DOK NE STIGNE POVEĆANjE PENZIJA, SIROMAŠNI PENZIONERI OPSEDAJU GRADSKO UDRUŽENjE TRAŽEĆI POMOĆ

0

 ZIMA PRETI NAJUGROŽENIJIM

 

U Gradskom udruženju penzioneri sa najnižim primanjima svakodnevno obezbeđuju ponestali ogrev, ili traže pomoć i sklonište da prežive ne previše oštru zimu         *   Humanitarna pomoć spas za najsiromašnije     *       Da li će (ne)očekivani parlamentarni izbori promeniti ugroženi standard najstarije populacije i potomaka

 

PIŠE: STEVAN MATIĆ

 

Teško je ove zime najsiromašnijim penzionerima. Nije mnogo lakše ni njihovim potomcima, nezaposlenim, studentima, pa čak i onima koji za minimalac rade kod privatnika. Posebno je teško svima koji nisu blagovremeno obezbedili ogrev za zimu, ili moraju da kupuju skupe lekove koje ne dobijaju na recept. Ili su, ne daj bože, prinuđeni da idu na neku složenu operaciju!

Takvim penzionerima ne zna se tačan broj, a kako se čini nijedna institucija i ne pokušava da sazna. Posebno ne pokušavaju da do takvih podataka dođu oni koji bi trebalo, jer su zaneti sopstvenim političkim karijerama. Oni gotovo svakodnevno „proizvode“ promaju i narodu prodaju maglu, odlažući ranije najavljeni nastanak blagostanja. Ili se uljuljkuju u blagodetima do kojih su najčešće došli bez velikog znoja, odricanja i uloženog znanja, koje se, nažalost, u Srbiji više ne vrednuje, pa fakultetski obrazovani sve učestalije odlaze u druge zemlje. To im je, nažalost, nedavno preporučio i aktuelni ministar za ekonomiju i finansije u Vladi Srbije! „Preporuka“ više ne zvuči ni tužno ni sramotno nego porazno. Za narod i zemlju koja je i u najtežim vremenima, pa čak i kada je bila okupirana ili vekovima pod tuđom vlašću, znala da sačuva i ponos i dostojanstvo.

A stručnost i znanje su i te kako cenjeni onih godina koje sada, posebno mlada generacija, naziva srećnim. Nije se dešavalo da neko zauzme direktorsku fotelju, a da prethodno nije iza sebe ostavio svetle tragove u dotadašnjem radnom veku. I za svakog čelnog čoveka, makar se on zvao predsednik radničkog saveta, sindikata, omladinske ili partijske organizacije, birani su najbolji radnici. Kao i poslovođe, šefovi smena ili pogona, rukovodioci, načelnici… To dobro pamte penzioneri i debela knjiga o tome mogla bi da se napiše. Nažalost novu „istoriju“ pišu ljudi sa margina tadašnjeg vremena, ili oni koji o njoj ne znaju dovoljno ili, i ako znaju, plaćeni su za udvorištvo i za krivotvorenje prošlosti.

Najpoznatiji, valjda je bio i najbolji, šabački privrednik Aleksandar Mitrović pre nego je postao generalni direktor privrednog giganta, Hemijsko-metalurškog kombinata „Zorke“ kao mlad diplomirani inženjer tehnologije prošao je dug put u stručnom razvoju, dok nije postao generalni. A kada je u visine podigao „Zorku“ sa pedesetak novih fabrika i pogona, i desetak hiljada radnika, „zapao“ je za oko državnom vrhu. I tak tada je pozvan i vinuo se u politiku. Našao se i na poziciji potpredsednika Saveznog izvršnog veća velike Jugoslavije. Dotad, nije bilo sedmice da u kolektiv koji je vodio nije stigla neka novinarska ekipa. Najčešće iz Radio-televizije Beograd. Lokalna informativna glasila da i ne pominjemo. Svi su stizali da zabeleže proizvodne i druge rekorde, saradnju sa zemljama zapada i istoka, izgradnju novih fabrika… I, moglo bi u beskraj! Politika je bila na marginama života.

Nažalost, „ubijena“ je ta velika zemlja. I, na sreću, verovatno nikada više neće oživeti, poput rajske ptice feniksa. Ubili su je bogate kapitalističke zemlje, jer im je smetala .u širenju svojih imperija, ali su to „ubistvo“ neki „zbratimljeni“ narodi doživeli kao podizanje iz pepela. Sada, u nemaštini i siromaštvu i oni cvile!

Od „Zorke“ su ostali jedva primetni tragovi. Uništeni su i temelji iz kojih je nastala (Plavi kamen). Uništeno je i auto-saobraćajno preduzeće „7.juli“, posle beogradske „Laste“, niškog „Ekspresa“ i sarajevskog „Centrotransa“ najveće u velikoj Jugoslaviji. Zapošljavalo je hiljadu i pet stotina radnika! Nema Građevinskog preduzeća „Izgradnje“, Ugostiteljskog „Save“, „Dekora“ čiji su majstori farbali zgrade i solitere u Nemačkoj, Rusiji, bogatim arapskim zemljama. Nama Agroindustrijskog kombinata „Šabac“ sa više od šest hiljada radnika! Nema više ko da proizvodi sok „Olimpijsko sunce“ kojim su se osvežavali sportisti na svim destinacijama. Ne mogu više šeici i njihova bogata sabraća na bliskom istoku da kupuju juneće čereke iz šabačke klanice. Nema… Gotovo ničega nema što je postojalo i omogućavalo da radnici dobijaju stanove, grade svoje kuće, idu na letovanje gde god požele, radnu rekreaciju i zdravstvenu rehabilitaciju. Došla je tako zvana demokratija i siromaštvo!

