Ekskluzivno – BOŽO PRELEVIĆ: KAKO SMO STIGLI DOVDE I KAKO DALjE?
Božo Prelević je kroz poslednje tri decenije bio na različitim mestima sa kojih se mogla posmatrati Srbija iz prvog reda, kao sudija koji je zbog zalaganja za nezavisnost pravosuđa razrešen funkcije, kao jedan od koministara unutrašnjih poslova u prelaznoj vladi posle 5. oktobra, kao savetnik ministra policije, a potom kao advokat koji je učestvovao u brojnim velikim krivičnim postupcima.
Thank you for reading this post, don't forget to subscribe!Zato razgovor sa njim danas nije samo razgovor o aktuelnoj političkoj i društvenoj krizi, već i o putu koji je do nje doveo. Šta se dogodilo sa nadom da će posle 5. oktobra Srbija postati uređena demokratska država? Gde su zakazale institucije, politika i društvo? Koliko se današnja Srbija razlikuje od one protiv koje se Prelević borio kao sudija i kasnije kao politički funkcioner? I, možda najvažnije, kako iz svega ovoga dalje?
U razgovoru za “Podrinske”, Božo Prelević govori o stanju institucija, pravosuđa i policije, odgovornosti vlasti i opozicije, ali i o tome šta bi moglo da bude polazište za drugačiju Srbiju. „Kako smo stigli dovde i kako dalje?“ zato nije samo naslov ovog razgovora, već i pitanje koje se, posle svega što se u Srbiji događalo poslednjih godina, nameće kao jedno od ključnih.
KAKO SMO STIGLI OVDE?
Gledajući sa začelja Evrope postavlja se upravo to dominantno pitanje svih pitanja, kako smo ovde stigli? I ima li izlaska iz mraka ili je ovo kraj jednog velikog evropskog naroda?
– Pre više od trideset godina posle osme sednice i dolaska Slobodana Miloševića krenuli smo na ovaj besmisleni retrogradni put iz zemlje koja je bila cenjena i poštovana u kojoj su svi Srbi živeli u jednoj državi. Uspeli smo da odemo u četiri ludačka rata koje smo izgubili, uspeli smo tom politikom da ispraznimo prostore Hrvatske na kojim su Srbi živeli hiljadu godina, proterali smo i pola najobrazovanijeg dela Srbije. Za 40 godina propadanja jedino u period 2000 – 2012. smo se vraćali civilizovanoj Srbiji međunarodnim institucijama i vladavini prava. Kada pogledate šta je Srbija nasledila 2000-te uhvati vas užas. Razorena zemlja izbačena iz UN pokradena štednja, bombardovana zemlja razorena sankcijama, privreda uništena, Kosmet oduzet, ubijen premijer, rat bezbednosnih službi, okupirane opštine Preševo, Bujanovac, Medveđa. Mediji i bankarski sistem u rukama tajkuna i najveći problem sukob dve demokratske opcije koje danas skoro da ne postoje.
Često se govori da nije bilo 6. oktobra. Naravno da ga je bilo, ali nije bio dovoljno dobar i nije raskrstio sa nasleđenim kriminalom i korupcijom. Formirao se Poskok posebna jedinica za borbu protiv organizovanog kriminala, počela su hapšenja, a onda smo saznali da su pobedili oni koji su morali biti uhapšeni ili lustrirani. Propuštena šansa da stvorimo brže uslove za bolju Srbiju. Zatim su se vratili dželati iz devedesetih i potpuno srušili zakone i država. Nisu se oni vratili, birači su ih izabrali. Danas nam je Slovenija reper za napredak, tamo idemo da radimo, šaljemo decu da studiraju. To je ona Slovenija koju smo omalovažavali početkom devedesetih-austriski konjušari koja nam svojom pozicijom kaže: „I vi ste ovde mogli da budete da su vas vodili mudra i razumni.”
Gospodine Preleviću, kada danas pogledate Srbiju, gde smo pogrešili? Da li je ovo što živimo posledica poslednjih nekoliko godina ili mnogo dužeg procesa?
