Učenici Prve beogradske gimnazije su, u svom predlogu mera za poboljšanje škole kakvu trenutno imamo, naveli mogućnost uvođenja jednog univerzalnog predmeta, da bi se njihov ulazak u život odralih učinio boljim i uspešnijim. Sa većim brojem časova i ocenom, koja predmet čini značajnim i ozbiljnim. Spisak tema kojima bi se ovaj predmet bavio veoma je respektabilan. Časove bi držali pedagozi, rezredne starešine ili nastavnici građanskog vaspitanja.
Kako trenutno kod nas stvari stoje, život i valjana škola su u velikom raskoraku.
Učenici predlažu da se na tim časovima razgovara o univerzalnim mudrostima i životnim poukama koje baštini civilizacija planete na kojoj živimo. Uz dobar plan i program i prateću literaturu, bilo bi zadovoljstvo prisustvovati časovima ovog predmeta.
A onda, kada napustimo učionicu, pitamo se šta se to dešava u stvarnom životu. Suprotno od onoga o čemu smo prethodno tako lepo razgovarali. Međuljudski odnosi, ispravno i pogrešno, subjektivno i objektivno, disciplina, poštovanje, dužnosti pojedinca u porodici, među prijateljima, u čitavom društvu, lični doprinos i važnost opšteg dobra, …
Koliko samo puta sam čuo roditeljski komentar o zebnji i preuzimanju rizika valjanog vaspitavanja svoje dece!
Idući u susret beskrajno ispravnim željama učenika Prve beogradske gimnazije, morali bismo prethodno mnogo toga nemogućeg učiniti kako bi usaglasili ono čemu ih učimo sa onim što se u stvarnosti kod nas trenutno dešava.
Da li sam optimista?
Pa, imajući u vidu moje godine, za očekivati je da nisam.
Kao student, u pauzama učenja neke preteške matematike, čitao sam. Negde u vrhu pročitanog, imajući u vidu temu ove kolumne, je tekst koji sam svojim učenicima, mnogo kasnije, često i rado citirao:
“Sve su Drine ovog svijeta krive;
nikada se one neće moći sve ni potpuno ispraviti;
nikada ne smijemo prestati da ih ispravljamo”
- Ivo Andrić, “Znakovi kraj puta”.