Centar Šapca i poznati Šapčani XVII deo

0

Posle Drugog Svetskog rata u Masarikovoj ulici broj 10 živela je porodica Jevrejina Haima Avramovića. Haim Avramović, je preživeo Drugi svetski rat, zahvaljujući tome što je bio rezervni oficir u vojsci Kraljevine Jugoslavije. Bio je zarobljen i 4 godine je proveo u nemačkom logoru, sve do završetka Drugog svetskog rata, do 9 maja 1945. godine. Po povratku iz zarobljeništva, bio je jedini šabački Jevrejin, koji je ostao da živi u Šapcu. Haim se oženio i dobio dva sina: Zorana i Borka. Zoran je posle završetka OŠ „Laza K. Lazarević“ u Šapcu, koja se tada nalazila u zgradi šabačke gimnazije, upisao Tehničku školu „Boris Kidruč“, mašinski smer. Po završetku škole, kao mašinski tehničar, zasniva radni odnos u preduzeću „Metaloplastika“. Preminuo je vrlo mlad i sahranjen je u Šapcu. Haimov mlađi sin Borko, po završenom školovanju, bio je zaposlen u šabačkom Medicinskom centru u tehničkoj službi. Borko je oženjen i sa suprugom Vesnom imaju dve kćerke. Jedna se zove Erna a druga je Irina. Supruga Vesna bila je zaposlena 90-tih godina 20 veka, kao službenik u Tehničkoj školi „Boris Kidrič“ u Šapcu. Iz Šapca odlaze u Izrael, dobijaju izraelsko državljanstvo i prihvataju sve zakonske obaveze države Izrael. Naime obe Borkove i Vesnine kćerke, kada su odrasle i postele punoletne, odlaze na odsluženje obaveznog vojnog roka u izraelsku vojsku, isto kao i muške osobe! Jednom prilikom video sam u vojničkim uniformama obe Borkove kćerke. Borko i Vesna, iz Izraela dođu u Šabac kada su na godišnjem odmoru, jer Vesna u Šapcu ima rođenu sestru Violetu Prodanović, koja je bila moja učenica u Hemijskoj školi .

U Šapcu je do 1941. godine bilo mnogo Jevrejskih porodica, koja su u vihoru Drugog svetskog rata nestale. U Šapcu se nalazi i Jevrejsko groblje u blizini Donjošorskog groblja, sa dosta spomenika koji su u celosti sačuvani, na kojem je 1984. godine sahranjen poslednji šabački Jevrejin – Haim Avramović. U Šapcu više nema ni jednog čoveka Jevrejske nacionalnosti. Svedočanstvo da su živeli u Šapcu je Sinagoga i Jevrejsko groblje.

U tom istom dvorištu, u Masarikovoj ulici br 10, stanovala je i g-đa Branka Tomljenović sa sinom Žikicom i kćerkom Anicom (udatom Nikolovski). Žikica je završio Šabačku gimnaziju a studirao je u Beogradu. Kćerka Anica izgubila je život u katastrofalnom zemljotresu, u Skoplju 1963. godine.

U tom velikom dvorištu stanovala je porodica Ilić: G-din Ljuba sa suprugom Šteficom i sinom Dušanom. G-din Ljuba Ilić bio je zaposlen u uspešnom molerskom preduzeću „Dekor“. G-đu Šteficu sam poznavao, još od 50-tih godina 20-tog veka, iz vremena kada su šabačka deca odlazila na letovanje na Jadransko more u mesta: Prčanj (Boka Kotorska), ostrvo Čiovo kod Trogira. Posebno je bilo popularno šabačko letovalište u Crkivenici. G-đa Štefica Ilić, u svim tim letovalištima bila je vrsna kuvarica. Inače Štefica je bila zaposlena kao kuvarica u Internatu Hemijske škole „Boris Kidrič“, sve dok je Internat bio u funkciji, odnosno dok nije bio zatvoren. Sin Dušan Durmić Ilić po završetku Šabačke gimnazije odlazi na studije u Beograd, odlazi iz Šapca i ne vraća se. Živi u okolini Beograda gde je izgradio kuću.

U Masarikovoj ulici br 12, bila je kuća šabačkog poslastičara, g-dina Lazara Jelesića. U sklopu kuće u visokom prizemlju do ulice, nalazila se poslastičarska radnja, u koju se sa ulice ulazilo uz polukružno stepenište, koje je bilo vrlo lepo i uočljivo. Poslastičarnica Lazara Jelesića u Šapcu postojala je još od završetka Prvog velikog rata. Radila je kratko vreme za vreme okupacije i negde do 60-tih godina 20-tog veka, kada je prestala sa radom. G-din Lazar Jelesić i njegova supruga, g-đa Julijana imali su petoro dece: bliznakinje, Vukicu i Jovanku, Jelenu i Oliveru i sina Jovana. U poslastičarnici je uvek bilo raznovrsnih kolača, torti i bezalkoholnih napitaka. Najmlađa kćerka, Olivera, sa porodicom živi u šabačkom naselju „Trkalište“.

Preko puta Jelesića poslastičarnice, na levoj strani Masarikove ulice, stanovao je šabački bokser Ljubiša Trajković. Po odlasku u Beograd, Ljubiša je prestao da se bavi boksom, menja profesiju i nastavlja da se bavi baletom. Družio se vrlo često sa Šapčanima, koji žive u Beogradu. Nažalost pre nekoliko godina je preminuo i sahranjen je u Beogradu.

