Čelzi ili Srbija – ma, kao da je „č“ ili „ć“ bitno!

0

Da, šala je ili zajebancija, po naški rečeno, da li je u pitanju Abramovič ili je Abramović. Za Romana, rusko-londonskog tajkuna znamo, ali za našu Marinu ne! Ali nam je Mićko, u „PLjIŽ-u“, pokazao da je reč o tvrdom „č“. Naravno, zaključujem zbog proteklih dana, da je svesrpska pomama, histerija, diskusija i rasprava, bila jedna tema a to je lik i delo Marine Abramovič. Gotovo da su se svi relevantni učeni i oni manje, oglasili na epifanijsku pojavu svetskog mesije performansa, umetnice na širokom glasu, naše nam Marine sa tvrdim „č“. I zaista, mislim se, tu nije ništa sporno, jer jeste i bila tendencija, onih koji su nam sve to priuštili, da se izazove kulturno-umetnička pometnja, te da se svi počešemo po glavi, shodno svojim razmišljanjima. Demokratija, sloboda mišljenja, neoliberalizam i ostale neo „kurcobocice“, priželjno dozvoljavaju da se o javnim stvarima javno komentariše i diskutuje. Svi su se oglasili, ovako ili onako, od umnog Tasovca, bivšeg ministra kulture, do sjajnog Kišjuhasa, kolumniste „Danasa“. I zaista, umetnost jeste nešto što je Božansko ili bi bar tako trebalo da bude i iz svoje male sobe, u nekom „vukojebištu“ u odnosu na Njujork, Oslo, London i Beograd, smatram da nisam, kao mnogi „poput dupeta“, te da sam imao pravo na mišljenje na zadatu temu, Marinu Abramovič. Kišjuhasov tekst u „Danasu“, u nedeljnom izdanju bih i sam potpisao, od prve do poslednje rečenice, samo da sam znao da ga tako pametno artikulišem i interpretiram. Isto tako sam razumeo „packe“ nama palančanima, od strane gospodina Tasovca u „Kuriru“, jer zaista, za takvu umetnost i ozbiljno razumevanje umetnosti uopšte, treba narasti. I tu ništa nije sporno. Marina Abramovič jeste umetnik „parr ehcellence“ svetskog kalibra i o njenoj umetnosti je potpuno degutantno govoriti sa nipodaštavanjem. Lično sam, u svojim doživljajima, kao dete teatra, njene performanse doživljavao kao pozorište i monodrame, koje ni npr. Mira Trajilović, da je živa, ne bi prenebregnula, te da bi je „ladno“ svrstala u selekciju Bitefa, kao novu pozorišnu tendenciju. Kišjuhas i Tasovac, neukim i ozlojeđenim sorabima, nacrtaše šta umetnost zapravo jeste i tu nema više šta da se doda. Žalosno je to, što su njih dvojica, takvi znalci kada je reč o umretnosti, potpuno zamenili teze. Nije sprorna umetnost Marine Abramovič i nisu sporna njena Božanska umetnička proviđenja, no je sporna ličnost, karakter i narav te i takve naše nam, svetske umetnice. Ozbiljan umetnik, mora biti i ozbiljan intelektualac svestan sveta oko sebe i konteksta vremena u kome deluje. Čak i trenutka! Umetnost je bol i duboko promišljanje, bar bi tako trebalo da bude!? No, šta se dešava ako umetnik nije svestan okoline, konteksta, prostora i vremena u kome deluje. Dešava se Geteovski pakt sa đavolom i to dovodi do kataklizme. Primera radi, ko će na ovim prostorima osporiti npr. Berčekovu glumu, talenat glumačko-rediteljski Lazara Ristovskog, gitarsko muziciranje Gorana Bregovića ili Božanski glas Zdravka Čolića? Pa niko, sem zlonamernih imbecila. Nije li to samo loš usud umetnika sa ovih prostora? Setimo se samo Knuta Hamsuna, jednog od najvećih skandinavskih pisaca ili Maksima Gorkog, čijoj se kniževnosti nema šta prigovoriti. Ali šta je zajednička determinanta, šta je