U ozbiljnim državama drži se do policije kao oličenje časti i zakonitosti, a u Srbiji policija je suprotno otome- oličenje beščašća, korupcije i, onog što je nespojivo, kriminala. Pa je tako, od novijih primera, načelnik šabačke policije Miodrag Andrić tužio Dobricu Veselinovića, koji je snimao policijskog starešinu tokom protesta na šabačakom mostu, i Borka Stefanovića jer je na fejsbuku objavio da je Andrić izdao naređenje o povlačenju policije. Podsećanja radi tog 27. novembra, petnaestak minuta pre okončanja blokade mosta, policija se povukla i ostavila prazan prostor za delovanje naprednjačke falange. Nakon toga šabački naprednjaci, čak i funkcioneri, nasrnuli su bagerom, batinama i čekićima na goluruke građane. S druge strane još uvek tužilaštvo nije ni započelo istragf o tom krajnje agresivnom činu, iako postoje jasni dokazi. Pored ostalog tu su i nebulozne izjave predsednika države i premijerke da su se napredjački batinaši štitili pravo na slobodu kretanja. Uz to još nema nikakve reakcije ni istrage o neljudskom lepljenju poternica za troje mladih Šapčana koji su usprotivili naprednjačkim vandalima. Čudno je da nekoliko hiljada plakata u boji, sa brojnim učesnicima, a pride i štamparijom, nije dovelo do bilo kakvog traga naručiocima i izvršiocima. O krajnje licemernom naličju policije svedoči i najnovija izjava policajca Gorana Stamenkovića koji je priznao krivicu za nedelovanje policije tokom rušenja u Savamali. Pri tom se vidi da je Stamenković dobio pet meseci uslovne kazne, što bi mu omogućavalo dalje napredovanje, a sa šefom i „šefom šefova“ dogovorio je da dobije mesto načelnika i pride da mu legalizuju bespravan stambeni objeka, sa više od hiljadu kvadrata. U Savamali tom ptilikom izvršen je državni udar jer policija nije reagovala na pozive građana, a i sam predsednik Vučić oglasio je krivima “kompletne budale“ iz vrha beogradske vlasti. Nikako da počne suđenje Veljku Belivuku za petostruko ubistvo i najmonstruoznija mučenja, a nema ni odgovora koliko su u formiranjeu o zaštiti te bande učestvovali visokorangirani policajci. S tim u vezi je i policijsko opstruiranje ubistva Vlastimira Miloševića, a časni inspektor Dejan Jović, koji je uhapsio Belivuka sa sve dokazima, čak je bio pod istragom i osuđen. Novi policijski sindikat podneo je krivičnu prijavu jer je inspektor Jović preklan u bolničkoj sobi, a da je dan-dva pre toga povučen policijski čuvar. Traljavo se vodi i postupak protiv Slavka Koluvije za najveću plantažu marihuane u Evropi, a u čuvanju plantaže učestvovali su pripadnici policije, BIE i VOE. O čudnoj sprezi govori i to što predsednik Vučić javno brani Koluviju navodno šta je to tona marihuane, a bilo je 1,6 tona, i na hiljade zaplenjenih stabljika. O tome kako se ponaša naprednjačko državno rukovodstvo i policija svedoči i trogodišnje čekanje na podizanje optužnice za „Krušik“, iako je sav materijal prikupio uzbunjivač Aleksandar Obradović. U kupovonu oružja ispod cene bio je uključen otac tadašnjeg ministra policije Nebojše Stefanovića. Da se mnogo prepušta zaboravu, omiljenoj srpskoj disciplini, je i slučaj inspektora koji su otkrili najveću pošiljku kokaina, oko šest tona, a glavni osumnjičeni Darko Šarić je pušten kući. Inspektori su dobili sve čestitke kolega iz inostranstva, a ovde su sklonjeni i kasnije penzionisani.
I dok se mnogima čini da nema niže i dublje, svakodnevica to demantuje, a oni koji bi trebalo da štite red i poredak i da se istinski bore protiv kriminala i sami su uključeni u to. Nekom potonjem piscu ili filimadžiji svakao da će ova dešavanja biti polazna tačka, jer nadmašuju kriminal i korupciju u mnogim zemljama. Možda jedino ima neke sličnosti sa Meksikom.
Dragan Eraković