Dragan Mićić, bivši zamenik direktora Tanjuga i autor knjige „Tanjug javlja“

0

Tanjug je zadnji urušeni kolektivni simbol Jugoslavije

Na dan kada vodimo ovaj razgovor, pre 72 godine, osnovan je Tanjug, a četiri dana ranije ugašen. Dok se ovih dana po medijima priča o njegovom spasu i potencijalnim rešenjima za zaposlene, resorni ministar ističe da se slovo zakona mora poštovati, tako da se ne može očekivati da Tanjug ponovo bude ono što je bio. Dragan Mićić bio je zamenik direktora ove novinske agencije od leta 1998. do jeseni 2002. godine. Iako imena autora vesti za agenciju nisu važna, važno je napomenuti da je upravo on prvi javio o oslobođenju Vijetnama 1 975, padu Čaušeskua u Rumuniji 1989. i bombardovanju Kineske ambasade 1999. godine. Povodom 70. rođendana Tanjuga, pre dve godine, Mićić je objavio knjigu „Tanjug javlja“, što je inače i prepoznatljiv slogan ove agencije.

-Ova knjiga može dosta da se poveže upravo sa aktuelnim dešavanjima i samim gašenjem ove agencije. Imam utisak kao da je to gašenje jedna osveta prema agenciji koja je bila vrlo pouzdana, siguran izvor informacija, ne samo kolegama, nego i ambasadama, privrednicima, političkim analitičarima. Jednostavno, to je bila agencija kojoj se verovalo. Čak i u onom turbulentnom vremenu pre petog oktobra, ipak su se i domaći i strani novinari dosta ugledali i prenosili informacije Tanjuga. To znači da su negde oko 90 posto Tanjugovih informacija objavljivali svi domaći, i pozicioni i opozicioni novinari i glasila i isto u svetu. Znate, kad 90 posto vašeg produkta, vaših informacija, neko objavi, to je maltene za divljenje- smatra Mićić.

Čija je to osveta?

Osveta svega onog što je Tanjug značio na braniku naše domovine, zemlje u vreme sankcija, u vreme bombardovanja, pa pre petog oktobra, posle petog oktobra. Bila je na braniku državnih i nacionalnih interesa, interesa građana. Ja sam u jednom momentu, kada smo imali mitinge na Trgu republike u Beogradu, javno rekao da redakciju čine 11 miliona građana. Kažu, neko je uređivao politiku- pa tih 11 miliona. To je isto i pre petog oktobra i dan danas, odnosno do gašenja Tanjuga, upravo je taj imidž, taj brend, Tanjug držao. Ta osveta podrazumeva da je sve što je imalo prefiks Jugoslavije nestalo. Kažu, od onog vremena socijalizma. Da ne idemo dalje, samo od Šapca. Nestala je „Zorka“, nestala je „Izgradnja“, nestao je „7. Juli“- i on je imao taj prefiks oslobođenja, kao i Industrijski kombinat koji, ne samo što je zapošljavao, nego i hranio, ne samo ovaj kraj, nego maltene i pola Srbije. Tanjug je zadnji koji je urušen u svoj toj domini tih velikih kolektiva giganata.

Kada govorimo o osveti, mislite li da je to neko pripremao i onda samo presekao i rekao: „Nama Tanjug više ne treba“?

To je davno rečeno, samo se čekalo kad će uraditi. Niko to nije odlučio danas. To je kujna koja je ranije zapržila čorbu i ne verujem da je to danas mogao iko da kaže. Da je danas neko rekao, sigurno se ne bi uradilo. Pošto je to sistematski rađeno, onda je maltene samo po sebi došlo do tog urušavanja. Mada, mislim da je i ovo sadašnje rukovodstvo Tanjuga zajedno sa Agencijom za privatizaciju, pa i Ministarstvom, napravilo propuste, upravo zbog toga što su mogli na neki način da zadrže tu agenciju. Jer, ako se već pozivamo na taj svet, kažemo radimo kako radi Evropa- ne radimo. Nije Nemačka ukinula svoju nacionalnu agenciju, nije Francuska, nije Engleska, Rusija. Niko nije. Hoćemo u Evropu, a oni upravo rade ono što mi nismo uradili. Da su oni hteli da mi to uradimo, a da oni ne urade, kao što su mnogi hteli da nas svedu na ekonomski veoma zavisne od njih, to je očigledno, kao uostalom i svi ratovi, svi sukobi iz političkih ili nekih ideoloških razloga. Svuda je to ekonomija tako da je, eto, i to jedan od razloga zbog čega se to desilo.

Tih težnji da se Tanjug ugasi ipak je bilo i ranije?

