Cenzura je sada suptilnija

0

Razgovor: Miodrag Majić, sudija Apelacionog suda izabran je za novog predsednika Čivijaške republike

Za predsednika Čivijaške republi­ke preporučili su vas satirični tek­stovi koje pišete, a za koje mnogi kažu da imaju Domanovićevu snagu. Čime se više osećate polaskanim, književnim poređenjem ili titulom predsednika Čivijaške republike?

I jednim i drugim, jer po ovome kako je navedeno u obrazloženju, izgleda da su povezani. Poređenje sa Domanovićem, ne zato što smatram da sam preterano skroman, ali uvek se pomalo uplašim kad čujem takve ili slične konstatacije. Ne mogu reći da ne laskaju, na Domanoviću smo odrasli, njemu se stalno vraćamo i što se više vraćamo, vidimo da su te stvari potpuno, gotovo nepromenljive i, nažalost, konstanta u ovom društvu. Pa i ta činjenica da nekog posle toliko vremena, jednog sudiju koji piše samo o jednom segmentu društva, povezuje sa nečim što je bilo mnogo davno govori da mi, nažalost, kad je reč o državi, o nje­nom poimanju, o ponašanju tih državnih službenika, činovnika, zapravo čitav vek nismo negde mrdnuli. Ono što mi je posebno drago jeste što satira, uprkos svemu, uprkos teškim vremenima, opstaje. Mislim da će to pokazati, a i pokazuje se, da je to jedini pravi lek u najtežim vremenima. Mislim da ništa nije toliko lekovito, kad je najteže, sa tom vrstom otklona koji šala pruža, posmatrati stvari. Sve ostalo se pre ili kasnije pokaže uzaludnim.

Odbrana da nenormalno ne postane normalno?

Danas, u našoj zbilji, prečesto smo u situaciji da notorne stvari objašnja­vamo, da se stalno podsećamo koliko je nenormalno nešto što je nenormalno na prvi pogled. Jedino oružje postane šala, da izvrnete stvari u jednom pot­punom paradoksu i da se na takav način odbranite i podsetite se da ste živi. Na jednoj izložbi Petričićevih karikatu­ra pitali su me šta one za mene znače, odgovorio sam da mi one često potvrde da nisam nenormalan, da sve ovo u šta me društvo uverava, i ne samo mene – da si ako ispravno rezonuješ zapravo lud, da treba da poveruješ u to ludilo koje nam se stvara. Petričić i Koraks su oni koji nam svojim karikaturama kažu: „ne, nisi, lud, ti ispravno vidiš stva­ri, oni samo pokušavaju da te naprave ludim“. Zbog toga mi sve to godi, pa i ova funkcija predsednika Čivijaške republike.

Autocenzura ide korak unapred, ne čeka da nešto bude zabranjeno nego se sami već prilagođavamo očekivanom

Dobre reakcije na moj blog

Da li književnik Majić crpi ideje za priče od sudije Majića ili se teme same nameću?

Donekle da. Kada je reč o slučajevi­ma koje sudim, likovima koje srećem u sudnici i oko nje, a od nekog momenta to pisanje ide svojim tokom. I sve više, čini mi se, ide svojim tokom. Isprva, kada sam počeo da pišem blog, pre de­set godina, nije mi na pamet palo da ću pisati satirične tekstove, a tek mi nije padalo na pamet da ću tim povodom biti izabran za predsednika ove republike. Međutim, pisanje krene svojim tokom, za ljude koji nisu pravnici, a kojima je inicijalno blog bio namenjen i predsta­vljao jedan od prvih prozora u pravosuđe bez cenzure. Prozor gde neko građanima predstavlja šta se zaista dešava iza pra­vosudnih kulisa. Čitaoci, koji su sve više dolazili iz sfera običnog sveta, ne pravničkog, počeli su da diktiraju način mog obraćanja, počeli su da ga menjaju, tako sam ja sve manje koristio pravničke termine i shvatio da postoji jako velika potreba građanstva da čitaju i saznaju o pravosuđu iz prve ruke. Zbog te potrebe, količine reakcija, zbog toga što vidim da ljudi jako prijatno i pozitivno rea­guju, upravo suprotno svemu onome što mi se spočitavalo previše puta, da kao time unižavam pravosuđe, ljudi imaju potpuno suprotnu reakciju.

Novi broj lista za humor i satiru „ČIVIJA“

Može li to bar donekle da vrati veru u pravosuđe?