Na sreću, „rađaju“ se mali privrednici i bore se da svoje firme podignu u visine. I zaposle desetine, pa i stotine mladih radnika. I skinu ih sa leđa majki i očeva (ako rade) ili baba i dedova koji su mukotrpnim radom stekli penziju, ponekad nedovoljnu za sopstveno preživljavanje. O njima se retko javlja i piše, izuzev kada im u posetu dođe neki političar iz vlasti. Pa, eto, setih se osamdesetih, kada je Šapcu u posetu došao tadašnji predsednik Predsedništva. Posetio je „Zorku“, razgovarao u Komitetu Saveza komunista, a zatim sa rukovodstvom opštine u Bogatiću. O tome sam u „Večernjim novostima“ objavio samo vest. Upravo, koliko i ovde. Kad sam pitao šefa DESK-a Miću Bogdanovića koliko da napišem, odgovorio je: „Ako otkrije naftu, napiši izveštaj. U protivnom, koliko hoćeš! Ama, on prima platu da bi išao kojekuda. Šta drugo radi!“- rekao je, Shvatio sam. I napisao te dve rečenice.

Danas političari sa vrha ne silaze sa TV ekrana. Pod svoje „skute“ gurnuli su one koji, možda, postižu rekorde. Za njih javnost ne sme da zna. Zašto, nije teško odgonetnuti.

O siromaštvu političari ne govore. Kao da živimo u izobilju. A kakav je život vidljivo je svakodnevno upravo u Gradskom udruženju penzionera, koje sopstvenim snagama, znanjem, veštinom i voljom čini maksimalne napore da pomogne svojim, posebno najsiromašnijim, članovima. Nije mali broj njih koji, verujući meteorolozima da će biti blaga zima, nisu nabavili dovoljno ogreva za hladne dane. Sada svakodnevno dolaze da kupe na šestomesečni beskamatni kredit dva tri, a nekad i više, metara drva (sa Cera ili Iverka), ili tonu, dve uglja. Niko se još nije vratio kući obeshrabren. Siromašno Udruženje, deli siromaštvo, snalazeći se na najbolje načine da se niko ne smrzne od zime.

U toku je i podela stotinak paketića sa najneophodnijim kućnim potrepštinama, i novčana pomoć u visini stotinak hiljada za nabavku lekova. Paketići su nabavljeni novcem koji je Udruženju dodelila Gradska uprava (sto hiljada), a novčana pomoć je izdvojena iz ostvarenih prihoda Gradskog udruženja.

Možda će penzionerima već idućeg meseca biti lakše kada dobiju povećanje penzija za jedan i dvadeset ped odsto na postojeća primanja. Time će im, rekao je glasoviti Premijer, penzije biti veće nego ikad! No, značajnije od povećanja je saznanje da penzije nisu i neće biti ugrožene, kako je najavljivano pre nego su smanjene svima koji primaju više od dvadeset pet hiljada. Takvih je oko 740 hiljada. Za njih onaj jedan i 25 odsto sigurno nije povećanje, već vraćanje uzetog, s obzirom da to neće biti dodato na penziju pre smanjenja nego obrnuto.

Povećanje penzija, međutim, najveći broj penzionera neće primetiti, s obzirom da će morati da obavezno plaćaju televizijsku pretplatu od 150 dinara. To i ne bi bilo mnogo da nije objavljeno da direktor Televizije Srbije prima platu 284.042 dinara, njegov zamenik 235.419, a glavni i odgovorni urednik programa 181.670 dinara! I tako dalje. Koliko zarađuju urednici tako zvanih autorskih emisija, to zna samo – direktor!

O platama guvernerke Narodne banke Srbije, i nekim drugim koje prelaze tristotine i više hiljada, ovde se nećemo baviti. Time bi trebalo da se pozabave oni koji dobijaju poverenje naroda na parlamentarnim izborima da odlučuju u njegovo ime. Pa, eto, krajem aprila će najverovatnije biti, uz lokalne, i Parlamentarni izbori u Srbiji. Penzioneri imaju šansu da situaciju poprave u svoju korist. Ako to ne učine sami, drugi niko neće. To moraju da znaju i oni kojima penzije nisu smanjene, a pogotovu oštećenih 740.000 penzionera. Ili će, opet, o našim životima odlučivati Međunarodni monetarni fond i njegove produžene ruke, a naša školovana deca i unuci odlaziti u pečalbu da postanu roblje, ako to ne postanu u svojoj zemlji!

I zbog toga penzioneri ne mogu i ne smeju da zaborave prošlost, kako predlažu mentori sa zapada. Jer, zaboraviti prošlost, znači odreći se budućnosti! To jest, svojih potomaka.

 

                                                       POVERENjE U PUPS

 

U nedavnom ispitivanju javnog mnjenja Agencije „Faktor plus“ konstatovano je da raste poverenje u Partiju ujedinjenih penzionera Srbije koju vodi predsednik Milan Krkobabić (direktor Pošta Srbije). Sa ranijih 3,1 poverenje je poraslo na 3,3 procenta, ali beleži i dalje blagi rast.

S obzirom da su istraživanje naručile neke druge političke stranke, trebalo bi verovati da u PUPS veruje i veći broj od utvrđenog procenta. To je potvrđuje i rast ove Partije u Šapcu, kojoj je, svojevoljno, za nepun mesec pristupilo više od 30 članova, od kojih je trećina sa fakultetskom spremom i nalazili su se na istaknutim mestima u radnom veku.

Facebook komentari

Leave A Reply