Bulevar revolucije

0

RIJALITI SRBIJA

Mašala i bravo! E, neka smo, vala, i to dočekali. Četnik, saradnik okupatora koji se borio rame uz rame sa nacistima i fašistima i drugim kolaboracionistima a protiv partizana i antifašista, izvesni Blagoje Jovović dobio je ulicu u Beogradu!? Ono govno na funkciji zamenika gradonačelnika glavnog nam grada Vesić Goran obrazložio je takvu bolesnu odluku time što je Blagoje navodno ubio osvedočenog zlikovca Antu Pavelića. I zbog tog herojskog čina zaslužio da jedna ulica u Zemunu ponese njegovo slavno ime. A taj je Blagoje bio i ostao ono što je samo i mogao biti – ubica. I to u slučaju Pavelića neuspešan jer ga je samo ranio a ovaj je preminuo nekoliko godina kasnije prirodnom smrću. Sve ovo se dogodilo u Argentini gde je utočište nakon bekstva iz Jugoslavija nakon Drugog svetskog rata našao i Blagoje, saborac ustaša i njihovog Poglavnika, a do okršaja je u stvari došlo zbog nekih ličnih razmirica. Ali za Vesića i pripadajuću naprednjačku bulumentu to je bilo dovoljno da taj bezveznjak (četnik-početnik) dobije priznanje u vidu ulice sa svojim imenom. Neka se pripreme Draža (Mihailović), Milan Nedić, Nikola Kalabić, Kosta Pećanac i ostale četničke vojvode i koljači koji su isto ako ne i više zaslužili da se neke ulice, i ne samo u Beogradu, podiče njihovim imenima i prezimenima. Opravdano je upitati se da li bi i onaj junak koji bi obesio večitog zamenika na banderu na Terazijama zbog svega što je učinio Beogradu i Beograđanima dobio svoju ulicu jednog dana, ako je moguće što pre? Da li bi i to bila „ljudska pravda“ kako sam GV tumači ubistvo (pokušaj-popušaj) Pavelića? Veseli Vesić je ovom najnovijom odlukom o preimenovanju beogradskih ulica samo nastavio već izvesnu tradiciju koju su započele „demokratske“ vlasti nakon 2.000 godine kada su srušili diktatora Miloševića a onda rušili i ono nasleđe koje je vredno u civilizacijskom smislu ne samo u materijalnom (a i tu su iza sebe ostavili ruševine – loše privatizacije i preduzeća i banaka i poljoprivrednih kombinata, građevinskog zemljišta…). A umesto tih pravih, neprolaznih,  vrednosti vratili su na scenu stare mantre kao što su nacionalizam, mitovi i legende, „slavnu prošlost“ i ostale trice i ku(r)čine od kojih nikada i nikome u ovoj zemlji nije bilo dobro ni korisno, ali ta roba se lako prodavala neobrazovanom i priglupom narodu. „Knjige, braćo, knjige a ne zvona i praporci“, govorio je veliki Dositej pre dva veka ali nije imao ko da ga čuje za svo ovo vreme. Veronauka je nakon „prevratničkog“ 5. oktobra uvedena u građanske škole, u 21.veku se grade hramovi i troše ogromni novci ali su nam zato bolnice i obrazovne ustanove u takvom stanju kao da su iz 19. stoleća (čast izuzecima). E, pa vi se sad, braćo i sestre, u doba pandemije smrtonosnog virusa umesto u bolnicama lečite molitvama po crkvama jer kakvi ste vi ljudi a pride i Srbi samo vam Bog i može pomoći, ako ga ima. I onda su u Narodnoj skupštini jednog lepog dana dve hiljade i neke godine posebnim zakonom izjednačeni četnici i partizani (hvala demokratama i ostalim „građanistima“ na tome) pa je promena naziva ulica u svim gradovima srpskim bila prirodan nastavak tog revizionističkog pogleda na našu prošlost, gde su dobri i loši  stavljeni u isti koš, žrtve i zločinci, svi na gomilu kao kruške i jabuke. U republici, koja je ova država formalno, krunisane glave su izbile u prvi plan, svaka druga-treća ulica u našim gradovima je kraljevska i carska, sve vrvi od Nemanjića, Obrenovića, Karađorđevića, pa su tu vojvode i knezovi a sada vidimo da i ubice, četnički zlikovci, dolaze