Popust015

Bez straha prihvatam nove izazove, pevanje mi više nije prioritet

0

Tamara Marković, operska pevačica, za „Podrinske“

Građanka sveta, vrhunski umetnik, operska pevačica, pasionirani ljubitelj putovanja, profesor i pomoćnik direktora Muzičke škole u Subotici, Tamara Marković, genima i prijateljstvima je čvrsto vezana za šabačko tle. Unuka čuvenog Majurca Radivoja Raće Markovića, novinara koji je zahvaljujući svom peru i glasu obišao svet i ostao upamćen i poštovan među „običnim“ i ljudima iz struke, poslednji put je bila u Šapcu pre skoro deceniju, upravo povodom manifestacije posvećene voljenom dedi. Raća je ovaj svet napustio kada je imala deset godina, ali je u njenom pamćenju živo sećanje na dragocene trenutke koje su podelili. Prvi put nakon „Dana Radivoja Markovića“, održanih 2009. godine, nedavno je ponovo kročila u Mali Pariz.

Koliko se Šabac promenio od tada?

Tada je sve bilo organizovano tako da je ceo dan bio ispunjen i praktično nisam stigla da se prošetam gradom. Ovo je prilika da posle osam godina malo vidim Šabac i sve mi je nekako novo i nepoznato… Prepoznala sam, naravno, divnu zgradu Biblioteke, na lepom mestu u centru grada i baš mi je drago što čujem da se u njoj održavaju koncerti, promocije, brojne kulturne manifestacije. Ima divan balkon i sećam se da smo upravo na njemu imali intervjue po završetku manifestacije posvećene dedi.

Jednom prilikom ste rekli da ste od dede nasledili glas?

Na dedu sam više pasionirani putnik. On je bio avanturista, mnogo je voleo da putuje i istražuje nove predele. Dugo sam živela u inostranstvu, 17 godina, ali inače, kad god se spomene neki put, ja sam prva koja želi da ide, a to jeste nasleđeno od Radivoja, koji je toliko putovao i u to vreme kada se malo putovalo, on je obišao zemaljsku kuglu. Bio je i na Havajima, i na zapadnoj američkoj obali, u Africi, Indiji. U njegovom stanu u Njegoševoj ulici u Beogradu nalazila se trpezarija od belog drveta sa pozlaćenim duborezom, koju je doneo iz Indije. To su neverovatni podaci. Meni kao detetu bio je fascinantan telefon u kolima Radio Beograda. U to vreme, početkom sedamdesetih, pevala sam u dečijem horu Radio Beograda kod dirigenta Zlatana Vaude i to je divan deo mog detinjstva koji nikada neću zaboraviti. Deda me vodio na te probe ili bi me sačekao posle probe i onda me je tim kolima Radio Beograda vozio kući. Imao je i šofera, ali kad zazvoni telefon, naravno, sa gajtanom, vezan, „usidren“ u kolima, to je za mene bio neverovatan događaj. To pamtim, jer dete pamti neke detalje. Posle toga nikad nisam videla tu vrstu telefona u kolima. Kada je deda umro, helikopter je došao po moje roditelje na Hvar, gde smo imali kuću, u kojoj je deda odmarao leti, a zimi davao intervjue hrvatskoj i jugoslovenskoj štampi. On je stvarno bio velika i slavna ličnost- Jugo zvezda.

„Dani Radivoja Raće Markovića“

Prisećajući se manifestacije posvećene dedi, Markovićeva kaže da je ona bila na neki način i promocija knjige o Radivoju Raći Markoviću, koja je izašla 2009. godine u Beogradu.

-Knjiga sadrži tekstove dela rodbine, poznatih i proslavljenih ljudi iz njegove branše, ali i sveta umetnosti i sporta i vrlo je interesantna, a koautori su bili i Emir Kusturica, Zdravko Šotra, Pero Zubac, novinari koji su sarađivali sa njim- od Marka Markovića, koji nam je bio kućni prijatelj, pa nadalje. Najpre sam u zgradi Biblioteke šabačke izvela dve pesme uz pratnju mojih kolega pijanista, među njima i Borislava Nestorova. Bilo je izuzetno medijski propraćeno, svečano, lepo, puno sveta, prisustvovala je rodbina koja živi u Šapcu, a posle smo išli u Majur. Uvek mi je drago da dođem ovde da ih vidim i da zajedno evociramo uspomene- kaže Markovićeva.

Već sa šest godina ste rekli: „Ja ću da budem operska pevačica“?

