Biciklom do gradonačelnika

0

HRONIKA LA ROŠA (3)

Godina dana života u La Rošu mogla bi se opisati kao harmonija košmara koju je diktirala politika javnog i svakodnev­nog ludila predsednika Makrona koji je počeo manično da veruje kako je postao Luj IV, ponašajući se po Lujevom rezonu – država to sam ja. Gore od toga – počeo je da veruje u to što bulazni i laže. Deo naroda na koji masovna medijska hipnoza nije delovala dala mu je nadimak Aleks Lunatik.

Klod Vert, gradonačelnik La Roša, i njegov mentor Pjer Frod, shvatli su da metode koje koristi Lunatik mogu da se lako i efikasno primene i na lokalu, pa su medije, ljude i, naravno, budžetski novac stavili u funkciju sopstvenog vla­danja. Prilično tupava lokalna opozi­cija Makronove stranke neretko je javno protestovala pripisujući Frodu i Vertu sve ono što je inače činio njihov veli­ki-mali predsednik. Groteskni prizori opšteg ludila.

U paralelnom svetu La Roša koji se spremao za izbore i novog gradonačel­nika, iz duboke senke navirao je mladi Mark Batard, predstavljen kao arhitekta, tvorac nekoliko nevladinih organi­zacija, među kojima i jedne sa čudnim imenom „Kombi škart“. Momak je u žižu javnosti dospeo projektom „Ugrozi uli­ce“, bizarnim konceptom neverovatnih, glupih i opasnih rešenja za bicikliste, nakon čega je La Roš stekao neslavan status grada sa najviše saobraćajnih bi­ciklističkih nesreća, naročito onih sa smrtnim posledicama. Ali Frod i Vert su smatrali da je momak dovoljno odan i ambiciozan, da ga treba pogurati i za njega maksimalno otvoriti gradsku kasu. Naravno, niko nije ni posumnjao da li je, kad i kako stekao diplomu arhitekte, nakon što je bezuspešno po­kušao da upiše arhitek­turu u Parizu. Nikome nije bilo čudno što se posle nekoliko godina nevidlji­ovsti za Laro­šane vratio sa diplomom iz daleke Emone, ni to što momak ne zna jezik na kojem je navodno studirao, što nema traga o njegovim stu­dijama u evidenciji tog fakulteta…

„Mali je aktivan, preduzmljiv, mo­gao bi da ovu mlađu generaciju povuče za naše političke potrebe“, rezonovao je premudri Frod, odavno posvađan sa političkim zanatom i stvarnošću, La­rošanima mrzak ali sveprisutan u nji­hovim životima. Da bi se Marku Batardu još izašlo u susret, obećana mu je zgra­da Francuske narodne armije u centru grada, naravno, kad se renovira novcem iz budžeta. Tu bi se on uselio sa svojim nevladinim trutovima, igrao arhitek­tonskim pizadrijama po gradu i još malo poradio na bržoj smrtnosti biciklista. Zbog ovih nakaradnih potreba odbačena je ponuda Sorbone da u toj zgradi otvori nekoliko fakulteta i od La Roša napravi univerziteski grad. Makronova sumanuta logika – šta će nam mladi i obrazovani – savšeno je primenje­na i u La Rošu.

Batard je li­kovao. Odmah se bacio na razvi­janje projekt a kojim bi se čitav grad prešpartao novim bicikli­stičkim stazama. Mnogobrojne lokal­ne pogrebne firme su, naslutivši šansu za do­bar biznis, počele da klešu spomenike u obliku točka, a u saobraćaj su ubacili moderne tricikle sa pokret­nim pogrebnim lafetima. Politički vrh je otupavelim građanima osmislio prigodnu kampanju: „Za kvalitetniiji život – transparentno kretanje gradom!“

Ambicije Marka Batarda su naglo po­rasle. Prijateljima u Parizu se hvalio da ga u La Rošu pripremaju za budućeg gradonačelnika, Jedina prepreka bio mu je uporni Žan Oder, osrednji slikar i veliki miljenik moćnog Pjera Froda. Da bi eliminisao Odera krenuo je u ozbiljnu istraživačku akciju koju je lukavo osmi­slio kao projekat i za to dobio novac. Tako je otkrio da se Oder u mladosti drogirao i da mu je zbog toga otvoren policijski dosije. Otkrio je i jedan neobičan Oderov greh. U drugoj polovini devedesetih Oder je dobio poziv da se javi u francusku voj­sku čiji je jedan bataljon trebalo da ide u otcepljenu pokrajinu Korziku. Oder je sa svojim tada uglednim ocem odmah otišao u vojni odsek i saopštio da mladi Žan ne može da se odazove vojnom pozivu jer mu je majka – Korzikanka. Nekako su ube­dili službenicu u vojnom odseku i Žan se spasao odlaska. Mnogo godina kasni­je, kad je Oder postao bitan lik i član gradskog veća, ta ista žena, koja je sve ovo ispričala Batardu, otišla je do Odera da zatraži pomoć za ćerku koja je ostala bez posla. „Ali, gospođo, pa to što tražite od mene nije moralno!“, odgovorio je hladno Oder i otkačio ženu koja mu je pomogla dvadesetak godina ranije.

Posle otkrića ove informacije Mark je danima čašćavao po laroškimk bir­cuzima. Ćerki pomenute žene galantno je poklonio repariran bicikl, uspomenu na pokojnog vlasnika – da lakše stigne do buduće firme, ako se ikad zaposli.

Piše: Milan Bečejić

Facebook komentari

Leave A Reply