Svojevremeno, 2002. godine, razgovarao sam sa tadašnjim predsednikom Srbije Vojislavom Koštunicom. Imali smo malo duži razgovor upravo o tadašnjim težnjama da se Tanjug ugasi. Ja sam mu rekao da svaka država koja iole drži do sebe ima svoju agenciju. Pogledajte, sad i mnoge novoosnovane, pa čak i one afričke zemlje za koje kažu da su „banana“, osnivaju i otvaraju svoje nacionalne agencije. Koštunica je to zaustavio i do skoro nije bilo reči o tome, iako je bilo lomova da se to uradi. Urađeno je šta je urađeno, nažalost. I zato ja kažem, to je ta osveta, jer je baš Tanjug bio na braniku ove zemlje.

Šta je Tanjug značio za ovu državu i medijski sistem, šta znači danas i šta smo izgubili samim tim što ga više nema?

Sama činjenica da je Tanjug nekada imao oko 1.200 novinara, da je bio u 48 metropola u svetu imao svoje dopisinike, da je tada ubrajan među šest agencija u svetu, da u fondu ima oko 3,5 – 4 miliona fotografija, filmova, fotodokumentacije, da je dnevno objavljivao toliko podataka da je svakog dana mogla da se štampa knjiga do 80- ak strana A5 formata, da su do 90 posto njenih informacija preuzimali domaći i strani mediji, dovoljno govori. Imala je svoj generalni servis, fono servis, fotodokumentaciju, ekonomski servis- to je bila fabrika informacija.

Došli ste na mesto zamenika direktora u vreme izazova i iskušenja, nedelju dana nakon toga novinari Tanjuga su čak bili oteti na Kosovu i Metohiji.. Koliko se, izuzev ovih vanrednih situacija, ti izazovi razlikuju od onoga sa čime se danas novinari suočavaju?

Što se tiče samog rada novinara, neko bi rekao da je bilo teže u ono vreme pod sankcijama, bombardovanjem i svim onim turbulentnim unutrašnjim i spoljašnjim događanjima petog oktobra i posle petog oktobra. Mislim da bi novinari i danas radili kao što smo radili u onom  periodu. Ako je novinar pravi, on će da radi u interesu države, naroda, građana i profesije. Ne ulazim u to kakvih sve novinara ima, da li su neki i na drugim stranama. Toga je uvek bilo i biće, ali pravi novinari sigurno bi radili kako su onda oni radili. Bili bi posvećeni svojoj profesiji, jer novinarstvo je divan posao, vrlo odgovoran i zahtevan, s tim što mislim da smo mi onda kao novinari ipak bili više cenjeni, bolje plaćeni i više uvažavani, ja lično, a i kolege s kojima sam imao sreće da radim. Nikad nisu imali problema od toga šta da napišu, šta smeju, šta ne smeju. Ja sam bio dugo urednik i na tako velikim mestima, ali nikad nijedan pritisak i nijedan problem nisam imao, a vidim da sada čak i kolege između sebe same prave probleme. Jedni druge napadaju, a to ne ide.

Mislite li da je loša finansijska situacija u medijima možda uzrok svemu tome, između ostalog i što je sama profesija degradirana?

I to je bitno. Koliko vas plate, toliko vas i cene. Novinari danas uopšte nisu plaćeni, potcenjeni su. U finansijskom smislu loše stoje toliko da i sami sebe pitaju: da li vredi to što ja radim? Ako se od nekog nešto traži, onda to mora da bude i vrednovano. Onda, naravno, treba očekivati, kvalitet, obrazovanje, pa ako vam to vredi, onda treba platiti. Ako ne, onda ništa. Mnogo je bilo i u moje vreme onih koji su pokušavali i videli da ne mogu, pa su menjali profesiju.

Mislite li da u medije treba uvesti profesionalizaciju o kojoj su govorili mnogi teoretičari? Borko Stefanović je čak nedavno izašao u javnost sa pričom o licenciranju. Da li bi ipak bilo najbolje da se novinari sami samoregulišu?

Najbolje bi bilo kad bi to mogli sami novinari, jer bi oni trebali da znaju. Ako konkretno govorimo o profesiji, to bi trebalo da budu oni. Znate, ima i ono: ako ne radi posao onaj ko treba da radi, radiće ga i onaj ko ne treba. Licencu imaju lekari, advokati… Bilo bi dobro da sami novinari između sebe daju tu licencu, a ne da čekaju da to uradi neko drugi. Ta profesionalna udruženja bi trebala da odrede, a ne Vlada. Onda bi se postavilo odmah pitanje ko to treba da radi. Opet neko ispred Vlade, a Tanjug je kao ugašen da Vlada ne bi imala uticaja na medije. Licenca sa strane bi opet bila stavljanje nečije šape na informisanje. Možda to nije loša ideja, ali pod uslovom da to bude iz esnafa, novinarstva, kao u advokaturi, zdravstvu i drugim oblastima. Mi smo to nekad zvali kodeks. Ako vas kolege ocene da ste nešto dobro uradili, nije vam trebalo ničije drugo priznanje.