Išla sam na balet i u muzičku školu, svirala sam klavir kao i većina devojčica i nekako se to iskristalisalo. Na predškolskom testiranju za osnovnu školu su me pitali šta bih volela da budem kad porastem. Svi su bili zapanjeni, moja mama pogotovo, kad sam rekla: „Operska pevačica“. Ne znam uopšte odakle mi to. Mada, deda je jako voleo klasičnu muziku, donosio je ploče sa raznih putovanja, između ostalog i Marije Kalas, apsolutne dive svih vremena. U ono vreme se slušao LP. Imali smo gramofon i kad moji roditelji odu na posao, celo pre podne sam slušala Mariju Kalas kako peva „Normu“ i „Kasta divu“… Ne znam odakle mi ideja da sa šest godina tako odgovorim. Sad kad bi me to pitali ponovo, ne znam da li bih isto rekla, možda.

Da li to znači da ste se nekad pokajali što ste odabrali taj put?

Ne, nisam, nego svako doba nosi nešto svoje. Sada, recimo, više uopšte ne želim da se intenzivno bavim pevanjem, da vežbam svaki dan i da mi to bude životno opredeljenje, već sam počela da se bavim pedagogijom, ali i organizacijom posla u sekretarijatu kao pomoćnik direktora i to me jako ispunjava. Napravila sam jedan projekat „Putevima Arsenija Čarnojevića“. S obzirom na to da je Subotica pogranični grad i nekako smo upućeni na Mađarsku, imamo saradnju sa Segedinom i Budimpeštom. Projekat je podrazumevao da idemo u Sent Andreju i u sva mesta gde su Srbi živeli, gde se u 16. i 17. veku iselilo 8.000 porodica predvođeno patrijarhom Čarnojevićem. Imali smo koncert, učenici su nastupili u srpskom muzeju u Sent Andreji i u Srpskoj gimnaziji „Nikola Tesla“, koja se nalazi u centru Budimpešte.

TAMARA MARKOVIÆ – MEZZOSOPRAN OPERE NARODNOG POZORIŠTA IZ BEOGRADA / SNIMIO: DAMIR ŠKOMRLJ / RIJEKA , 23-02-2009

Kada ste vi upisivali studije, primljeni ste u Beograd, ali ste se odlučili za Novi Sad?

Prvu godinu sam završila u Beogradu i mislim da je i dan danas najteže upisati Muzičku akademiju, a posle je malo lakše studirati, ali konkurencija je jako velika. Ja sam imala sreće i bila sam druga na spisku, a prvi je bio tenor, moj kolega Nikola Kitanovski. Posle tog velikog uspeha, naravno, ostala sam na beogradskoj Akademiji, završila prvu godinu, a onda sam prešla u Novi Sad, jer je tamo predavao jedan Rumun koji je imao jako dobre rezultate. Nikad se nisam pokajala što sam otišla u klasu Oktava Enigareskua. Kada sam diplomirala, počeo je rat, otišla sam u Bukurešt i tamo nastavila specijalizaciju kod profesorke Marije Slatinaru Nistor, gde je kasnije i moja drugarica Svetlana Lovčević otišla.

Kratka biografija

Solista Opere Narodnog pozorišta u Beogradu, mecosopran Tamara Marković, završila je studije solo pevanja na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i magistarske studije na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Kao stipendista rumunske vlade u Bukureštu je završila dvogodišnju specijalizaciju u klasi profesorke Marije Slatinaru Nistor. Usavršavala se u Francuskoj kod profesorke Vere Rože Nordel i redovno dolazi na konsultacije kod naše primadone Biserke Cvejić. Prva scenska iskustva stiče u operskim kućama Beograda i Novog Sada u periodu 1987-1992. U sezoni 1993/94 bila je solista lirskog Teatra u Brašovu, u Rumuniji. Godine 1995. dobija angažman u Operi u Bukureštu (Rumunija), sledi jednogodišnji ugovor sa beogradskom Operom 1997/98. Godine 1999. odlazi u Nemačku gde je do 2004. godine ostvarila nove uloge u više od 250 predstava. Od 2001. do 2005. godine studira germanistiku i političke nauke na Univerzitetu „Oto fon Gerike“ u Magdeburgu, Nemačka. Od 2005. godine živi i radi kao slobodni umetnik u Berlinu. Godine 2007. izašao je na tržište njen prvi samostalni CD u izdanju PGP RTS-a u Beogradu. Godine 2010. odlazi na šestomesečni studijski boravak u Filadelfiju. Posle nastupa u Vojvodini 2011. godine počinje da se bavi pedagogijom. Radi kao profesor kamerne muzike na višoj muzičkoj školi u Subotici, a od 2015. godine je na mestu pomoćnika direktora Muzičke škole u Subotici.