– Kada veliki Dositej Obradović piše himnu Vostani Srbijo on govori da se Srbija mora ojačati obrazovanjem univerzitetima. Vlast Srbije, 200 godina kasnije, proteruje studente i profesore. Pogrešili smo zato što smo glasali za ratne profitere, lažne četnike i lažne partizane, zato što smo sve o čemu smo odlučivali, promašili osim 2000-te. Pogrešili smo i u tome što se dva veka okrećemo drugim umesto sebi. Što nam se sviđaju hohštapleri, hipnotizeri i prevaranti. Mi stalno mislimo da ima prečica i da ćemo da se snađemo i tako dođosmo do 6 miliona građana koje su davno pretekle i Rumunija i Mađarska i Turska i baltičke zemlje koje su u nas gledale osamdestih kao na zapad.
Vi ste prošli kroz različite periode srpske politike i društva. Da li smo kao društvo nekada imali priliku da napravimo drugačiji izbor, a nismo je iskoristili? Kada?
– Ceo moj život, skoro, biramo pogrešno ili ćutimo, gledamo svoja posla, a onda nas zajašu domaće kabadahije i odvedu u pogrešne bitke, za pogrešne ciljeve, sa pogrešnim vođama. Jedina konstanta je da su sve kabadahije postali milijarderi, a građani ne mogu da prežive.
Kako je moguće da smo od početka višestranačja došli do društva u kojem je politička pripadnost za mnoge postala važnija od institucija, zakona i profesionalnosti?
– Nismo mi bili ni spremni za višestranačje jer su lažni komunisti hteli da zadrže monopol vlasti i to su radili putem medija, finansija, kriminala i aparata sile. Tenkovi su prvo izvedeni u Beogradu 1991. godine pa onda i na dojučerašnje bratske narode. Mnogo smo zla učinili i to nam se zlo vratilo do mere da je opstanak Srbija pod znakom pitanja. Sela su prazna, gradovi puni migranata, privreda skoro da ne radi, a narod sa Šator efendijom podvriskuje pod šatorima.
Stalno se pravila klima u koju ozbiljan i obrazovan svet nije hteo da ugazi, a sa druge strane se skupljali cirkuzanti da vode državu. E pa ovde su nas doveli cirkuzanti za koje smo mi glasali. Gore nije moglo, da je moglo mi bismo za to “gore” glasali. Neko zbog tri hiljade neko da zaposli nesposobnog sina, neko da zaradi i sada se svi krstimo gde smo stigli.
Da li je najveći problem Srbije loša vlast, ili činjenica da su institucije toliko oslabljene da gotovo svaki sistem može da ih podredi političkoj volji?
– Srbija je zarobljena država, u rukama mafije: finansijske, medijske, kriminalne. Ovde su narko dileri sagovornici i saradnici vlasti – biznismeni. Ipak ne može se sve podrediti političkoj volji. Postoji duh slobode i poštenja koji se sada okupio oko jedinog čistog takmaca STUDENATA i od uspeha te liste zavisi sudbina Srbije. Opet može da se bira zlo na vlasti ili budućnost.
Koliko su za današnje stanje odgovorni političari, a koliko mi kao građani? Da li smo predugo pristajali na ono što nam je nuđeno?
– Za zlo u Srbiji nisu krivi ni seljaci ni vodoinstaleri već oni koji su vodili ovu zemlju u poslednjih 40 godina. Ti političari osim perioda posle 2000-2012. su pogazili i Ustav i zakone da bi nas držali podjarmljenim, međutim postoje i oni koji vole as u podjarmljeni ili lojalni zlu. Mediji su puni ljudi koji ceo svoj radni vek samo lažu. Naravno da postoje i druge profesija ćutologa profitera koji su uradili sve da građani naprave pogrešne izbore. Svaki birač je takođe kriv za sopstvenu potkupljivost ili naivnost.