Ima li danas te iskrenosti i ko uopšte danas čuva obraz medijima u Srbiji? Imamo „Politiku“ i još poneki „ozbiljniji“ medij, ali sve je nekako postalo tabloidno?

Do pre neki dan uvek sam prvo gledao Tanjugove informacije. To mi je bila meta i orijentir, pa onda počnem da prelistavam druge novine itd. Ako sam kome verovao to je bio taj Tanjug. I to je šteta. Kako da verujete nekom, kad, recimo, sad čujemo, privatnici kupuju po pet, po deset medija, a blage veze nemaju sa novinarstvom, zalutali jer imaju kapital. Naravno, kako, odakle, to nije moje da istražujem, iako bi to trebalo, ali izgleda da je i tu mnogo štošta zatajilo čim je sve dosad urušeno. Kažu, transparentnost dolazi. Kako transparentnost kad ne znamo za medije čiji su? Gde je tu transparentnost? Da ne idemo u fabrike i ove ostalo? U medijima to izgleda ovako: izgleda to je od ovoga, kupila je od ovoga, to je nečije drugo, taj nema, gde je tu petooktobarska transparentnost? Nema. Prema tome, to vam je i odgovor.

Da li iko razmišlja šta će biti sa tim ljudima? Mnogo ljudi, kvalitetnih novinara ostaje zbog posla- svi kao žrtve političke cenzure.

Znate, i sami novinari su dosta tome doprineli. Sećam se, kad sam bio u „Zorki“ gde nam je direktor bio „bog i batina“, kad su bile neke akcije da se mi skrajnemo, čak lokacijski da budemo premešteni iz upravnih zgrada na drugo mesto. Mi smo rekli da ne dolazi u obzir. Nije to što je nama ispod časti, nego upravo zbog toga da bismo obavljali funkciju da budemo ovde u žiži, a ne da dolazimo negde tamo s kraja fabrike ovde oko upravne zgrade ili u neke pogone da bismo saznali to što treba. Dok mi dođemo do naših redakcija i do mesta događanja, prođoše i događanja. A ovde smo u toku, vidimo ko prođe, šta se dešava. Znači, morali su novinari, upravo i ovde u Tanjugu da budu ažurniji. Ja sam nešto i pokušavao da im sugerišem, ali sam video da je to bio „razgovor gluvih“ i vrlo brzo sam i odustao. Morali su novinari i sami mnogo ranije nešto da preduzmu.

Šta konkretno?

Bilo je i onoga gotovanskog. Jer imate i među novinarima one novinare: „Ja znam od članka do eseja, šta god hoćeš. Moje je da budem pametan i da napišem, a drugi to neka plati“. Ne može ni to. Morali su da se izbore za svoju poziciju, kao što čovek u svakom društvu mora da se bori za svoju poziciju, jer, koliko se izborite za svoju poziciju i svoja prava, toliko ih i imate. Ako se prepustite, to će drugi rešavati. U Tanjugu se osetilo ono staro socijalističko: e, moje je ovo, ja ću da zahtevam, drugi da radi. Nije više to vreme. Moralo je da se malo u glavama, u svesti to promeni. I Tanjug jeste državna agencija, ali se moralo mnogo više izboriti, organizaciono i finansijski, da servisi ne budu besplatni, da izađu i učestvuju  u tržišnoj utakmici. Nisu se trebali voditi logikom da uvek moraju biti u nečijim jaslama. Ne može. Mora čovek da se okrene i zapita šta sam ja tu doprineo i da li je moglo drugačije? A mnogo se sedelo skrštenih ruku, to znam.

Antrfile

Dragoslav Dragan Mićić je profesor, ekonomista, novinar i publicista. Bio je zamenik direktora Tanjuga, glavni i odgovorni urednik Radio Beograda Programa 202, šef dopisiničke redakcije Prvog programa Radio Beograda, samostalni stručni savetnik u Saveznom ministarstvu za informisanje SRJ, dopisnik Radio- televizije Beograd, Privrednog pregleda- Beograd… Nosilac je medalje zasluge za narod i Godišnje nagrade Tanjuga “Za uspešno, objektivno i sveobuhvatno informisanje domaće i inostrane javnosti o NATO agresiji na SRJ”. Autor je knjiga: “Šabac”, “FK Mačva”, “Hipokrat na raspeću”, “Mićići od Čoruže”, “Dosećanja”, “Zorkino zlatno doba”, “ ‘202’ Radio metropole” i “Tanjug javlja”. Scenarista je dokumentarnih filmova: „Šabac- korak u novi milenijum“ i “ ‘Beogradska banka’- Šabac”, koautor i recenzent mnogih publikacija.

Dragana Dimitrijević

Intervju rađen 5.11.2015. godine

Facebook Comments

Leave A Reply