Centar Šapca i poznati Šapčani XV deo

0

U Krsmanovića kući, u Masarikovoj ulici broj 2, pored drugih porodica koje su tu stanovale, stanovao je i, kod svoje tetke, Slobodan Petrović. Slobodana znam još od I razreda osnovne škole odnosno od školske godine 1940/41, jer smo bili školski drugovi 12 godina, do završetka šabačke gimnazije koju smo završili školske 1951/52 godine. Iako smo završili različite fakultete i ne živimo u istom gradu, Slobodan je u Beogradu, a moja malenkost u Šapcu, sa Slobodanom sam često u telefonskoj vezi. Slobodan sa suprugom Spomenkom, našom školskom drugaricom, i dva sina Rastkom i Časlavom živi u Novom Beogradu i radi kao pravnik. Slobodan je jedan kratak period, radio u šabačkom sudu a onda odlazi u Beograd i sve do penzionisanja bio je jedan  od direktora u PTT Srbije. On je mnogo voleo Šabac, a i sada ga voli, pa je pre nekoliko godina kupio stan u Šapcu u ulici Jove Kursule. U jednoj prostoriji njegovog stana je mali sportski muzej u kome se nalaze: odličja, pehari, plakete, medalje, zahvalnice, koje je dobio od raznih bokserskih asocijacija, klubova kao amtareski radnik u razvoju boksa. Iako nikada nije bio bokser, bio je zaljubljenik boksa i u boksu je do sada bio više od 50-set godina. Godine 2014. u svojoj 80-toj godini života, dobio je ZLATNU PLAKETU BOKSERSKE EVROPSKE KONFEDERACIJE (EUBC)- za razvoj boksa i za 55 godina rada u amaterskom boksu i za 63 organizovane Evropske turneje naših klubova i boksera po Starom kontinentu, računajući od 1978. i prve organizovane turneje u tadašnjem Zapadnom Berlinu, na kojem su učestvovali i bokseri šabačke BK „Mačve“ pojačani sa nekoliko boksera iz drugih klubova bivše Jugoslavije. U bokserskom sportu u BK „Mačvi“, od 1958. bio je član rukovodstva uprave bokserskog kluba. U dosadašnjem radu u bokserskom sportu organizovao je 63 međunarodne revije naših bokserskih klubova tada Jugoslavije, a najviše bokserskih revija srpskih klubova. Moj drug Slobodan, iako je pre nekoliko godina „zakoračio“ u devetu deceniju života, svojim stajlingom, još od I razreda osnovne škole, autoritativno deluje na okolinu. Pravnik, obrazovan, vaspitan sa znanjem tri strana jezika.

Pored stanara u Masarikovoj ulici br 2. posle Drugog rata, na I spratu Krsmanovića kuće, bile su i prostorije društvenog preduzeća „Katastarske i geodetske službe“. Ustanova je bila vrlo stručna, obrazovana, uslužna i efikasna. Mnoge od njih, koji su tu bili zaposleni, lično sam znao a i oni mene pa u ovoj kolumni iznosim njihova imena da ih Šabac ne zaboravi, što se u Šapcu vrlo često zaboravlja, ko da nikada nisu ni postojali. Iz te ustanove najviše sam znao: Dragića Soldatovića, Aleksu Gligorijevića, Nadu Josić i dr. Od centra Šapca sa desne strane Masarikove ulice, sve do Vladičanskog konaka (sada biblioteke), bilo je dosta radnji i prodavnica, koje su se bavile raznim uslugama, i prodajom razne robe. Na toj desnoj strani Masarikove ulice bila je apoteka Čedomira Čede Popovića. U apoteci se najviše kupovao Bajerov aspirin. Apoteka Čede Popovića u Šapcu postojala je još od pre Prvog velikog rata, posle ratova sve dok je g-din Čeda Popović bio među nama. Posle Drugog rata odmah do apoteke bila je društvena radnja – parfimerija. Šef te šabačke parfimerije bio je g-din Mile ???, uvek uredan, i uglađen. Posle II Drugog rata u parfimerijama bio je mali broj i slab izbor kozmetičkih preparata, koji su se mogli kupiti. Sećam se da parfema nije bilo dugo godina u parfimerijama. Posle Drugog rata, prodavane su dve vrste kolonjske vode, pokošeno seno i ša noar (crna mačka). Samo mali broj ženske populacije mogao je sebi da priušti da u to vreme kupi te kolonjske vode. Sve trgovačke radnje i preduzeća, koja su se nalazila u Masarikovoj ulici i u drugim ulicama Šapca, od novembra meseca 1944. godine, bila su uglavnom državna, trgovačka i uslužna preduzeća, a privatnih radnji bilo je malo. Da se ne zaboravi trgovačka preduzeća su bila: „Pocerina“, „Šabac-Šabac“, „Nama“ i uslužna preduzeća, zadruge: berberska, krojačka, obućarska i brojna druga, kojih više nema kao da u Šapcu nisu ni postojala!!??

Od mesta gde je bila apoteka Čede Popovića (sada je tu prodavnica „Mona“) prema Gradskoj biblioteci nalazila se prodavnica boja i lakova u kojoj je poslovođa te radnje bio Sveša Mijailović. U toj prodavnici, kod Sveše, bio je zaposlen „Tiče“, koji je bio vrlo talentovan za fudbal, generacija Pavla Paje Grubješića, ali je vrlo mlad preminuo, a jedno vreme toj generaciji, a i „Tičetu“ bio sam učitelj fudbala u FK „Mačva“.