Da li se u Srbiji izgubila granica između države i partije? Ako jeste, kako se ta granica ponovo uspostavlja?
– Nema ni države ni partije samo mafija i student.
SRBIJA DANAS
Studentski protesti su promenili političku atmosferu u Srbiji. Šta je, po Vašem mišljenju, njihova najveća istorijska vrednost?
– Čistota i hrabrost, ali i upornost i solidaranost kao i spremnost na žrtvu za svoju zemlju.
Da li su izbori sami po sebi dovoljni da Srbija izađe iz ove krize?
– To je prvi koraki uslov bez koga nema napretka.
Može li vlast izgubiti izbore, a da sistem koji je napravljen za njeno održavanje ipak preživi?
– Vlast može izgubiti izbore ako Građani to žele. Odgovornost Građana je presudna. Ako glasate za zlo, nema potrebe da se sutra bunite što loše živite, što nemate zdravstvo, školstvo, što vam deca odlaze u beli svet. Za to ste glasali i to dobili. Nema ovde prevare hoćete zlo -dobićete.
VLAST I ODGOVORNOST
Da li je Aleksandar Vučić danas jači nego što izgleda, ili slabiji nego što izgleda?
Velika štetočina, možda najveća u modernijoj istoriji Srbije je okupila i druge tipa Šešelj, Dačić, Vulin zato što je slab. Njega pumpaju mediji, društvene mreže, Pink, Informer da bi izgledao veći ili jači.
Koliko je politički ystem u Srbiji danas vezan za jednog čoveka? I šta se dešava sa državom kada se ystem toliko personalizuje?
– Ni politički sistem ni parlament kao ni vlada ne postoje. Postoji samo profit i pohlepa i njihov veliki vođa koji tvrdi da je i naš predsednik.
Šta će, po Vašem mišljenju, biti najveći problem dan posle promene vlasti?
Moraju se napraviti razrađene strategije podizanja kapaciteta Srbije. Morate zatvoriti sva vrata krupnom i bogatom kriminalu koji će hteti da zadrži pozicije o posle promene vlasti.
Ako se sutra promeni vlast, da li će se promeniti Srbija, ili će samo jedni ljudi sesti u fotelje koje su prethodni napravili?
– Zavisi od dva faktora. Ko dolazi i da li ćemo im to dozvoliti. Ja sam prvi posle petog oktobra podneo ostavku. Mogli su i drugi, ali nisu. Uslovi promena moraju da budu takvi da se izbegnu greške učinjene posle petog oktobra, a to baš i nije lako.
OPOZICIJA
Zašto građani često nemaju dovoljno poverenja ni u vlast ni u opoziciju?
– Zato što su ih, čast izuzecima, izdali i jedni i drugi. Imate opozicione stranke sa liderima bezmalo 40 godina. Te stranke nemaju birače već navijače bez mozga.
Da li je opozicija propustila istorijsku priliku da se nametne kao ozbiljna alternative?
– Danas pored studenata izlaze one opozicione stranke koje su bojkotovale izbore 2023. u Beogradu zbog čega je Beograd izgubljen i opljačkan. Daleko je to od opozicije, a suviše blisko kazanu. Srđan Milivojević, Savo Manojlović, pa zlf su pametno i pošteno postupili podržavajući studente. Oni jesu opozicija.
Da li Srbiji danas uopšte treba „nova opozicija“ ili potpuno novi način bavljenja politikom?
– Treba nam sve novo pa i novi informisani birači koji glasaju mozgom i raciom, a ne žlezdama ili lažnim mitovima.
INSTITUCIJE, PRAVOSUĐE I PRAVNA DRŽAVA
Može li demokratija postojati bez nezavisnog pravosuđa?
– Dugo traje ta borba hrabrih i poštenih sudija i tužilaca za profesiju od kada smo osnovali Društvo sudija Srbije 1999. g. i svi su ostali bez posla.
Šta se događa sa društvom kada građani prestanu da veruju da će ih institucije zaštititi?