na svoje. Beograd se uporno i netačno naziva i prestonicom iako nigde nema nikakvog prestola (onog Acu Karađorđevića neki nazivaju prestolonaslednikom što je baš smehotresno), na državnom grbu (Republike kao vladavine naroda, ponovimo da utvrdimo gradivo) je kruna (!?) a himna je Bože pravde (opet se traži pomoć neočekivane sile bez vere u sopstvene mogućnosti). I za običnog čoveka koji ne koristi previše mozak za razmišljanje (da ga ne zaboli glava) sve ovo izgleda nevažno , naročito u ovo vreme korone, siromaštva i straha od sutrašnjeg dana. A priča o promeni naziva ulica (uglavnom se preimenuju one sa jugoslovenskim predznakom) govori u simboličkom ali i u vrlo praktičnom smislu o tome kako smo gradili kuću u kojoj živimo, na lažnim istorijskim činjenicama, tlapnji i iluziji, zagledani u prošlost od koje nismo ništa naučili pa zato u svakoj sadašnjosti tumaramo bez vizije, cilja i smisla. I ta naša kuća-Srbija tone svakim danom sve više u živo blato naše nesposobnosti da budemo na pravoj strani vremena u kojem postojimo, da baštinimo ono najbolje iz sopstvene istorije kao što je antifašizam a ne šovinizam i ksenofobiju, provincijalizam i palanački duh, da se dičimo onim ljudima koji su zaista doprineli boljitku zajednice i onima koji su dali i svoj život za slobodu budućih generacija a ne sumnjivim tipovima zbog dnevnopolitičkih razloga. Šta reći o svim tim davnim vladarima o kojima malo znamo kao i o vremenu kada su živeli i vladali, a o kojima volimo mnogo da seremo (zlatne kašike i viljuške, itd.) i da im podižemo spomenike na svakom ćošku. Najdrastičniji je primer monumentalni spomenik Stefanu Nemanji veličine sedmospratnice koje beogradske vlasti planiraju da postave na mestu stare, neprocenjive, železničke stanice koju su, naravno, srušili a gde će i kada biti izgrađena nova-ne zna se. Važno je da će tu biti spomenik jer Beogradu samo on fali u svom tom haosu i bezumlju koji je njegova realnost. A Beograđani ćute kao što ćute i na perverziju da najvažnija ulica nosi ime Miloša Velikog (doduše kao i „onaj“ autoput) čoveka koji je ubio Karađorđa i njegovu glavu odneo sultanu i položio pred noge, gledaju belo kao telad na to što  glavni trg nosi ime Nikole Pašića, političara, radikala, najvećoj nesreći srpskog naroda u njegovoj istoriji. Prevarant, demagog, populista, lažov, pokvaren do srži koji je celog veka radio samo za svoju guzicu i dobrobit svoje porodice raspikuća državnih para. A najdužu ulicu Bulevar revolucije vlasti beogradske su posle 5.oktobra 2.000 godine brže-bolje preimenovali u Bulevar kralja Aleksandra kako se zvala između dva svetska rata. Pa, jeste, zvala se kada je država bila kraljevina ali  jednoj republici mnogo više pristaje internacionalni naziv – Bulevar revolucije jer revolucija je promena, kretanje napred, kvalitativan skok u nauci, umetnosti, društvu a ne mora da znači samo politički prevrat i nasilje. Bivša država SFRJ počivala je na takvim temeljima (sloboda, jednakost, bratstvo) i bila poznata i poštovana širom sveta. Ova država Srbija i nema temelje, tek našminkanu fasadu, malo popravljen krov i oprane prozore ali to je zapravo samo provizorijum, hologram nečega što u realnosti ne postoji. Ovo društvo je zajednica ljudi koji u velikoj većini ne znaju i ne žele da prihvate bilo kakve prave, ljudske, vrednosti, sve ono što je čovečanstvo stvaralo vekovima već pristaju na neznanje, na ludog „oca nacije“, na trpljenje i životarenje. OK, to je, verovatno, nama naša borba dala. Ili je sve ovo samo osveta loših đaka. Ko zna?

Dragan Karalazić

Facebook komentari

Leave A Reply