Između poslastičarnice Jelesića i bioskopa „Kasina“, bile su kuće prizemljuše, koje su imale lokale, radnje, gde su se obavljale razne usluge građanima Šapca. U jednoj od tih radnji bila je ugostiteljska radnja „Ribica“. 50-tih godina 20 veka, restoran-kafana „Ribica“ bila je u sastavu ugostiteljskog preduzeća „Sava“, kao i svi drugi ugostiteljski objekti u gradu. Sve kafane u gradu (Šapcu) i dva hotela, hotel „Zeleni venac“ i hotel „Jugoslavija“ koji kao hoteli više ne postoje?? Te šabačke kafane i ta dva hotela imala su svoj imidž, svoj šmek, svoje boeme i svoju klijentelu. Samo stariji građani Šapca, starosti od šest decenija i više, sećaju se da su kafane postojale, i gde su se nalazile, kakav su naziv imale, i ko je od ugostitelja u njima radio. Jedna od tih kafana, bila je i kafana „Ribica“ u kojoj je glavni ugostitelj bio Mile Stanković „Ribica“. G-din Milu nadimak je „prišiven“ zbog toga što je radio kao ugostitelj u kafani „Ribica“. Mile Stanković „Ribica“ sa suprugom i dva sina Dušanom i Đorđem, živeo je u Šapcu, u svojoj kući koja se nalazi u ulici Vojvode Mišića, preko puta šabačke gimnazije. Sinovi fakultetski obrazovani, Dušan farmaceut, Đorđe prof. fizičkog vaspitanja, vrlo uspešni, bili su aktivni fudbaleri. Jedan duži period vremena u „Ribici“ su se hranili i poznati fudbaleri šabačke FK „Mačva“ i to kad je „Mačva“ bila u II i I-voj Saveznoj ligi tada celovite Jugoslavije.

Od 50-tih godina 20-tog veka do negde 2012-2013. predsednik fudbalskog kluba FK „Mačva“ bio je uvek građanin  Šapca. Funkciju predsednika kluba u svom mandatu, vršio je volonterski besplatno, a od pre nekoliko godina u vezi izbora predsednika kluba „Mačva“ situacija se izmenila. Vrlo čudno je da mi nemamo čoveka-osobu iz naše sredine koja bi obavljala dužnost predsednika FK „Mačva“, već sa strane „uvozimo“ iz drugog grada da predsednik FK „Mačve“ bude „vikend predsednik“ jer nije stanovnik grada Šapca. U vezi ovoga odgovorni u gradu treba da se zapitaju i odgovore građanima, zašto i zbog čega? Sećam se mnogih eminentnih građana Šapca koji su bili predsednici FK „Mačva“, koji su imali ugled u gradu, poštovani i cenjeni od građana, navijača i igrača, i zajedno sa upravom kluba i stručnim štabom postizali su zapažene rezultate, tada u celovitoj Jugoslaviji. Bilo je predsednika u FK „Mačva“ koji su u nemaštini i u drugim situacijama u klubu, svojim ličnim novčanim sredstvima pomagali klub, a sada je došlo drugo vreme!!?? Naš narod kaže: „Bolje je tuđe? Nego naše!“ Da predsednik FK „Mačva“ bude osoba iz drugog grada, koji nikada nije pomogao „Mačvi“! A zar u gradu Šapcu od 100.000 stanovnika, kao da nema eminentne osobe: lekara, pravnika, inženjera, ekonomiste, radnika, bivšeg sportiste, bivšeg fudbalera, veterana „Mačve“ da bude volonterski predsednik FK „Mačve“ kluba, koji je zvanično osnovan 21-og septembra 1919. godine, pre 97 godina. Odgovorni iz Gradske uprave Šapca zaduženi za sport u gradu, treba da se zapitaju, ko je i kako i zbog čega, i pod kojim uslovima doveo osobu sa strane iz drugog grada da bude predsednik FK „Mačva“. U vezi dovedenog predsednika „Mačva“ iz druge sredine, u gradu kolaju raznorazne priče. Doveden je i plaćen mesečno za veliku sumu novca, toliko i za toliko??? Predsednik je doveden iz familijarnih i rodbinskih veza!? U vezi sadašnjeg predsednika „Mačve“ ja mogu da iznesem svoje lično mišljenje. Nekoliko godina predsednik FK „Mačva“ bio je naš sugrađanin sportista Milovan Stepandić Stepi, koji je vrlo uspešno obavljao dužnost predsednika kluba i sa moje strane hvala ti Stepi!! A takvih kao Stepi u Šapcu ima sijaset. I na kraju moje mišljenje i decenijsko profesionalno iskustvo u sportu i prisustvo u društvu u više društvenih uređenja u kojima sam živeo: u monarhiji (Kraljevini), u Nemačkoj okupaciji od 1941. do 1944. godine, izbeglica iz Sente u Šabac, u komunizmu i demokratiji kao penzioner od 1990. godine septembra meseca. U svojoj 83. godini života i rada došao sam do zaključka i iznosim svoje mišljenje. U ovom sistemu društva najbolje zanimanje je biti političar, pa političarev ordonans. Ordonansi političara u pojedinim oblastima života, sportu, kulturi i drugim delatnostima „vedre i oblače“, zanose političarima levu i desnu ruku „šene“, novčano pomažu, raznorazne manifestacije i političke kampanje i vladaju gradom. Tako je vreme u državi od vrha do lokala. Napominjem da od promena nisam član ni jedne političke stranke. Apolitičan sam i ne verujem! Ne veruj u Ruse ne veruj u Pruse, već u sebe i u svoje kljuse!!! (prim. Mića Aćin-Kosta, sestrić čuvenog četnika-komite iz I svetskog rata. Mića Aćin umro je u Vašingtonu početkom XXI veka. Sahranjen na Ravnoj gori.)

-NASTAVIĆE SE –

Pavle Pavlović-Paja „Labud“

prof. fiz. kulture i vas. u penziji

 

Facebook komentari

Leave A Reply