– Tada građani idu kod političkih vračara da im ološ skida kožu sa leđa.
Da li je u Srbiji danas veći problem loš zakon ili njegovo selektivno sprovođenje?
– Ne sprovođenje zakona je ključni problem Srbije.
Koliko dugo je potrebno da se urušene institucije ponovo izgrade? Da li se to može uraditi brzo ili će Srbiji biti potrebne godine?
– Godine svakako i to pre svega zavisi od toga ko je ostao od profesionalaca u tim institucijama.
Da li bi posle političke promene prvo trebalo menjati ljude, zakone ili institucije?
– Morate menjati ljude koji ne primenjuju zakone i koji su se teško ogrešili o profesiju.
Kako napraviti sistem u kojem više neće biti važno ko je na vlasti, zato što institucije imaju dovoljno snage da ograniče svakog ko prekorači ovlašćenja?
– To je daleka budućnost kojoj treba stremiti.
MEDIJI – I ULOGA MALIH MEDIJA
Može li društvo imati slobodne izbore ako građani nemaju slobodne i različite informacije?
– Ne, ali se za to moramo izboriti mi. Nema ko drugi.
Kako preživeti u društvu u kojem vlast može da nagradi podobne medije, a finansijski kazni one koji postavljaju neprijatna pitanja?
– To vidimo i imamo već deceniju. I ko se danas trese od straha? Dakle nije sve ni u isključivanju medija. Gadafi, Sadam Husein, Mubarak nisu imali slobodne medije, pa padoše.
ŠTA NAS ČEKA?
Plašite li se više mogućnosti da se sistem uruši ili mogućnosti da ostane isti?
– Sistem se urušio a novi zavisi od novih ljudi i da vas obavestim da u Srbiji nema mnogo ljudi koji hoće da se prihvate menjanja sistema. To će biti veliki problem. Naravno da će krupni kapital hteti svoje ljude i u novim redovima.
Da li Srbija ulazi u period političke tranzicije ili samo u još jednu fazu političke krize?
– Srbija ulazi u veliku političku krizu koja počinje pokradenim izborima od strane vlasti, koje rezultate niko normalan neće prihvatiti. Ta kriza će se završiti višemesečnim natezanjem sa zlom. Budućnost nikada nije bila na strani grobara, kod njih je lopata kao batina, ali ne možete zakopati celu naciju.
Šta će biti najveći test za građane ako dođe do političke promene?
– Solidarnost i upornost da se ne dozvoli zlu da promeni dresove niti da se pobednici pretvore u zlo. Svega je toga bilo posle petog oktobra i oni su ubili mogućnost radikalnije promene.
ŠTA NAM JE ČINITI?
Šta građanin koji danas kaže „nemam za koga da glasam“ treba da uradi?
– Da se ne pravi blesav jer je to rečenica glasača za zlo odnosno vlast kojim opravdavaju svoju izdaju države.
Da li građani moraju da postanu politički aktivniji ili je dovoljno da glasaju na izborima?
– Nikad više ova anestezija, mrtvilo, blejanje ispred TV. Osećaj bespomoćnosti je uvod u duševno obolenje. Ustaj i brani našu Srbijicu, tu treba unuci da ti žive.
Kako vratiti ljudima osećaj da njihov glas, njihov rad i njihovo mišljenje nešto znače?
– Za početak jednom rakijom da razbistre mozak, da se saberu i odgovore, kako smo došli do toga da imamo milijardere, dojučerašnje golje. Čije su to pare? Ako su naše, da li da glasamo za lopove? Ako im nije jasno nek ponove procedure. Naravno šalim se, ali ako mislite da treba da glasate za maskirane batinaše i bogato zlo koje je izdalo od Kosova do Krajine sve što je stiglo i moglo, a protiv svoje dece, onda nama nema pomoći.
Život u Srbiji postaje teška i duga bolest, a mi smo i čuvari i bolesnici. Izađite iz ludila, bolje je na slobodi.
Redakcija “Podrinskih”
