Rasprava o poverenju Vladi Srbije
Konačno je srpska opozicija dobila priliku da raspravlja o poverenju Vladi Srbije, ali tek nakon nekoliko meseci od podnetog zahteva i uz pomoć potpisa poslanika iz vladajuće koalicije. Naravno da ima razloga da se govori o radu Vlade, ali u ovakvim uslovima to je uzaludan posao.
Najpre, po Ustavu Vlada uređuje i vodi politiku Srbije, a zna se da njene konce povlači predsednik države Aleksandar Vučić, koji, eto, nije nadležan za to. Štaviše, njegova ustavna ovlašćenja su da odražava državno jedinstvo, ali on to nikako ne radi, nego je onaj koji unosi razdor u ionako podeljeno srpsko društvo. Naravno da to znaju poslanici opozicije, a zna i većina srpskog stanovništva, videvši kako predsednik postrojava ministre i premijera, kako on najavljuje poteze u nadležnosti Vlade, kao što je to nedavni primer sa „helikopterskim parama“.
U svemu tome desi se da Miroslav Aleksić, kao predstavnik opozicije, drži četvoročasovni govor, koji se topi u verbalizmu. Podsećanja radi granice ljudske pažnje su 45 minuta, baš koliko traje školski čas ili poluvreme u fudbalu, a malo ko će se naći da pažljivo sluša takav govor a još ređe da pamti izrečene konstatacije. Bio je i čuveni Vučićev premijerski ekspoze od šest časova, nešto slično su i govori Fidela Kastra, ali to više spada u nepoštovanje građana i njihovog vremena zarad sopstvene promocije.
Sami ministri, izvorno sluge naroda, sem znanja i društvenih vrednosti trebalo bi da poseduju i određene karakterne osobine i moralne principe. Ali, kad, na primer, premijer Đuro Macut obeduje u restoranu gde se dan ranije desilo mafijaško ubistvo, ne opravdava ga neznanje ili još gore znanje o tome, pa kad bude „sedma rupa na svirali“ prilikom vojne parade, a toliko očigledno kad se pokupe viđeniji gosti iz Abu Dabija, onda on ne poštuje funkciju koju obavlja, ma koliko bio skroman čovek.
Još skaradnije da se kao profesor na Medicinskom fakultetu nije zauzeo za status univerziteskih profesora, nego je i dalje ostao anticivilizacijski zakon da svega pet časova nedeljno imaju za naučno-istraživački rad. Uz to nijedanput se nije zauzeo za studente koji su hapšeni i prebijani, niti za vanustavne upade policije na fakultete. I pored svega traži da mu se odobri rad u struci, kao da nema dovoljno posla u ovakvoj Srbiji ophrvanoj problemima.
Šta tek reći za izjave ministarke Paunović o genocidu ili deportaciji albanskog stanovništva na Kosovu; ministra Bratine da policija ima pravo i da ubija; ministra Glišića da se ne upisuju državni fakulteti da im se deca ne vraćaju u kovčezima, ili ministar Selaković koji se našao na sudu zbog optužbe za falsifikovanje u slučaju Generalštab… Po moralnim principima oni bi automatski bili smenjeni, ako već sami ne podnose ostavke, a poznat je slučaj bivšeg ministra vojnog Gašića za seksističku poruku novinarkama koje lako kleknu. Ovako ostaje gorak ukus da je i ova sednica igrokaz, da će kao i mnogo puta do sada vladajuća većina izglasati ono što im gazda kaže, a ne bi trebalo jer bi tzv. narodni poslanici trebalo da odgovaraju građanima a ne jednom čoveku.
Vlast bi trebala da radi na narodnu polzu, u interesu svih građana, a nažalost, ovde u Srbiji Vlada, Skupština – ona većinska, čak i pravosuđe radi u interesu stranke i pojedinca ili mafijaške klike. I to često protivno Ustavu i zakonima na kojima su se zakleli. I za ovih 14 godina naprednjačke vladavine Srbija se ne pomera ka razvijenim zeljama. Godišnji rast BDP ne prelazi tri odsto, a morao bi da bude veći od pet odsto, i to nekoliko godina zaredom. Ovako jedino siromašniji su Severna Makedonija, Albanija i BiH, dok su već odmakle Bugarska i Rumunija, o Sloveniji i Poljskoj se ne može ni razmišljati.
Poređenja radi kad je pao Berlinski zid, sve zemlje Istočne Evrope po mnogo čemu bile su iza tadašnje Jugoslavije. Tih devedesetih godina na vlasti u Srbiji bili su SPS i SRS, a igrom sudbine tadašnje junoše Ivica Dačić i Aleksandar Vučić su opet na vlasti. Za neko bolje sutra Srbije potrebni su neki novi ljudi, stručni, dokazani, nepodmitljivi, i to bi građani trebali da prepoznaju.
Dragan Eraković
