Centar Šapca i poznati Šapčani XIX deo

0

Pored kafane „Kasina“, g-dina Milana Banjca, u vreme posle Prvog velikog rata i početka Drugog svetskog rata, u Šapcu je bilo još mnogo kafana. Svaka kafana imala je svoje stalne posetioce kao i specijalitete hrane i pića. Skoro u svakoj šabačkoj kafani igrao se bilijar, karte i domine, čitale se novine, koje su bile pričvršćene za specijalne držače. U kafani „Kasina“, okupljali su se viđeniji i poznati ljudi Šapca tog vremena. Među tim gostima često je bio i Nikola Stefanović Pinja. U kafanu su dolazili da „pretresu“ Šabac, uzduž i popreko, i dešavanja iz svih oblasti javnog života ne samo u Šapcu već u okolini, Srbiji i šire. U tom periodu Šabac je imao „dušu“. Ljudi su se međusobno poštovali, a znalo se „ko kosi, a ko vodu nosi“. Nije bilo zlobe, mržnje, zavisti, kao što je to sada. G-din Nikola Stefanović Pinja u svakoj situaciji svojim stavom i svojim ponašanjem, odevanjem, autoritativno je delovao i svi su ga u Šapcu poštovali. Takav je bio na ulici, na poslu i svim javnim mestima, na utakmicama kada je FK „Mačva“ igrala. Pinja je obožavao „Mačvu“. Na tribinama „Mačvinog“ igrališta, znalo se njegovo stalno mesto, kao i mnogih drugih Šapčana, navijača, koji su redovno gledali utakmice „Mačve“. Nikola Stefanović Pinja bio je stalni član uprave FK. „Mačva“, a nekoliko godina i predsednik kluba. Više puta Pinja je materijalno pomagao „Mačvu“, kada je dolazilo do bitnih, važnih situacija. Poštovan i cenjen u Šapcu, a posebno od svih igrača FK „Mačva“ Pinja je bio cenjen i od ljudi koji su bili u Fudbalskom savezu Jugoslavije! I to od: g-dina Mikice Arsenijevića, Svetozara Bate Savića Šljakice i dr. Da bi se klub „Mačva“ odužio Pinji za sve njegove zasluge koje je dao FK „Mačvi“, na inicijativu legendarnog igrača Save Stefanovića koji kao igrač nikada nije napustio FK „Mačvu“, pri klubu „Mačva“ otvara se pionirsko-omladinska škola „Nikola Stefanović Pinja“, jedna jedina fudbalska škola u Šapcu. Direktor te škole bio je, Sava Stefanović, a kao treneri u pionirskoj školi bila je moja malenkost a u omladinskoj Milan Antonić Kljeza. Iz te pionirsko-omladinske škole „Nikola Stefanović-Pinja“ edukovano je dosta poznatih fudbalera, koji su igrali za mnoge fudbalske klubove, koji su se takmičili u Prvoj Saveznoj ligi  tadašnje Jugoslavije, a neki od njih su bili i reprezentativci Jugoslavije. Iz te škole za FK „Crvenu zvezdu“ (Bgd) igrali su: Zoran Jelikić i Zoran Bingulac, a za FK „Partizan“ (Bgd) Arsenović „Masni“, Pavle Grubješić, za FK „Vojvodinu“ (Novi Sad) Trišić i Zoran Vještica, i za OFK „Kikindu“; za FK „Velež“ (Mostar) Brana Pavlović Ćosa, za FK „Rad“ (Bgd) Zoran Jovanović, za FK „Galeniku“ (Zemun) Stevan Mićić i Vele Todorovski i Andrić, za FK „Radnički“ (Niš) A. Živanović i Pavle Grubješić, za OFK „Beograd“ (Bgd.): Dragan Kostić, Mlađa Stefanović, za FK „Sloboda“ Tuzla: Aca Miličić, a u „Mačvi“ standardni: Ljuba Ivanić, Dušan Vasić – dugogodišnji igrači „Mačve“ i drugi. Iz ove škole mnogo fudbalera je igralo za klubove Srpske lige – dvojica za FK „Loznicu“: Milan Jovičić Zec i Berić Tiganj, Veroljub Mihailović Mašala za „Mladi radnik“ Požarevac, a mnogi od tih fudbalera edukovani u školi, godinama su bili uspešni fudbaleri „Mačve“ (Ša), „Radničkog“ (Ša) i drugih šabačkih klubova kojih nažalost više nema. Po ovome se vidi kako se radilo u pionirskoj-omladinskoj školi „Nikola Stefanović Pinja“ Škola je bila besplatna. Opremu za treninge, utakmice FK „Mačva“ je obezbeđivala. Fudbalere smo „izvozili“ za druge klubove. A sada pogledajte koliko ima fudbalera iz Šapca koji igraju za šabačku „Mačvu“??

Pokušaću, da Vam dam i odgovor. Ne samo za fudbal, već i ostale sportske igre: rukomet, košarku, odbojku, itd. Zašto u šabačkim klubovima nema igrača iz naše sredine? Zato što u osnovnim i srednjim školama, na takmičenjima škola u sportskim igrama nema rivaliteta jer su takmičenja između škola turnirskog tipa, koji u jednoj školskoj godini traju 2 do 3 (tri) dana, na brzinu, i kod učenika nikad nema dovoljno interesovanja, takmičarskog duha, želje za pobedu. Da se tekmičenja u sportskim igrama između škola, svake školske godine organizuju u Šapcu po liga sistemu, jesen-proleće, bilo bi: fudbalera, rukometaša, odbojkaša i drugih. Bilo bi sportista na pretek, a posebno za sve šabačke klubove! Zato nam u šabačkim klubovima igraju igrači iz drugih gradova Srbije, a ne Šapčani kao nekada!!??

