„Surdo fabulam narrare“, ili u prevodu, gluvome pričati priču, poznata je latinska izreka koju su zabeležili rimski pesnik Horacije, kao i komediograf Terencije. Označava uzaludan trud i koristi se kada nekome iznosite važne činjenice, ili ga savetujete, a ta osoba ne želi, ili nije u stanju da vas čuje i razume. Često se prevodi i kao “govoriti u vetar”. Imajući u vidu da navedena sentenca traje više od dve hiljade godina, možemo reći da je svevremena. Kada bi me neko upitao kako, u najkraćem, doživljavam našu političku svakodnevnicu ili razgovore u njoj, ili o njoj, ne bih znao bolji odgovor.
Možda je bolje skloniti se u neki literarni kutak.
Izostanak
Ni spektakl, ni mudrosti mudraca, ni vatromet želja. Samo jedna, skrivena, jutrom umivena. Snena, obojena, njena.
Jato
Ponekad bismo da smo cvet u maju, potok, dok kraj njega teče. Čisto nebo šarenom zmaju, ili jedno sasvim obično veče. Dečiji iskren, nevešto napisan stih, vrbak kraj reke, svečano tih. Dodir svile, kap kiše meke, mir zagrljaja svih. Let ptica u beskraju, jedna od njih.
Lađa
U trenu, napokon, pogrešna zbilja se kida. Setimo se jutra i kako je svoja gledala u daleku lađu. Kako plovimo, isto želimo, delimo tišinu i kako diše. Ne sećam se ničeg više, ni šta je sutra, ni boja, ni kiše.
Laste
Sanjaš zvezde, potok dolinom teče. Nekuda su nestale laste što se u tremu gnezde. I dok mislima ti možda luta nikad nenapisana priča, ti jedina znaš kome ga poklanjaš, to toliko svoje, nestvarno, uspavano veče.
Latice
Na cvet je sletela pčela. Slutim da samo si htela, ali to više nije važno.
Čekamo kao zemlja vrela kad moli kiše. Ne, nije više i želimo tajna da postanemo, mir mirisnih latica udahnemo snažno.
