Bitno je radovati se nad kreacijom

0

Slikar i grafičar Dušan Bujišić na Međunarodnom grafičkom bijenalu u Užicu

Svega tri godine dele Dušana Bujišića od pola veka umetničkog rada ispoljenog kroz više stotina radova u slikarstvu i grafici. Želja mu je da u Narodnom muzeju u Šapcu zaokruži svoj stvaralački opus retrospektivnom izložbom, za koju će imati spreman katalog i prezentovati selekciju najboljih radova. Nedavno je dobio poziv za Međunarodni grafički bijenale „Suva igla“ u Užicu, što će biti njegovo jedanaesto učešće na prestižnom skupu grafičara iz više od 80 zemalja sveta koji rade tom tehnikom, najbližom njegovom senzibilitetu i crtačkoj vokaciji. Posebnu pohvalu dobio je 2013, a ove godine izložiće dva svoja rada.

Kavez kao nametnut okvir

-Bijenale se održava svake druge godine od 1993, međunarodni žiri vrši selekciju radova, a umetnici su slobodni u odabiru teme za grafike koje mogu biti različitih formata, u koloru ili crno- bele. Na 11. Bijenalu dobio sam posebnu pohvalu za kavez. To mi je insipracija za brojne radove, jer smatram da smo sami sebi nametnuli okvire, u porodici, kući, sopstvenom dvorištu. Stalno se ograđujemo- države, dvorišta, ljudi u mozgovima, sami sebi namećemo neke kaveze, ograničavamo slobodu misli, kretanja, komunikacije- kao da smo stvarno u nekom hermetizovanom kavezu. Ovde je možda dobra ptica do nas, sledeća je grabljivica, ali, šta vredi, kad je i ona u kavezu- pita se Bujišić, koji će u Užicu izlagati u junu na dvomesečnom Bijenalu.

Korenje, kavezi, predatori, ribe, štuke, samo su neki od ciklusa koje je radio, ali on se opredelio da nastupi ponovo sa sigurnim kućama, koje je naslovio uz odgovarajuću numeraciju, što ima dodatnu simboliku. Umesto kao oazu mira i sigurnosti, vidi ih kao kavez za žene, jer sklanjanje dece i supruge od nasilnika doživljava kao apsurd društva u kome živimo, gde nevini završavaju zatvoreni, izopšteni iz društva i sklonjeni, a krivci su na slobodi.

-Žena se sklanja u kavez, koji predstavlja zaštitu od spoljne sredine, da bi preživela, opstala. Po Srbiji imamo ko zna koliko sigurnih kuća, svaki grad ima najmanje jednu. To je zabrinjavajuće- smatra umetnik.

Povratak u detinjstvo i sve što ga na taj period asocira- stare dečije igračke, bicikli, dvorište kojem kao dečak nije nazirao kraj i doživljavao ga kao ogromno prostranstvo, šume… Sve su to nepresušni izvori sa kojih pije vodu nadahnuća za nova dela. Ne pravi veliki tiraž, već svega dva do tri istovetna otiska. Suva igla mu je najbliža od svih grafičkih tehnika, jer predstavlja veliki izazov koji omogućava dugotrajnost procesa i nadahnjuje stvaraoca.

-Ima mnogo grafičkih tehnika gde mora da se koristi azotna kiselina, čija isparenja vremenom mogu da dovedu do trovanja grafičara i izazovu teška oštećenja pluća i drugih organa. Suva igla je ekološka i po meni najbrža tehnika da dođem do finalnog cilja. Može da se radi na aluminijskim i bakarnim pločama. U nekim grafičkim tehnikama moguća je korekcija nekih partija, brisanje, anuliranje, izbeljivanje, dok se kod suve igle mogu napraviti minimalne korekcije. Čovek mora da bude dobar crtač, da ima jasan plan i zna šta hoće, pazi kako radi, jer se sve naknadne intervencije vide i to se odražava na kvalitet otiska. Meni fantastično odgovara ova tehnika, ceo život se bavim crtanjem. Kroz dve decenije stekne se rutina, nemam optrerećenje, otpor od metala, kao da je ispred mene hamer. Rad se nagrebe na aluminijumskoj ploči, posle toga se premaže štamparskom bojom, sve bude crno, u sve fine pore uđe boja. Brisanje počinje dlanom, skida se višak boje u delovima gde nije grebano ponovo izađe svetlo, u porama gde boja ulazi polako brišem. Onda se otiskuje na grafičkoj presi i za dva- tri sata može da se napravi grafika- objašnjava ceo proces i dodaje da je ljubitelj velikih formata, metar sa sedamdeset, jer radeći na njima „može da izgara jako dugo, ideja se najlepše realizuje, dok male rešava brzo i samim tim za kratko vreme nestane ta igra zadovoljstva u procesu stvaranja“.

