Bavljenje novinarstvom u Srbiji platili životom

0

Promovisana knjiga „Nebeska redakcija“ autora Nebojše Vukovića

Zašto je Srbija poslednja zemlja u svetu po broju rasvetljenih ubistava novinara- 0, zemlja koju neke crne statistike optužuju da je sedma u Evropi, a 13. u svetu po broju ubijenih novinara u mirnodopskim uslovima, glavno je pitanje koje je uputio autor Nebojša Vuković u knjizi „Nebeska redakcija“, promovisanoj prošlog četvrtka u Kulturnom centru Šabac. Sa „knedlom u grlu“ i mnoštvom pitanja bez odgovora, o stradalim kolegama u poslednje tri decenije kojih se danas, izgleda, sećaju samo oni koji žele, ali ne i oni koji dele pravdu, govorili su i šef Dopisništva RTS-a u Šapcu Tanja Dimitrić Mijailović, kao i novinari Dragan Filipović i Zoran Brkić.

Autor je želeo da oda počast stradalim kolegama, u brojanju je došao do 19, ali se plaši da se tu spisak ne završava. Godinu i po dana istraživanja, razgovora sa porodicom, rodbinom, prijateljima, čitanje obimne novinske dokumentacije, pomoglo mu je da sklopi mozaik i da te ljude knjigom otrgne od zaborava. Prijateljstvo sa jednom od njih, novinarkom „Duge“ Dadom Vujasinović, bio je dodatan motiv.

-Svi kažu da čovek dva puta umire- prvi put fizički, a drugi kad ga zaborave. Moja ideja je bila da predstavim ljude koji su najskupljom cenom platili bavljenje našim poslom, da kažem koji su bili njihovi tekstovi, da prepričam neku njihovu reportažu, da nađem i neki tekst koji bi oslikao možda ono zbog čega su i stradali- objasnio je Vuković, negodujući zbog manjka solidarnosti među novinarima i činjenice da stradale malo ko pamti.

-Zamislite da je stradalo 19 arhitekata, hirurga. Ta branša bi ustala, pobunila se, rekla da to ne sme da se zaboravi i to je nešto što onespokojava. Istražujući, došao sam do neverovatne priče o Dušanu Ivanoviću, uredniku „Privrednog pregleda“, koji je 1995. godine ušao u taksi kod „Zvezdinog“ stadiona i nikad iz njega nije izašao. Za beogradsku policiju, on se i dalje vozi taksijem. Reč je o čoveku koji je bio lični prijatelj Danila Kiša, Miodraga Bulatovića i novinarski otac Dade Vujasinović- podvukao je on.

Najbolniji trenutak u istoriji šabačkog novinarstva jeste 9. oktobar 1991. godine, kada su na profesionalnom zadatku na Baniji ubijeni: urednik dopisništva RTS-a Zoran Amidžić, snimatelj dopisništva RTS-a Šabac Bora Petrović, asistent snimatelja dopisništva RTS-a Dejan Milićević i urednik Radio Šapca Stretan Ilić. Priča o četiri sugrađanina takođe je neverovatna za Vukovića, jer nikada nije postojala istraga, a trag postoji. Lične stvari ubijenih završile su u centru Zagreba, u prostorijama „Slobodnog tjednika“, a niko nikad nije postavio pitanje odakle one tamo nekoliko dana nakon ubistva. Reč je o, kako navodi, tabloidu nezvanično podržavanom od strane države, preko kojeg su Hrvati vodili medijski rat u svojoj okolini, a čiji su autori tekstova bili potpisivani pseudonimima.

Brkić je rekao da se mnogo puta i sam pitao zašto nijedno naše novinarsko udruženje nije uputilo zvaničan zahtev udruženju iz Hrvatske i pitalo ko je nakon samo tri dana prodao dokumenta, faksimile, lične stvari koje su bile u Amidžićevoj torbi, tamošnjim novinarima.

Kako je rekao Filipović, Zoran Amidžić i ekipa sa kojom je imao privilegiju da radi, drage kolege, jesu u nebeskoj redakciji, ali su na neki način i ovde, u zemaljskoj.

-Knjiga je napisana u čast kolegama koje su nesrećno izgubile život u poslednjem, strašnom ratu, ali nisu zaboravljeni. Zoran, Sretan, Dejan, Bora, svi su oni u našim srcima svakog dana, u srcima onih koji još uvek rade ovaj težak, ali veličanstven posao i nas koji smo u penziji, ali nikad nećemo zaboraviti te dane- naglasio je Filipović.

Kao zalog ljudskosti i profesiji, život podaren za pisanu reč, bez krivca i kazne,  za nezaborav, ne samo novinarima, nego celom gradu, podneta je inicijativa da bar jedna od ulica u gradu dobije ime „Amidža, Bora, Dejan i Sretan“, po tragično nastradalim kolegama, i to ulica gde se nalazi zgrada Glasa Podrinja u kojoj su radili. Potpisnici su novinari.

-Ponosni smo na ono što su uradili i što nastavljamo u redakciji u kojoj su oni započeli. Naša želja je da se podsetimo kolega koji su bili vrsni profesionalci, ali najpre naši sugrađani, a ne možemo, iako bismo 1.001 put hteli, da ispravljamo „krive Drine“. Nije na nama, na nadležnima je. Na nama je da ih podsećamo da to treba da urade, najpre zbog porodica, a onda i zbog nas, njihovih sugrađana. Ovaj grad je zavredeo da se ubuduće seća ekipe koja je žrtvovala svoj život za profesiju- istakla je Dimitrić Mijailović.

Ubijeni novinari zaslužuju da ih se sećamo, ne smemo dozvoliti da ih „ubiju dvaput“ i da ih prekrije zaborav, poručeno je na promociji, u nadi da će se dogoditi nešto što će promeniti crni bilans profesije u kojoj je „oko“ 40 novinara i medijskih radnika, koji su radili za naše redakcije, ubijeno, kidnapovano, nestalo ili „izgubilo život pod nerasvetljenim okolnostima“.

Dragana Dimitrijević

 

Facebook komentari

Leave A Reply