Prema onom što dobijam kao povratnu informaciju, većini čitalaca blog vraća veru u pravosuđe, budući da je u očima mnogih pravosuđe slepa, poslušnička ruka vlasti. Iz ovog pisanja shvataju da nisu svi isti, kao što i nisu, neko je malo slobodniji da nešto kaže, većina nije, ali građani jako dobro reaguju. Ro­man koji sam nedavno objavio, a koji ima osnovu u pravosuđu pokazuje da je velika potreba za tom tematikom. Pokazalo se da postoji veliki prazan prostor, i to nije od juče, već decenijama, pa i duže. Kad posmatram naše pravosuđe kroz istoriju, vidim da se mi na ovim prostorima ni­kada nismo njime ozbiljno bavili. To je prouzrokovalo i nepostojanje pisanja i promišljanja o tome. Kad vidite koliko ljudi kaže da im je sam roman koji se bavi pravosuđem i temom suđenja zanimljiv, to govori koliko je to polje nedovoljno istraženo, a za kojim postoji potreba. Nije logično, zašto bi naše ljude koji čitaju romane, skandinavskih autora, a koji su sjajni, bili zainteresovaniji za skandinavsko društvo i probleme nego za ove ovde. Samo im to niko ne nudi jer pravosuđe većina smatra suvoparnim, nezanimljivim, što se odvija iza kulisa. Međutim, kada im ga približite, i te kako ima publike.

Objavili ste dve knjige, a „Deca zla“, koju smo pominjali, ima već 13. izdanje. Šta je to što je čitaoce za­intrigiralo?

Roman govori o svemu onom što se u pravosuđu dešava, ima heroja, antiheroja, korumpiranih, ima ozbiljnih boraca za pravdu. Govori o teškim slučajevima iz naše bliže istorije, a sve je to upakovano u jednu pitkiju priču, triler. Kada biste čitaocima bacili u lice sve te istine u oči, većina bi to odbila u startu i povu­kli bi se. Ovako ih uvuče trilerska priča i na kraju shvate puno toga o svetu u kojem zapravo živimo.

Petričić i Ko­raks su oni koji nam svojim kari­katurama kažu: „ne, nisi, lud, ti ispravno vidiš stvari, oni samo pokušavaju da te naprave ludim

Kao društvo nismo sazreli

Šta vam teže pada – napisati re­šenje posle teškog procesa ili jaku satiričnu priču?

To su potpuno dve različite stvari, ali smatram da je i jedno i drugo dobro napisati jako teško. Pokazuje se, naža­lost, u praksi i rešenje u sudu, ali i sa­tirične priče mogu da pišu oni i koji znaju i koji ne znaju, ima ih različitih. Po prirodi stvari, više sam se vodio tim sudskim stilom pisanja koji nije baš najsrećniji. Ta naša rešenja su prečesto rogobatna, trudim se makar u slučaju mo­jih odluka da to bude kako treba, ali taj jedan birokratizovani rečnik postoji u sudskim odlukama. Kada pišete ovu vrstu literature, morate potpuno da isključite taj pravnički mozak, koliko je to uvek moguće, pitanje je, ali sebe nateram da, kad sednem da pišem priče ili romane, isključim rečnik i mozak pravnika jer on može samo da šteti. Skoro su me pi­tali novinari kako reaguju moje kolege, u romanu ima nekih lascivnih scena, pa da li oni to gledaju drugačije. Kako god da gledaju, u tom trenutku ja nisam sudija, pišem beletristiku, roman, ona ima dru­gačiji način obraćanja. Užasno bi bilo dosadno da ljubavnu scenu opisujem reč­nikom forenzičara.

Iz prakse sudije krivičara crpim do­sta tema, odnosi ljudi u nekom događaju budu ta iskra koja vam raspali maštu da napišete nešto više. Skoro sam se čuo sa našim legendarnim Sinišom Pavićem, imali smo sličnu priču, i on je bio sudija, a izrastao je u poznatog pisca. Rekao mi je da je i on godinama u sudnici, koja je savršen dramski ambijent, skupljao ideje za priče.

Predsedniku Čivijaške republike po pravilu sleduje honorar, vi imate ideju kako taj novac pametnije isko­ristiti.

Zahvalio sam se, mislim da bi se taj novac mogao pametnije iskoristiti. Moja ideja je bila da se dodeli mala nagrada na nekom dečjem takmičenju ili takmičenju mladih ljudi koje bi imalo veze sa duhom „Čivijade“. Konkurs male satirične, ša­ljive priče. Ako želimo nešto da učini­mo, mi klince moramo usmeravati da rade neke pametne stvari, a ne da pustimo da ih usmeravaju mobilni telefoni. Čisto da ilustrujem, bili smo nedavno na leto­vanju, bila je veća grupa klinaca, mojih, njihovih drugara i svi su, naravno, bili na telefonima ceo dan. Jedne večeri sam im rekao – hajde ovako, deset evra će dobiti onaj ko do sutra uveče napiše najbolju priču na tu i tu temu. Bilo je fascinant­no, roditelji su bili šokirani koliko je ta ideja decu ponela. Od tog momenta do proglašenja oni su bavili time, pisali priče. Treba im, dakle, dati dobru ideju, dobar sadržaj. Ideja mi je da zaintrigi­ramo školarce da napišu šaljivu priču na neku temu koju će žiri smisliti.

Tačno pola veka prošlo je od kako je jedan vaš kolega uspeo da zabrani list „Čivija“. Između ostalog zbog toga je moto ovogodišnje „Čivijade“ ‒ „Ua cen­zura“, stiče se utisak da nismo daleko odmakli u poslednjih 50 godina. Šta je to u ovom narodu kada mu ni pola veka nije dovoljno da se promeni i opameti?

