PIŠE: IVAN GLIŠIĆ
Veliko hvala Goranu Popoviću, po roditeljima naše gore list, koji je došao u Šabac da obiđe svoju rodbinu po majci i ocu. S obzirom na to da u Dijaspori, Kanada, imaju Kulturno-umetnička društva Frula, i da njihov hor Drina, pored ostalih, peva Grajinu i moju pesmu ‘Žubor voda žuborila, potražio je i mene. No ja sam se, u lepim godinama, poodavno povukao u ilegalu ali Goran me pronašao, uz mnogo truda, i upriličio o tome u Podrinskim novinama nekoliko nastavaka osvrta pod nazivom Neke nove pesme Ivana Glišića. Hvala Goranu, uz pozdrav za njegove roditelje, moje vršnjake, i za njegovu porodicu. Ujedno hvala i Podrinskim novinama za ovih nekoliko Goranovih nastavaka o meni i o mojim Nekim novim pesmama. Objavljivanje napisa poklopilo se s mojim rođendanom. Hvala svima, i iz Dijaspore, i sa naših prostora, na lepim željama. I eto, mic po mic polako se približavam mojoj devetoj deceniji, a tu su i tri moje fotke, na jednoj sam mlad i zelen iz 1942., na drugoj iz 1960., na terećoj star i zreo iz 2026. Sve to inspirisalo me za još tri pesme, sa željom da se nedobronamerni najazad prisebe i da ne proganjaju dobronamerne.
I NA KRAJU ŠTA
Svojim šapatom dan se stišava,
Sunce se skriva, noć polako traje.
Lepota malih trenutaka srce greje,
U tišini zvezde tiho plove, nestaje sve.
Zora donosi nove snove,
I vetar nosi priče prošlog dana.
Sve stvari prolaze, samo sećanja ostaju,
A srce šapće: Živi, ljubi, pamti!
I na kraju šta?… Sve je kao pesma,
Koju nosimo u sebi, tiho, bez reči,
Sa osmehom što gleda kroz vreme,
I sve što ostaje je ljubav koja ne bledi.
Ivan Glišić
JEDNOGA DANA
Jednoga dana bićemo arheološke iskopine,
u slojevima tla, među prašinom i korenjem vremena.
Naši osmesi uklesani u fosilizovanoj senki,
pričaće tišinu onima koji dolaze posle nas.
Jednoga dana biće dani naši obični i bezimeni,
učinjeni tragovi u glini i kamenu,
sve ono što danas zovemo životom
pretvoriće se u znakove i u simbole.
I možda će neko, sa čekićem i četkom,
dodirnuti našu prošlost, nežno je istražujući,
šaptati tražeći odgovor na pitanje
ko smo, šta smo i kakvi smo bili.
Na ulicama će cvetati nova lica,
a naši koraci nestajaće pod njihovim stopalima.
Jednoga dana bićemo arheološke iskopine,
ali dokle god sunce sija preko naših misli,
dokle god reč prelazi iz usta u usta,
mi ćemo biti i dalje ovde, u pričama, u snovima,
i u šapatu vetra među drvećem.
Jednoga dana, možda, sve ovo će biti sloj u zemlji,
ali u svakom sloju, u svakoj fosilnoj senki,
živeće naše bitisanje, naš smeh, naše ruke,
i tajna jednostavna koliko i besmrtna:
da smo voleli, i da smo postojali.
Ivan Glišić
ZDRAVICA ZA NAŠA PROHUJALA VREMENA
Pod vedrim nebom prošlih dana,
gde su osmesi bili iskreni i bez kraja,
podižem čašu za ruke
što su se spajale ne u mržnji
nego u prijateljstvu i ljubavi,
za snove što su nam srca na krilima nosila.
Za korake kroz naše nekadašnje ulice
što nam šaptahu divne priče,
za miris pekarskog jutra, bureka i jogurta
Za naše sada nepostojeće birtije
gde smo pili pivo, sklapali nova poznanstva,
nove ljubavi, i plesali stiskavac tango,
za osmehe što su bili razigrani svici
u našim tamnim noćima druženja
ali i u satima bolne osame,
i za prijatelje i rodbnnu što su znali
sve naše tajne i nikome ih nisu kazivali,
kao ni mi njihove.
Neka vas ova zdravica, makar za kratko,
nosi ka trenucima kad je svet bio lakši
čak i kad su gorke suze padale i do bola nas ranjavale,
ali sreća je ipak bila veća.
U zdravlje za naša prohujala, dobra vremena.
U zdravlje starih knjiga i starih priča,
u zdravlje muzike što nam je dišu milovala
i sada, u sećanju, povremeno miluje.
U zdravlje starih crnobelih i prvih kolor filmova,
zajedničkih odlazaka na nezaboravne ekskurzije,
na nezaboravna letovanja i zimovanja.
Podignimo čaše u zdravlje za sve što je bilo
i što nam u srcima kao žar još uvek tinja
i traje a s njim tinjamo i još uvek trajemo i mi.
bez da se predajemo očaju zbog naših
u isti mah sve većih i sve manjih godina,
a onda se posle svake zdravice navikneš
na sunce što greje, na kišu što pada,
na radost što peva, i na bol što peče i blješti.
I tako, vremenom oči nauče da gledaju bez suza,
ruke da dižu teret i kad je sladak, i kad je gorak.
A srce postaje dvojedno: istovremeno meko i tvrdo,
razočarano ali i puno novih snova,
spremno da primi radost,
i da izdrži bol, jer život te uči:
sve što dolazi – opet prolazi,
a ti ostaješ,naviknut da budeš živ a mrtav,
i mrtav a živ, i koračaš kroz praznine
dana i noći, dok ti srce šapuće
da si negde stao, a to – negde,
to su to naša Prohujala vremena.
Ivan Glišić
