njegov život u toku predstave. Ako je on ostao živ, vi namaštate narednih pet- deset- dvadeset godina, šta će se sa njim desiti. Gluma mi je jako pomogla u druženju, upoznavanju i komunikaciji sa ljudima, da mogu da naslutim kakvi su bili pre i kakvi će biti kasnije u nekoj komunikaciji i razmeni energije i ljubavi.

 

Šta biste poručili mladim glumcima danas, čini se da je mnogo teže nego kad ste vi počinjali?

Mnogo je teže, neuporedivo. Oni su zaista u poziciji da ne mogu ništa da promene, jer se ništa ne pitaju. Mnogo manje predstava se radi, njih je mnogo više, devalvirana je struka, ima nekih 15 akademija, izlazi ih 150- 200 svake godine sa tih akademija. Niko ne prima nove, mlade glumce, reditelji više nemaju vremena da se bave njima, jer svi tezgare na sto strana. Kad sam počinjao, predstava se radila tri do četiri meseca uz obaveznog lektora, nekog zaduženog za scenski pokret, sve te saradnike uz vas, koji su vas učili zanatu, jer ovo je zanat i uči se celog života. Reditelj nam se posvećivao, svaki monolog, rečenica, sve je gledano iz mnogo uglova. Dramaturgija je cvetala, to je neki period sedamdesetih godina kada su pisali naši najbolji pisci- od Ace Popovića, preko Simovića, do Dušana i Siniše Kovačevića, Mihiza, Mihića. Pozorišta su imala problem šta da izaberu, a u svim tim komadima je bilo bar po deset uloga za mlade. Ovo što se sada piše su neki tekstići sa četiri- pet lica i oni nemaju gde da igraju i od koga da uče zanat, ne mogu da dođu u situaciju da prođu sve što smo mi prošli- predstave za decu, drame, programi na radiju, televizijske emisije… Kad sam došao u Šabačko pozorište, u toj sezoni, za deset meseci, odigrali smo, a još uvek se adaptirala scena i nismo imali svoju kuću, 280 predstava na gostovanju. Oni sad nisu u prilici da odigraju za celu sezonu 50 ili 70, a to je preko potrebno. Nemaju mogućnost ni da naprave svoj teatar mladih, a ja sam to pravio u Valjevu sa „Jablanicom“.

 

Zašto to danas nije moguće?

Zato što smo došli u situaciju da je zgrada pozorišta u Šapcu za sva moguća događanja u gradu- od bioskopa do operskih predstava. Kad sam došao, bile su, pored pozorišne, sala Doma JNA, Kasina i sala Sindikata. U ovoj državi se više niko ne bavi kulturom, to više nikog ne interesuje. Pokušaji su divni u Šapcu da se sedam posto odvoji za kulturu, ali toliko je sve zapušteno u celoj državi da je i 77 posto malo za bilo koju oblast da odvojite. Zdravstvo, školstvo, sve nam je u problemu i urušava se. Zato mislim da ni oni nisu u mogućnosti, nemaju pravu podršku, da im se da bar neki prostor za početak, pa tu da počnu da prave bilo šta. Sve se to negde, ili politički zloupotrebljava, ili ide u neko samoreklamerstvo. Dušan Simić je sa svojom ekipom na Mišaru pronašao utočište u „Voždu“, veliki deo dece iz „Majmunčeta“ tamo radi, ali to mora da podrži, ne samo naše pozorište, nego i Grad, a iza grada neka jaka država, da to ne bude- baš nas briga šta Šabac radi. A mi se zatvaramo svi u svoje prćije, svako hermetizuje svoju sredinu i hoće tu da bude glavni. Imamo jednog čoveka koji treba da misli za sve nas i trudi se da misli, da nama mozgovi uopšte nisu potrebni, nego će on svojim nadljudskim mozgom da napuni sve naše i to je sad situacija u kojoj je, ne samo umetnost, nego sve, potpuno obesmišljeno. Sve što je neka nova pozitivna energija, hajde da udavimo, samo da se ne rodi ništa novo lepo i pametno. Zato ja vapim za tim da dođu mladi. Nas je trenutno 14 u pozorištu. Zbog tog tupavog zakona mi ne možemo da zaposlimo nikog od mladih, ne možemo da ih primimo ni kao saradnike i nama su vezane ruke, nedostaje i energija koju mladost nosi. Mladima je teško, tumaraju bez ikakvog izgleda da se izvuku iz te pomračine koja je jeziva. Nisam previše optimističan po pitanju, ne samo pozorišta, nego uopšte, života u Srbiji i nije ni čudo što desetine hiljada ljudi odlaze iz zemlje svake godine.

Dragana Dimitrijević

Facebook komentari

Leave A Reply