Zašto samo politika, brige i kritike, nesporazumi, neslaganja i protesti, borba za novac, prestiž i vlast?
Postoji i neki drugi svet, bezbrižniji, topliji i lepši, zagrljen.
Tivatska pista
Ćutim, opčinjen mozaikom savršeno slaganim. Pošla si ka moru korakom laganim, koji budi želje. Počinju talasi, vetar je, oklevaš, stala si. Prizor za najveće boeme i slikare sveta. Dok te gledam, proglašavam vetar za najboljeg druga. Ne sećam se više ni našeg prvog kruga, ni prvih zajedničkih snova. Kao da sve tek počinje, tako si mi danas nova. Poželeću te beskrajno, potraju li talasi. Gledam te i volim, znala si.
Pre početka i pre prvog stiha, kada su sve još bili samo snovi sjajni, neka muzika, opojna i dovoljno tiha, kola, ne sa ledom, i toliko očekivani dogovor, tajni, pogledom. Konačno odustaješ, šteta. Talasi i dalje traju, isti. Ostaje mi samo da se ponekad setim lepote neubranog cveta i probuđene želje. U tišini prekinutoj hukom na tivatskoj pisti. Beličastog aviona kojim, večno zaljubljen u tebe, u mislima nekuda letim.
Zvezdano jato
Beskrajno zvezdano jato u tihoj letnjoj noći. I već da pođem treba.
Jedna čudna kometa od prvog snega belja, tragom je sekla krajičak neba. A bezbroj želja. Ne, samo jedna. Ona je rekla – Možda ću doći .
Društvo se staro što ne zna mesta bolja, ponovo skupilo celo. Kao Heraklitova reka, nova, a ipak ista. Jače no miris rascvetalih polja opila me želja, gusta i čista kao iz najlepših snova. Ona je samo rekla.
Pred zoru neko je zaplakao, krišom, zbog upravo pokošenih belih rada. I svima je postalo jasno da tuge i radosti će proći sa toplom letnjom kišom. Sanjam da sam je, ipak, te večeri, nekako, blago dotakao i nova budi se nada. A već je kasno. Možda će ipak doći.
Istok se beli polako i propalo davno sve je, odlaze snovi pusti.
U duši postaje hladno, kao da sneg gusti danima uporno veje.
Nije nam više lako, jer noć je skoro istekla i poslednja nestala nada.
Družina pijana konačno kući je pošla. A lepo sam čuo kada je rekla da možda će doći. Ponekad i kometa izgleda uzalud pada kroz prostranstva mekana. Ona ipak nepovratno nije došla, toliko čekana.
Volim te
Volim te zbog piramida čudesnih, breza belih i poljubaca pitkih.
Slike renesansnog umetnika u poznatoj galeriji kraj reke Arno, pred kojom sam stajao neobjašnjivo dugo. Januarske večernje bele igre, čiji su jedini svedoci ulične svetiljke i prvi, dugo očekivani poljubac. Zbog Oriona i svih čudno dalekih sazvežđa. Tajne malih poljskih cvetova, lepote bistrih i hladnih planinskih jezera. Zbog upornosti balerina anđeoskog lika i njihovih dugo uvežbavanih pokreta, najlepših, još nenapisanih rima, neobičnih tumačenja Dalijevih slika.
Volim te zbog susreta vode i svetlosti čarobne fontane Nevinih. Tihog zalaska sunca u južnim morima, topline dečijih osmeha, plime koja dokazuje kretanje planeta. Sjaja u očima i jednog davnog, samo našeg jutra. Svečanog kao tajne večnih Suncokreta.
Jednom
Jednom sam bio vetar u kosi, pesma i kap kiše na njenom licu. Barem sam to poželeo davnog jutra, koje osim toga nije obećavalo ništa značajno.