Jednom prilikom ste rekli da u inostranstvu publicitet nije toliko važan, ali se u materijalnom smislu vaš posao mnogo više isplati, dok je ovde obrnuto- imate status, publicitet, a novac je u drugom planu.

Tako je. Juče sam došla u Šabac, danas imam dva intervjua. U ovom gradu nešto znači da je unuka Radivoja Markovića napravila pristojnu karijeru i da je ponovo u Šapcu posle toliko godina, ali u svetu ta vrsta publiciteta nije toliko važna, koliko je bitno da čovek radi i da ide iz angažmana u angažman, pa onda, nekad se desi da napravi neki intervju, ali konkurencija i cirkulacija ljudi je velika i ne može tu sve ni da se isprati, a u materijalnom smislu se jako isplati.

Šta je vama bilo važnije, materijalni momenat ili?

Ja uvek kažem da je u zapadnoj Evropi standard, a u Srbiji je život i ja sam se sada vratila životu.

Santuca za dve decenije rada

U angažmanu na sceni, postoje li teže ili lakše uloge, koje su vam manje ili više bliske?

Svaka uloga je izazov za sebe. Ne mogu da kažem da je jedna uloga koju sam pevala negde bliska mom karakteru, verovatno nije nijedna, ali u svakoj toj ulozi ima pomalo nečega od mog karaktera. Uloga koju sam najviše pevala na sceni je uloga Santuce u operi „Kavalerija rustikana“. Jako volim tu ulogu, jer sam njom i probila led u inostranstvu, pevala sam je i u Mariboru, Ljubljani jedne cele sezone i onda sam se vratila u Beograd i baš tom ulogom proslavila 20 godina umetničkog rada 2007. godine. Međutim, u sećanju beogradske publike najviše je ostala uloga Džejn Sejmur u operi „Ana Bolen“, koju sam interpretirala na sceni beogradske opere i to je uloga koja je ostavila najveći trag što se tiče mog bivstvovanja i pevanja na sceni beogradske opere. Mislim da me publika pre pamti po Džejn Sejmur nego po ulozi Santuce.

 

Da li to znači da ostajete u Srbiji i nastavljate pedagoški rad?

Pedagogijom sam počela da se bavim pre pet godina, u drugoj godini sam postala šef odseka solo pevača, a u trećoj godini sam već postala pomoćnik direktora. Mesto pomoćnika direktora me prilično ispunjava, jer imam odrešene ruke za realizaciju mojih projekata, putovanja, koncerata, u šta su, naravno, uključeni učenici Muzičke škole. U tom vidu nekakve delatnosti u kulturi sa pozicije direkcije sam sebe pronašla. Mislim da mi ta organizacija dobro ide, a to je jedan od razloga zašto mi je život u Nemačkoj bio prihvatljiv, jer Nemci imaju jednu poslovicu koja kaže: „Organisation ist alles“ (Organizacija je sve).

Kako izgleda organizacija u Srbiji, da li vam je teško da se snađete u ovom, ne tako uređenom sistemu?

Nemačka je definitivno mnogo uređenija zemlja, ali to ne znači da je i prijatnija za život. Meni je prosto lepše da živim ovde, među prijateljima, da se družim, da putujem, ali i taj život u Nemačkoj je imao, naravno, u tom mom životnom dobu, jednu vrlo jasnu poziciju. Isplatilo se raditi osam godina u Nemačkoj, jer sam na osnovu tog rada proputovala Evropu i svet. Sa nemačkom operom sam gostovala u Argentini, u Buenos Ajresu i bila mesec dana na turneji po svim gradovima u Japanu 2004. godine, a to više nikada ne mogu sebi da platim.

U Nemačkoj ste i studirali, imali ste drugu vrstu interesovanja koja nije u vezi sa operom?