U Kafani „Kasina“, kod Banjca, pre i posle Drugog svetskog rata, bili su organizovani dočeci Nove godine i zabave, fudbalskih klubova, posebno FK „Mačve“, a  pored  toga i zanatske zabave, koje su po sadržaju, organizaciji, lepoti gostiju, poznatim Šapčanima bile vrlo posećene. Ti dočeci, i zabave, dugo godina su u Šapcu, prepričavane i pamćene. Na svakom dočeku Nove godine pored muzike, bila je organizovana i bogata lutrija. Srećke za lutriju su se prodavale, a u određeno vreme, čitani su brojevi srećaka koje su dobile određene stvari: šporet, stolice, peglu, sudove i dr. Na dočeku Nove godine za sve prisutne goste, pored ostalih dobitaka na lutriji, jedan dobitak je bio besplatan. Naime u 24 časa pri ugašenom svetlu u potpunom mraku, među goste koji sede za stolovima, i čekaju da dođe Nova godina, pušta se živo prase, nastaje jurnjava, a prase je njegovo ko ga uhvati. Svi prisutni gosti, tada su bili ravnopravni, a za ostale dobitke lutrije, po želji se kupovala srećka. U kući kod g-dina Milana Banjca, pored kafane „Kasina“ nalazio se i bioskop-kino „Kasina“ koji je svakodnevno posle  Drugog Svetskog rata prikazivao filmove i imao je dnevno dve predstave. Prva predstava je bila u 18 časova, a druga od 20 časova. U posleratno vreme, posle Drugog Svetskog rata, učenicima je bio uveden „policijski čas“. Naime bilo im je zabranjeno kretanje, na ulici i na drugim javnim mestima posle 20 časova. Ko se od učenika zatekne posle tog vremena, bio je strogo kažnjavan od uprave škole. Zaplašeni od rata, nemaštine i teških uslova života, vaspitani pridržavali smo se zabrana koje su donosile uprave škola. Nismo pravili probleme sebi ni roditeljima! Učenici su filmove gledali od 18 časova. Sala bioskopa „Kasina“ bila je od ulaza pa do bioskopskog platna nagnuta, kosa negde, oko 30 santimetara. Bioskopska sala je bila podeljena po dužini: od bioskopskog platna do zadnjih redova. Stolica za: treće mesto od platna, od prvog reda stolica do 15-tog reda, sećam se, bioskopska ulaznica iznosila je 5,50 dinara, drugo mesto od 15 do 30 reda, 6,50 dinara i prvo mesto od 30 reda do 43 reda ulaznica je bila 7,50 dinara. U to vreme u bioskopima su prikazivani naši filmovi „Slavica“, američki „Tarzan“, ruska-bajka „Kameni cvet“ i drugi. Jedan od najpoznatijih šabačkih kinoaparatera, bio je Aca Hajzicer, koji je bio majstor svog zanata, a mlađi šabački kinoaparateri su od njega učili, Lale Grujić i Panta Borđoški. Aca Hajzicer odselio se sa porodicom u Austriju. U objektu u Masarikovoj ulici gde je bila kafana i bioskop „Kasina“ stanovala je g-đa Perka Đorđević, dugogodišnja sekretarica šabačke gimnazije, još od pre Drugog Svetskog rata, a ostala je na dužnosti sekretarice šabačke gimnazije i posle Drugog Svetskog rata, sve do penzionisanja. Inače Đorđevići su bili poznata šabačka porodica. G-đa Perka imala je dva brata i dve sestre. Brat, g-din Maša Đorđević, franuski „đak“, po povratku iz Franuske u Šabac doneo je dva para bokserskih rukavica i pravu loptu za ragbi (jajastog oblika). Drugi brat g-đe Perke po struci inženjer bio je posle Drugog rata jedan od glavnih rukovodioca u naftnoj industriji Srbije. G-din Maša Đorđević imao je tri kćerke: Ljiljanu, Sofiju i Jelicu, koje su sve vreme sa porodicama živele u Šapcu. Najstarija Ljiljana, med. setra udaje se za poznatog lekara Svetu Jekića, i dobili su sina Vladu, sada poznatog šabačkog lekara. Sofija se udala za profesora Iliju Matića, a najmlađa Jelica za hemij. tehničara Radoja Mandića. U istom dvorištu gde je stanovala g-đa Perka Đorđević, stanovao je sa porodicom i g-din Mika Papić, sa suprugom Nadom i sinom Rajkom. G-din Mika Papić je starijim generacijama Šapčana, bio poznat po dva hobija, a po tim sklonostima bio je u vrhu. G-dinu Papiću, reka Sava, veličanstvena u svako doba godine bila je drugi dom, jer je slobodno vreme provodio na Savi, baveći se sportskim ribolovom iz hobija. Drugi hobi, Papića, bilo je slikanje na platnu, i na drugim materijalima, na kojima su i drugi -slikari slikali. Mika Papić ne sme da se zaboravi!

-NASTAVIĆE SE-

Pavle Pavlović-Paja „Labud“ 

Facebook komentari

Leave A Reply