Слободан Поповић из Врбића за “Подринске”

0

Чекамо боље атарске путеве

 

vrbic copyПо магловитом недељном јутру довезли смо се до Врбића, малог села у општини Крупањ. Порекло и родослове становника на четири стотине страна записао је аутор Томислав Пантелић, који није жалио труда да испрати судбину сваке од кућа у овом брдовитом месташцу. Рекло би се то није једина специфичност. На удаљености од око десетак километара од Крупња и исто толико од Беле Цркве, мештани не оскудевају ни у чему. Осим у добрим путевима. Уска, вијугава улица у дужини од осам километара, која од продавнице води до куће домаћина Поповића, на местима одаје трага да је ту некад било асфалта. Сада је ту камење које не штеди гуме, а понегде чак избија и вода. Незгода је и што се при случајном сусрету два аута не би могла мимоићи. Изгледа да на то надлежни нису ни рачунали. Путоказ за сеоску цркву уверава нас да смо на правом путу. Успут наилазимо и на ловце, а у истој униформи дочекује нас на дворишној капији и Слободан Поповић. Кућа је сазидана на брду, и у њој седе отац и мајка која пажљиво ложи ватру. У посету је из Лознице допутовала и сестра Снежана Ћирић са черком Таром и сином Вељком, који су заузети дечјим играријама, али се Вељко стармало укључује у разговор кад год треба нешто да се појасни око имања. Брат близанац Сретен се оженио и са супругом живи у Лозници. Слободан је једини од подмлатка куће остао у Врбићу.

-Имама другова, али многи и одлазе. Неки су се оженили vrbic 2 copyи довели супруге, други су срећу потражили у граду. Ми који смо овде, помажемо се међусобно и идемо заједно у лов. Кад имамо времена, што је ретко, организујемо и заједничке излете и правимо роштиљ. Није тешко скупити се и одвести аутом било где, само су путеви лоши. Надлежни никако да асфалтирају путеве, а стално нам обећавају- прича Слободан за “Подринске” .

Пољопривреда им је основно занимање и сасвим солидно живе од прихода које остварују. Субвенције за ђубриво су добили, док субвенције за гориво и земљу још чекају. Имају десетак хектара земље, а имаје им је испарцелисано. Изнад куће имају засаде воћа- малине и купине. Шљива је плодоносна и од ње пеку одличну ракију. У обиласку имања одушевљено нам се придружује Вељко, који не крије љубав према животињама. Од стоке имају седам крава музара и три телета, свиње које, искрено каже Слободан, и немају рачун да држе, али понекад мало продају. Мајка Љиљана сири млеко и продаје у Крупњу на пијаци.

Посла увек имају од јутра до мрака и не раде само кад се небо отвори и падне киша, снег или кад је изузетно хладно. То су прилике да се посећују међусобно или оду до Крупња. Слободан је завршио за аутомеханичара, али не види перспективу у том послу, јер у сваком селу има бар по два аутомеханичара, па ни не покушава да ради у струци.

-Наравно да не бих одбио добро плаћен посао у граду, али ситуација у држави ми говори да су мале шансе да ће се то догодити у скорије време. Видим да се многи образују да би нашли неко боље запослење, али је све то кратког даха. Чак и ако нађу посао, врло брзо га губе или су им плате мале, па се враћају у Врбић. Додуше, ни овде нису много мањи трошкови живота. Кад се све зброји, готово да је исто- каже Слободан, на коме је највећи терет бриге о породичном имању, али му то не представља проблем. Брат и сестра помажу колико им могућности дозволе, али помоћ му је најпотребнија у сезони брања.

-Тешко је наћи бераче из града за време малине и купине, јер нико неће да ради по високим температурама. Морамо добро да и платимо да бисмо успели да нађемо раднике- искрен је он и каже да немају пробем са откупом малине. Мада, каже, било би добро да ураде пут, јер би тако и машине дуже служиле. Кад већ имају механизацију, да је и сачувају, а не хабају. Према Слободановим речима, било би лепо да и ђубриво и семена буду мало јефтинији. Све су то питања која иду на адресу државе, а не локалне заједнице.

-Имамо председника Месне заједнице, али он не може много да учини за село. Кад треба да наспемо пут, ми из села скупимо колико можемо новца и општина учествује са својим средствима и то тако функционише. Требало би да ураде асфалт. Претпрошле годене урадили су један километар, али никако да саставе део од Крупња према Врбићу- прича Слободан.и каже да је Општина Крупањ сиромашна, а додатне невоље су их задесиле за време поплава. Ипак, добро у злу је што је то допринело да Крупањ мало среде у односу на то какав је био. Не крије да прижељкује добро плаћен посао у граду. Ко не то не би волео? На питање зашто је још нежења, каже да је девојака у селу мало, те да све гледају да „побегну“ у град. И отац Живорад додаје да би волео да му се син скраси у граду и спреман је да се жртвује да тако и буде. Свестан је да се на селу много ради да би се мало стекло. Ако изостане труд, не може да се стекне ништа.

У породици Поповића лов је страст које је прешла у традицију. Припадају секцији Беле Цркве ЛУ „Крупањ“ и имају двадесетак чланова.

У Врбићу има око 150 кућа, школа до четвртог разреда, и редовне аутобуске линије за Белу Цркву. Имају две продавнице. У популацији преовлађују мушкарци, од којих су се неки оженили и довели супруге у село. Малина и купина су у Врбићу главни извор прихода. Поседи су удаљени, а поред точокова, на путевима се троши и гориво.

-Имамо земљу до које путујем десет километара и треба ми десет литара горива за то. За један одлазак и повратак с њиве потрошим 1 500 динара за гориво. Лети идем двдесет дана заредом, па ви израчунајте колико је то новца- закључује Слободан.

Д. Димитријевић

(Tekst objavljen 24. decembra 2015)

Facebook komentari

Leave A Reply