Popust015

Bračni par zbog čije je svadbe generalova porodica iz Abu Dabija prvi put doputovala u Srbiju

0

Majurka Sara Tovilović i Aranđelovčanin Nikola Fišeković, zaposleni u Vojsci UAE, za „Podrinske“

Bračni par, Majurka Sara Tovilović i Aranđelovčanin Nikola Fišeković, najboji su primer dvoje ljudi koji su se pronašli u pravo vreme, individualnim kvalitetima ispratili jedno drugo i zajedno izgradili uspešne karijere u svojoj struci u inostranstvu. Oboje su završili Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja u Beogradu, zaposleni su kao treneri u Vojsci Ujedinjenih Arapskih Emirata, a praktično istovremeno primljeni su na pozicije za koje su konkurisali- on, kao najbolji u muškoj, a ona kao najbolja u ženskoj konkurenciji. Kao nekadašnji takmičar u Tekvondo klubu Šabac, Sara je izrazila posebno zadovoljstvo što govori za „Podrinske novine“, budući da je sa radošću čekala svaki četvrtak, kako bi u njemu našla svoje ime po završetku nekog od brojnih takmičenja na kojima je osvajala medalje.

Sara fakultet upisuje 2011. godine, a već 2015. godine njoj i suprugu ukazuje se prilika za zaposlenje u inostranstvu, kada predstavnici Vojske iz Emirata dolaze na fakultet i u saradnji sa profesorima organizuju intervjue i testiranja potencijalnih kandidata. Nikola je tada već bio iskusan diplomac, sa trenerskim iskustvom, jer je fakultet završio 2014. godine.

-Iako tada nisam još diplomirala, bila sam četvrta godina, oni su napravili izuzetak u mom slučaju i primili me, jer sam sva testiranja prošla sa maksimalnim ocenama. Zaposlila sam se, došla u Abu Dabi i posle godinu dana se vratila, završila diplomske studije i stekla zvanje diplomiranog profesora fizičkog vaspitanja i sporta. Radim u teretani, u oficirskom klubu pri Vojsci Emirata, u koji dolaze članovi porodice oficira- žene i ćerke. Pravilo je da žene rade sa ženama, muškarci sa muškarcima- objašnjava i dodaje da joj je radno vreme devet sati, te da je samo jedan dan u sedmici slobodna.

Iako deluje neuobičajeno, kaže da mnogo žena radi u policiji i Vojsci Emirata, s tom razlikom što je to uglavnom kancelarijski posao, mada ih ima i među pilotima u vojsci, ili se takmiče u streljaštvu i nekim ne previše fizički zahtevnim disciplinama, budući da nemaju kulturu vežbanja i po pravilu su gojazne, zbog sedentarnog načina života i klimatskih faktora.

-Njihove žene su veoma obrazovane, mogu da razgovaraju o svim temama, pa i o religiji, ali ne sa željom da vam bilo šta nameću, jer veoma poštuju različitost. One stvarno čine sve da se osećam kao kod kuće, poštuju me zbog onog što radim i truda koji ulažem u saradnji sa njima, veoma su darežljive i često mi poklone nešto simbolično u znak zahvalnosti- kaže Sara, koja je sa tri godine starijim Nikolom u vezi od prve godine fakulteta.

Suprug je u Emirate doputovao mesec dana ranije, a za posao je aplicirao godinu dana po završetku studija, kao iskusni diplomac. Oboma je to bilo prvo iskustvo rada u inostranstvu, a pre toga su radili u teretani i držali individualne treninge u sportskim klubovima. Još kao srednjoškolka, Sara je takođe bila trener dece predškolskog i ranog školskog uzrasta u Tekvondo klubu Šabac, dok je Nikola trener plivanja i kik boksa. Pre puta u Emirate stupili su u zakonski brak, budući da je u toj zemlji zabranjen zajednički život sa osobom sa kojom niste u bračnoj zajednici. Ove godine su pravili svadbu u Srbiji, na koju je, ni manje, ni više, doputovala cela arapska, generalova porodica.