Pored novina koje ću uvesti, kao pred­sednik Čivijaške republike, obećavam da ću održati tradiciju i da ćemo i dalje imati cenzuru, a da nije isključeno da će u jednom momentu i sama „Čivijada“ biti zabranjena. Šta nam to govori, sjajna je ta paralela od pre 50 godina i danas, razloge zbog kojih smo tad imali cenzuru, a zbog kojih je imamo danas. Samo su se menjali vlastodršci, povodi, i to šta je bilo zabranjeno reći i pisati, a uvek je bilo zabranjeno misliti, slobodno misliti, i uvek je bilo nepopularno – i tada, i u međuvremenu, a tako je i danas – iskakati iz tog horskog razmišljanja, bez obzira na to ko je dirigent. Danas cenzura dobija neke druge, suptilnije oblike i, kako kažu, gde je najopasnija, ne samo u novinarstvu. Autocenzura ide korak unapred, ne čeka da nešto bude zabranjeno nego se sami već prilagođavamo očekivanom. Dolazimo do toga da, nažalost, postoji linija konti­nuiteta koja govori da mi kao društvo nismo sazreli.

 

Spranje sa idejama države i institucija

Da li je suptilnije razapinjanje neistomišljenika i njihovo stavlja­nje na stub srama, kontinuirano javno žigosanje ljudi koji se usude da misle i govore suprotno od nametnutog nego sama zabrana knjiga, časopisa…?

Mehanizmi su postali suptilniji, ono ranije bilo je čak možda benignije jer je bilo vidljivije. Društvo je tada bilo autoritarnije, otvorenije autoritarno, jasnije, ali bilo je vidljivije, svima je bilo jasno da je kad zabranite nešto, to čist primer cenzure. Vi danas toga nemate previše, ali imate mnogo opasniju stvar – imate cenzuru mnogo šire rasprostra­njenu, u glavama svih onih novinara, mojih kolega, sudija, koji pre nego što donesu neku svoju odluku, nešto objave, presude, debelo preispituju šta je potrebno, i po običaju donose odluke koje su unapred usaglašene sa očekivanjem političkih moćnika. To je čak opasnija cenzura jer je rasprostranjenija a manje vidljiva, budu­ći da ne možete bez posledica prozvati novinara iako vidite da on cenzuriše stvar u svojoj glavi, on će reći „pa gde su ti dokazi da ja tako ne mislim“. Ondašnja cenzura iz ove perspektive izgleda čak i pomalo naivno.

Evoluirala cenzura?

Pa naravno, kada imate lek, bolest i virusi se prilagode, pa nađu nove načine, napadnu organizam sa drugih strana, a onaj lek postane beskoristan. Treba vremena da pronađemo nov, efikasan lek. Da se poslužim metaforom, da izgradimo nova bela krvna zrnca, odnosno ljude koji će biti dostojanstveni, imati daleko razvi­jeniji osećaj zaštite profesije i etičkih načela profesije.

Stanje u društvu je takvo da se opet sve češće čuje „nikad nije bilo gore nego sad“. Zbog čega je tako dugovečna ta krilatica?

Bilo je gadnih i teških vremena na ovim prostorima. Pomislim samo na generacije koje su prelazile Albaniju, ostavljale kosti u tuđini. To automatski kod mene stvori drugu vrstu revolta. Često kažem i svojim saradnicima kada, recimo, kritikujem i pravosuđe, kada sam očajan kakvo stanje imamo – ljudi, zamislite zašto su svi oni tamo ostavljali kosti, zamislite koliko je skupo plaćeno ovo što mi ovde imamo, preskupo, ako hoćete i proporcionalno u broju života u odnosu na ostale nacije, da bismo se mi ovako sprdali sa idejama države, ozbiljnosti institucija. Teško je govoriti o tome da li je bilo gore nekada ili sada, ali mi definitivno imamo konstantu lošeg življenja u raznim oblastima na ovim prostorima. To nisu samo ekonomske već i mnoge druge teškoće, a moje uverenje je da je to najvećim delom zbog toga što mi apsolutno ne učimo iz onoga šta nam se dešavalo. Osobina zrelog čoveka je da uči na svojim greškama i da barem istu grešku ne ponavlja. Mislim da mi per­manentno ponavljamo iste greške i kao u nekom matriksu verujemo da će se, bez obzira na to što mi ponovo idemo u istim pogrešnim pravcima, nešto drugačije dogoditi. Taj neki romantizam, kako bih to nazvao, zanesenost da će se stvari nekako same od sebe rešiti, to je zabrinjavajuće. Nijedna pobeda se ne desi sama od sebe, ako gubite na poluvremenu, trener mora nešto da promeni – ako to ne učini i nada se samo u božje proviđenje, obično završi sa pet-šest golova u mreži.

Razgovarala: Sanja Bečejić

Facebook komentari

Leave A Reply