zajednička odrednica u širem istorijskom kontekstu, za sve nabrojane umetnike? To je, da su se stavili, tako talentovani u službu zla i koloboracionistički, iz sitno-sopstveničkih interesa, glorifikovali zlo koje se nadvijalo i nadvija nad glavama malih, neukih, neobaveštenih, nesvesnih, ali tako zaljubljenih u umetnost, kojom bi se i oni bavili, samo da su tako talentovani. E, tu dolazimo do opsene, jer zlo je inteligentno i jako dobro prepoznaje najveće i najznačajnije umetničke eksponente, bez obzira o kojoj vrsti umetnosti je reč. Totalitarni sistemi, diktature i razni politički „izmi“, itekako prepoznaju gde su im delotvorni prostori delovanja u svim društvenim sferama. Mi na žalost, u Srbiji, živimo u vremenu najvećeg političkog i totalitarnog zla u proteklih 100 godina. Dešava nam se uvođenje fašističkog idolopoklonstva, kroz perfidno, svakodnevno nametanje supstrata fašističkih ideja a da toga nismo ni svesni, mi tako mali, neuki i nerazbuđeni. Ali, zato je tu intelektualna elita i zato su tu umetnici, da nas razbude i da svojim javnim delovanjem ukažu na zlo koje nam se sprema. Kroz istoriju posmatrano, stotinama godina unazad, upravo je tako i bilo. Srbija, koja je duhovno posrnula, decenijama unazad, kroz svoje patološke vlastodržce, imala je za cilj da uđe u sve pore javnog i društvenog delovanja, pa naravno i u umetnost. Hvala je Bogu da su većinom srpski umetnici uspevali da se suprotstave totalirarnom ludilu, kako kroz film, muziku, tako i književnost. Oni pak nesvesni prostora, vremena i konteksta a Božijom voljom talentovani, su se na žalost, sadejstvujući stavili u službu zla i totalnog ludila, koje se nadvilo nad ovim prostorima. Marina Abramovič je, na moju provincijsku tugu, sebe stavila u službu propagiranja Orkanskog nadolazećeg sve većeg zla i bez pardona pristala da učestvuje u nečemu što, u istorijskom smislu, neće moći da se izbriše i opere. Njen dolazak u Srbiju znači, ništa drugo do panegirik ovoj i ovakvoj vlasti, ovom i ovakvom satanističkom trenutku. Intekektualac i umetnik poput Marine Abramovič, nije smeo da se svrsta, zarad milion dolara, nostalgije ili ne znam već čega, već je morao da jasno kaže „ne sada“ i „ne u ovom i ovakvom političkom trenutku“! Zar da na pozivnicama za Muzej savremene umetnosti i performans Marine Avramovič stoji da vas poziva Vlada Republike Srbije? Zar da vas promoviše država i da pare, država za koju je npr. Matija Bećković šarlatan, gde je rektorka univerziteta prevrtljivo zlo, u kojoj ništa ne postoji sem novije istorije, u kojoj kleptokratija i mafija vladaju pod ruku, iz koje mladi i školovani beže glavom bez obzira, u kojoj su lažne diplome jedino merilo vrednosti i u kojoj Prvorođeni odlučuje od vremenske prognoze do kvaliteta kaldrme na gradskim trgovima. Ozbiljni intelektualac i umetnik od indigniteta, sebi takvu stvar nikada neće da dozvoli. Zlo, Satana, ma nazovite to kako hoćete, perfidno će uvek raditi svoje, ali je na pametnima, svesnima, promišljenima, produhovljenima itekako, da se tom i takvom zlu suprotstave. Biti intelektualac, biti umetnik je velika odgovornost i takvi ljudi, suštinski nemaju pravo na grešku, jer u suprotnom to nisu, nego, ništa drugo do male, duhovno neprosvećene i sitnosopstveničke jajare. Njima će suditi istorija!

Hanibal Kovač

Facebook komentari

Leave A Reply