U Masarikovoj ulici br 4. živela je porodica, trgovca Nikole Despotovića, supruga Mileva Mica, kći Marija i sin Slobodan. U jesen 1941. godine nemačka kaznena ekspedicija u selu Jevremovac, zapalila je vilu i imanje Nikole Despotovića. Iste godine četnici su preko svog jataka, tražili veliku sumu novca, koju Nikola nije imao. G-din Nikola kada je otišao u selo Jevremovac da obiđe svoje imanje, četnička trojka, ga je uhvatila, vezala ga žicom, stavila ga na konjska kola i od Jevremovca preko sela Maova odvela ga u nepoznatom pravcu. Kada su videli ljudi vezanog čoveka, jedan iz grupe upita: „Ko je vezani čovek?“ Na to pitanje jedan od seljaka odgovori: „Odvedoše gazda Nikolu Despotovića u manastir Radovašnicu da ga kaluđer Mina „ispovedi“??? napominjem da je kaluđer Mina bio četnik. Posle tog rituala – „nepoveda“, četnici su Nikolu odveli na Cer do mesta Bobije, gde su ga istog dana noževima izmasakrirali, izboli i ubili. Po egzekuciji, na mestu gde je ubijen, Nikolu su pokrili granjem. Pričalo se posle Drugog rata gde je Nikola ubijen, supruga Mica Despotović je 1945. godine, na mestu gde je Nikola ubijen, našla Nikoline kosti, žicu sa kojom je bio vezan, delove od garderobe, rukave od košulje, po kome ga je i prepoznala i indentifikovala da su to njegovi ostaci. G-đa Mica je Nikoline ostatke prenela na šabačko Donjošorsko groblje. Posle Drugog rata, nova vlast je Nikolu Despotovića proglasila narodnim neprijateljem. Aprila meseca 1946. godine Despotovićima je oduzeta sva imovina, a g-đa Mici samohranoj majci oduzeto je pravo glasa i sva građanska prava. Porodici Despotović dozvoljeno je da stanuju u stanu u dvorištu svoje kuće u Masarikovoj ulici broj 4. Sin Nikolin Slobodan po zanimanju glumac, u Šapcu je često imao problema kao sin narodnog neprijatelja. Slobodan Despotović kaže: „Da im od imovine još ništa nije vraćeno, a da se prema njemu gradske vlasti i šabački funkcioneri odnose kao prema tuđincu u rodnom gradu. Ovo je najblaže rečeno.“ Trgovinsko preduzeće „Nama“, godinama je koristila njihov veliki lokal, kao gvožđarsku radnju i kada je „Nama“ 2005. godine pokušala da proda lokal, Slobodan Despotović ga je na jedvite jade sačuvao! Odlukom Okružnog suda u Šapcu, Veće Okružnog suda donelo je rešenje: Da se gvožđarski trgovac Nikola Despotović, koga su ubili četnici, proglasi žrtvom progona i nasilja iz političkih razloga. Istim razlozima vodili su se i komunisti koji su njegovoj porodici oduzeli kompletnu imovinu. Zbog toga je Veće Okružnog suda donelo rešenje kojim se poništava zaključak Sreskog suda i sve njegove posledice. Tom odlukom Nikola Despotović i njegova porodica su rehabilitovani.

U Šapcu je bilo još poznatih šabačkih porodica, koji su doživeli istu sudbinu kao porodica Despotovića. Pored mnogih porodica navešću samo dve šabačke porodice, kojima je oduzeta imovina, davana i prodavana, a te porodice su: G-đe Ivane i Dragutina Popovića, advokata i g-đe Jelke i Janka Jankovića, advokata, kuća u Masarikovoj ulici br 37, oduzeta i prodata bez znanja i saglasnosti vlasnika!!! Sve vreme od oslobođenja Šapca 1944. godine, gde je bila gvožđarska radnja Nikole Despotovića, u oduzetom lokalu u Masarikovoj ul. br 4, trgovačko preduzeće „Nama“, takođe je nastavilo da prodaje gvožđarsku robu i nešto od gotovih proizvoda: šporete smedererevce, testere, bicikle i dr. Zaposleni trgovci u radnji bili su: Miomir Nedeljković i Milan Slavković, odani navijači šabačke FK „Mačva“! Inače Miomir je bio Prekošorac, pored ostalih članova porodice, Miomir je imao sina Dragana „Kozaka“, koji je bio jedan od pionira šabačkog kajak kluba „Zorka“. Sećam se da je učenik u toj gvožđarskoj radnji 50-tih godina 20 veka bio Krstivoje Ilić, kasnije poznati srpski pesnik i šire, a u mladosti vrlo talentovan za fudbal.

Krstivoje, pozdrav da se zna!

U Masarikovoj ul. br 4. stanovao je Mića Stanković u vreme sezone svaki dan je na reci Savi gde sa prijateljima upražnjava društvene igre!

-NASTAVIĆE SE-

Prof. Pavle Pavlović – Paja Labud

Facebook komentari

Leave A Reply