Strani jezici su uvek bili moja strast. Moja majka je profesor engleskog, a ja sam kroz školovanje učila italijanski, taj jezik sam jako brzo i rano zavolela. Zato sam upisala u Beogradu studije italijanskog jezika, što uopšte nije lako, jer na prijemnom mora da se pokaže znanje koje se u muzičkoj školi stiče, ali to nije taj nivo kao što je u nekoj oglednoj filološkoj gimnaziji. Međutim, te ’98 godine sam otišla u Nemačku i upisala ne italijanski, nego nemački, koji sam opet sistematski učila, i opet sam morala da pokažem odgovarajući nivo znanja da bih mogla da studiram na nemačkom. Pošto je tamo pravilo da se studira uvek jedan jezik i neka druga oblast, nisam mogla da upišem nemački i italijanski, ili španski, što sam želela, već nemački i političke nauke, što je dobro, jer čovek ima na neki način dve struke.

Prijatelji u Šapcu

Nedavno smo imali „Vinaverove dane“, kada su Šapčani imali privilegiju da uživaju u operi?

Moja veoma dobra drugarica Svetlana Lovčević, koja je Šapčanka „original“, a 35 godina je živela i radila u Beogradu, vratila se ovde i imala jedan divan koncert nedavno u Sinagogi. I eto, kako je svet mali, na gitari je pratio Stevan Jović, koji je takođe Šapčanin, a sa kojim sam bila nedavno član žirija u Zrenjaninu, od 8. do 13. maja, na 65. Festivalu muzičkih i baletskih škola Srbije. Bilo je mnogo posla, divno smo se družili i tada sam ga upoznala. Žao mi je što nisam mogla da dođem, zbog obaveza u Muzičkoj školi u Subotici, ali sam čula da je bilo jako lepo.

Rođeni  ste u Beogradu, ali ste često menjali mesto stanovanja. Gde ste se najbolje osećali?

Svuda se dobro osećam. Sad se ovde jako dobro osećam, odlično sam se osećala u Berlinu, na neki način i u Njujorku, živela sam u Americi godinu i po dana, ne mogu da kažem da negde nisam kod kuće- ja sam u stvari uvek i svuda kod kuće.

Nemate taj problem sa nostalgijom?

Ako se negde zadržavam duže ili dobijem neki posao u inostranstvu, onda mi nedostaju moje drugarice iz profesionalnog okruženja kao što je Svetlana Lovčević, drugarice iz detinjstva Bojana i Jelena, moja porodica koja živi u Beogradu. Inače, sve mi je inspirativno i interesantno, sve želim da vidim, da doživim. To je na dedu Radivoja, on je bio pasionirani putnik, a ja sam takođe pasionirani putnik.

Šta još priželjkujete, privatno i profesionalno?

To uopšte ne znam, jer nas život „vodi i navodi“. Ako sam upisala studije političkih nauka i germanistike u Magdeburgu na Univerzitetu Oto fon Gerike, pa sam postala pomoćnik direktora u subotičkoj Muzičkoj školi i učestvovala u IPA projektu prekogranične saradnje Segedin- Subotica, pevala u raznim operskim kućama u Magdeburgu, Bukureštu, Mariboru, Beogradu, Novom Sadu, šta će se desiti za godinu dana, ko zna? Život je divan, donosi uvek neka iznenađenja i izazove, samo se treba prepustiti. Moj životni moto je da bez straha treba ići u nove izazove. Nemam strah od nove sredine, novog jezika, novih ljudi, novog posla, a to je velika stvar, jer 80 posto ljudi je možda nezadovoljno onim što ima i u kakvom je statusu, a ima strah od noviteta. Čovek ne sme da bude inertan i pasivan, treba uvek probati nešto i istraživati. Ja verujem u pozitivnu energiju, verujem u ideju. Mislim da čovek uvek mora da ima ideju kako da nešto reši. Ne rešava se ništa samo od sebe, ali isto tako, ako ste nezadovoljni, treba nešto da promenite. Međutim, ljudi su nezadovoljni, a ništa ne menjaju. O tom strahu govorim. Strah od promene postoji, ali promena je dobra, pogotovo ako je čovek nezadovoljan svojim trenutnim statusom. Meni je sada jako lepo da radim u školi, sa divnim ljudima, u srpsko- mađarskom okruženju. To je opet jedan novi izazov, novi jezik, novi ljudi, nova, ali jedna jako kulturna sredina. Lepo je raditi sa mladim, talentovanim ljudima, a muzička škola, kao i druge stručne umetničke škole, predstavlja obilje talenata. Od ponedeljka do petka sam sa mladim, talentovanim ljudima, koji svaki dan nešto novo donesu, učim ih i oni uče mene, onda dođe vikend kad malo negde otputujem ili mi neko dođe u posetu, ali uglavnom ja idem na put. Život mi je ispunjen.

Dragana Dimitrijević

Leave A Reply