In memoriam
U petak ujutro je, u 83. godini, preminula, a u subotu, 25. jula, na Kamičkom groblju u Šapcu, sahranjena Vojislava Maca Žunić, viša medicinska sestra koja je svojom osobenom ličnošću, ljudskom toplinom, humanišću i zdravstvenim radom, obeležila grad svog rođenja, Šabac, tokom mnogih godina svog ovozemaljskog postojanja.
Rođena je krajem ratnih godina i imala teško detinjstvo, jer je već od tada, pogotovo u prvim danima školovanja doživljavala, za njen uzrast, posebno tešku neprijatnost odbačenosti „deteta narodnog neprijatelja“. Zahvaljujući majci Milici, Crnogorki starog kova, mudroj i snažnoj ženi koja je sve trpela i nikad se nije žalila, pre svega Gospodu i njegovoj milosti, Maca je teško i bolno doživljavala te „kaznene mere“ i svoja unimirena osećanja, uz gorki plač, izlivala samo kod kuće, u majčinom naručju. A majka je tešila i kazivala da uvek na zlo odgovori dobrim. I, umesto da u odrastanju bude sve gorča, gnevnija i zlobnija, sve do omraze, kako to, u takvim prilikama, obično biva kod ljudi, Maca je bila sve bolja, nežnija, lepša, vragolastija; „leptirak“ koji pleni lepotom, šarmom i ličnošću…
Završila je osnovnu i srednju, pa višu medicinsku školu, i postala medicinska sestra. Poznata u celom Šapcu u delu svog posla koji je provela kao patronažna sestra, koja je na svom nezaboravnom biciklu „poniju“, prokrstarila sve ulice Šapca pružajući pomoć, mnogima dragocenu i u odsutnim trenucuma.
Radila je uspešno Vojislava Maca Žunić i druge medicinske poslove i obavljala druge zdravstvene zadatke, ali je u sećanju Šapčana ostala zauvek u sećanju kao patronažna sestra.
Znamo se od mladosti, ali smo bliski prijatelji postali 90-tih godina prošlog veka, u zajedničkom radu Lekarskog društva „Laza K. Lazarević“, i – posebno – kao prijatelji blaženopočivšeg vladike Lavrentija, na njegovim slavama, proslavama praznika, prilikom poseta sakralnim objekatima i u drugim prilikama. Oboje smo mnogo poštovali i voleli ovog divnog čoveka i duhovnika i imali osećaj da i on nas voli. Uz vladiku i Macu, duboko verujuću ženu, mnogo toga sam u duhovnosti spoznao i u životu primenio.
Iza Mace u ovozemaljskom životu ostaju da je pamte i čuvaju u nezaboravu suprug Boško, kćerka Jelena i sin Saša. I sva rodbina, i mi, njeni prijastelji.
Molimo se da dušu Mace Žunić Gospod prihvati kao dragocenost i da je i u nebeskim dvorima doživljavaju kao retko dobru dušu. Neka joj je srećan put u Rajske vrtove. Na mnogaja leta!
Amin.
D, S. Filipović