Osim toga, veliki formati izgledaju moćno na svim izložbama, na njima se oko nesporno duže zadržava, jer plene pažnju svakog poštovaoca te vrste umetnosti.

Retrospektiva za pola veka

Grafika iz ciklusa „Brodolomi“ primljena je u Grafički kolektiv, što je izuzetno priznanje za svakog umetnika. Galije koje vekovima stoje i raspadaju se polako u pesku, gde ostaju samo fragmenti drveta, obrisi na dnu, inspirisale su ga za te radove.

-Nikad nemam krizu u poledu toga šta bih dalje radio, težim da se ne ponavljam, da ne budem sam sebi dosadan i nikad ne ulazim neraspoložen u atelje. Bitno je radovati se nad kreacijom. Kako završavam, jedva čekam da rad stavim pod ram. Mnogi slikari ceo život rade jednu- dve tehnike i od desetina tehnika ne probaju ostale, a možda bi bili bolji i jači u nekoj od njih. Čitajući monografije svetskih slikara, shvatam da je to slikarevo mentalno osvešćenje, izazov. Na početku imaš otpor, potom savladaš tehniku, krećeš u priču. Proučavajući Edgara Degaa za pastele uočio sam da je neverovatno šta sve voštanim bojama može da se uradi. Isto tako u tušu i peru mogu neverovatne stvari da se urade sa olovkama, tu su i akvarel, ulje ili akril- navodi Bujišić i ističe da je tako nastalo više od 400 pastela formata metar sa sedamdeset.

Najstariji je po izlagačkom stažu na Oktobarskom salonu, čak 46 puta je nastupio. Počeo je sa crtežima, pa su usledile grafike, akrili, ulje, a poslednjih godina je to upravo pastel.

-Inspirišu me neke stvari koje ti se dok ne odrasteš čine velikim, kao gromade, kao što su moj plac, njive, šume koje su ličile na džungle, zatim odlasci na more, Mediteran, drveće, rastinje. Spajajući četiri rada u jedan, radim poliptihe i to deluje fascinantno- kaže on.

Bujišić je član Udruženja likovnih stvaralaca Šapca od 1976. godine i do sada je priredio pet samostalnih i preko 300 grupnih izložbi u zemlji u inostranstvu. Redovan je učesnik na tematskim izložbama Kulturnog centra. Godine 1999. imao je poslednju samostalnu izložbu u Šapcu, kada su i nastali selektovani radovi, uz podršku članova porodice, koji su, kad nestane struje, držeći lampu na gas, pomagali da otisne grafike, kako ne bi propala boja koja se veoma brzo suši. Nisu svi u potpunosti razumeli potrebu za stvaranjem u vreme bomboradovanja, ali su podržavali njegovu želju da to vreme produktivno iskoristi. Vreme je da se ponovo predstavi svom gradu i pokaže najbolje u proteklih pet decenija. Nadahnuće stvaranja zaokružiće reprezentativnom izložbom na kojoj će prikazati, po sopstvenom izboru, najbolje crteže i grafike, jer najveća radost za umetnika je kada svoje stvaralaštvo deli sa drugima i kada oni mogu istinski da uživaju u plodovima njegovog rada.

Dragana Dimitrijević

 

Facebook komentari

Leave A Reply