-To je za mene bio znak ljubavi i poštovanja. Doputovali su specijalno u Aranđelovac na svadbu, tri žene i njihov brat, pošto im je zabranjeno da putuju bez muškog društva. To su generalova sestra i ćerka, kojima sam inače trener i veoma su me zavolele. Cele godine su nestrpljivo iščekivale svadbu i bilo mi je jako drago što su došle. Nikada pre nisu bile na srpskoj svadbi, pogotovo sa 360 gostiju. Iako sam im najavila kako će to da izgleda i imaju iza sebe iskustvo života u Americi i putovanja po svetu, bilo im je čudno što su sedeli za stolom sa muškarcima i ženama, jer se kod njih odvojeno organizuje muško i žensko venčanje, pa na kraju samo mladoženja dolazi po mladu. Osim toga, kod njih venčanje traje nekoliko sati, a kod nas gotovo ceo dan- objašnjava i dodaje da su gosti iskoristili priliku da obiđu Srbiju i njene znamenitosti, te da su im se svideli Aranđelovac, Kalemegdan, Knez Mihailova, a najviše priroda i zelenilo, kojeg u Emiratima nema.

Velika je promena za Saru i Nikolu bio dolazak u Emirate, jer u početku nisu mogli da žive zajedno, niti da se viđaju češće od jednom ili dva puta nedeljno, budući da je on nekoliko meseci živeo u udaljenom vojnom kampu, a ona u kompanijskom smeštaju.

-Posle nekoliko meseci, stvorili su se uslovi da i ja kupim svoj auto i nađemo stan, tako da smo onda počeli da živimo zajedno i sve je krenulo na bolje. Trebalo je vremena da se priviknem i na klimu. Ja sam navikla da ujutru pre posla ili uveče odem na trčanje, ali ovde nema terena za trčanje ili parkova. Parkići pored zgrada su uglavnom porodični i nemaju trim staze. U početku sam po dolasku s posla uglavnom išla u tržni centar, nije bilo nekog aktivnog načina života. Sada idem često na bazen da plivam, imamo dva auta, pa možemo i do Dubaija- priča i dodaje da nema mnogo vremena za druženje i socijalni život.

-Imam svoju rutinu, kakvu sam imala i u Srbiji. Ustanem ujutru, treniram, odem na posao, uveče se vratim kući, ili prošetam, ili odgledam neki film. Nedostaju mi ljudi iz Srbije, priroda, prostor za trčanje i treniranje napolju, porodica, sestra, njena deca i prijatelji. Do sada nisu dolazili, ali očekujem da će nas uskoro posetiti- kaže i dodaje da je na poslu poštuju i cene, zadovoljna je platom, a postoji i mogućnost za napredovanje.

Nedavno je diplomirala i planira da se zaposli u školi kao profesor fizičkog vaspitanja, što joj je cilj i životni poziv. Treninge u teretani ne bi napuštala i nastavila bi da radi sa klijentima koji su se vezali za nju i njen način rada. Od malih nogu trenirala je borilačke veštine i ima crni pojas u tekvondou, uspešna kao takmičar i kao đak, vodeći se disciplinom u svemu što radi u životu. Ako je i prema klijentima nekad popustljiva, zbog činjenice da dolaze sa podneblja gde se ne neguje kultura vežbanja, prema sebi nije nikad. Suprug Nikola je strog kao trener, a ako treniraju zajedno, nimalo joj nije lako da se podvrgne njegovom „vojničkom“ režimu. Govoreći o životu u Abu Dabiju, priznaje da joj nedostaje kvalitetna hrana, ali i dodaje da je prvi susret sa pompeznim građevinama nije fascinirao.

-Koliko god jeli, ovde ne možete da se ugojite, jer sve te namirnice koje unosite su GMO i na kraju dana se osećate umorno. Meni je trebalo vremena da se naviknem na njihov način života i shvatim kako funkcionišu. Oni su navikli da žive usporeno i sve što predstavlja više od dve ili tri obaveze dnevno, njima je previše. Na to utiče klima, ali i lagodan način života, budući da na kraju meseca ne moraju preterano da se brinu da li će imati para da plate račune- smatra, a suprug Nikola je saglasan da je činjenica da su rasterećeni brige o obezbeđivanju egzistencije mnogo uticala i na njih da se kao par opredele za ostanak u Abu Dabiju.

Dolazak u Emirate vidno je promenio i njegov način života. Doputovao je sa grupom Srba, pripremljen na to što ga očekuje, budući da su mu prijatelji preneli svoja iskustva, pomogli mu u prilagođavanju i upoznavanju pravila. Radno vreme u Vojsci mu je sedam sati dnevno, uz slobodan vikend. Pored posla grupnog trenera fitnesa koji radi fizičke pripreme za Vojsku, Nikola drži i personalne treninge u vrtićima, časove gimnastike i borilačkih veština i trener je u boks klubu.

-Od 2011. godine radio sam kao personalni trener, a u Beogradu sa drugom držao rekreativni kik boks klub, tako da promena sredine nije mnogo uticala na moj način rada, jer on ne zavisi od nacionalnosti, vere ili kulture, već od osobe, njenih godina, karaktera i cilja. S druge strane, život je uređeniji, ne moraš da, kao u Srbiji, misliš šta će desiti od prvog do prvog, da li će biti plata, da li će se uslovi rada poboljšati, a u radu sa klijentima ne moraš da razmišljaš da li oni to mogu sebi da priušte. Jedini i najveći nedostatak je nostalgija za zemljom, porodicom i prijateljima. To mi najviše smeta, jer sam veoma vezan za svoju državu. Da sam mogao, nikad ne bih ni otišao iz Srbije, ali ono što mi ne nedostaje je situacija koja je trenutno u zemlji i zbog koje sam i ja i svi ostali otišli- kaže on.

Dolazak u novu sredinu otkrio mu je da su neka naša razmišljanja o tamošnjem životu ipak neosnovana.

-Ako se ponašaš kulturno, ovde te niko neće uznemiravati ni zbog čega. Mi mislimo da je u Srbiji flaksibilnije, ali to je zabluda. S druge strane, problem je što prijatelji mnogo rade, neretko su zauzeti u vreme kad sam ja slobodan, pa se retko viđamo. Porodica mi još nije dolazila, jer sam osam- devet meseci proveo u kampu u bazi, potom su bile pripreme za sestrino, pa moje venčanje. Očekujem da dođu na proleće- kaže Nikola, koji sad radi u specijalnim jedinicama sa američkim marincima, veoma motivisanim za rad, pa je i njemu interesantnije.

Prema njegovim saznanjima, još 15 do 17 Srba radi u Vojsci, u policiji naših ljudi ima od 15 do 25, dok je veliki broj zaposlenih u fitnesu u Abu Dabiju i Dubaiju, od kojih on zna bar tridesetak. Njegova želja je da se vrati u Srbiju čim se stvore uslovi za siguran posao.

-Čim budem mogao da napravim posao koji želim u Srbiji, tog trenutka bismo se vratili u Srbiju i spustili sidro tamo. Dok to ne bude moguće, mi ćemo biti ovde ili u nekoj drugoj zemlji, ali krajnji cilj je Srbija. Vratićemo se kad budemo sigurni da ćemo biti nezavisni u svom poslu i da ne moramo da molimo nekog za mogućnost da radimo. Bez obzira na sve kvalifikacije i diplome koje imamo, ne želimo da nam prepreka bude stranačko zapošljavanje. Verujem da za našu struku ima prostora i da ćemo moći da stanemo na noge, napravimo lepu i ozbiljnu priču i realizujemo naše planove za budućnost, Sara u tekvondou, ja u kik boksu, da ćemo kao treneri moći sebe da ostvarimo narednih trideset godina- zaključuje Fišeković.

Dragana Dimitrijević

 

 

Leave A Reply