U srpskom Notr Damu, Temskoj, Sukovu i Poganovu

ČETVRTI OVOGODIŠNjI IZLET DRUŠTVA PRIJATELjA HILANDARA

Zaječarski i Pirotski okrug 18. i 19. dana jula posetilo je 30 članova šabačkog Društva prijatelja Hilandara. Hodočasni izlet, četvrti u ovoj godini, Šapčane je prvo odveo u Knjaževac. Šarmantni gradić u dolini reke Timok sedište je istoimene opštine u Zaječarskom okrugu. Zapamtio je Tračane, Dačane i Rimljane a na 37 stepeni goste iz Šapca dočekao je u svoj svojoj lepoti, ponosan na široke ulice, prostrani park i nekadašnje gradsko jezgro Staru čaršiju, na pet mostića koji u samom centru premošćuju vodu – sabranu iz tri Timoka – po kojoj su nekada plovile gondole i darovale mu naziv Srpska Venecija. Knjaževčani tvrde da je njihov grad i Mali Pariz, jer je davno – baš kao i Šabac – gotovo na svakog stanovnika imao po jednu kafanu.

Knjaževac je do sredine 19. veka bio Gurgusovac. Po jednom od predanja nazvan je po gukanju divljih golubova gurgusana a drugo ga vezuje za Grgura, najstarijeg sina despota Đurđa Brankovića. Istorija pak svedoči da su ga Turci u Prvom tursko-srpskom ratu zapalili, u Drugom balkanskom ratu na dva dana u junu 1913. osvojili Bugari, a sadašnje ime dobio je početkom 1859. godine. Tada je knez Miloš – pri povratku iz 20-godišnjeg izgnanstva – naredio da se sruši Gurgusovačka kula, tamnica u koju su Karađorđevići bacali pristalice Obrenovića, a zahvalni Gurgusovčani kneževo ime dali su svojoj maloj varoši. A da Miloš Obrenović i danas bdi nad Kraževčanima i posmatra ih sa ogromnog murala kraj Velikog mosta, uverili su se i Šapčani.

U Donjoj Kamenici, 15 km udaljenoj od Knjaževca, Hilandarci iz Šapca posetili su potom crkvu Presvete Bogorodice, malu verziju srpskog Notr Dama. Zadivljeni su stali pred nevelikom bogomoljom sa dva tornja, podignutom u 14. veku, sličnom pariskoj Bogorodičinoj katedrali na reci Seni. Monumentalnost građevini u centru sela, izgrađenoj u baroknom i moravskom stilu, daju skladne proporcije. Ktitorska kompozicija otkriva da je zadužbina nekog Mihaila: jedni tvrde da je reč o bugarskom caru Mihailu III Šišmanu a drugi veruju da je njen ktitor Mihailo Anđelović, koji je bio veliki vojvoda despota Lazara Brankovića, turkofil i važna ličnost Srpske Despotovine pred pad Smedereva.

A da je crkva Bogomajke u Donjoj Kamenici biser freskopisanja Šapčane je u ime Turističke organizacije Knjaževca uverila Ana Brdarac, vlasnica obližnjeg ateljea „Rara“ u kojem nastaje domaći modni brend unikatnih ručno tkanih odevnih predmeta. Kao tkalja i kreatorka ona spaja tradicionalnu veštinu sa visokom modom, a kao turistički vodič gostima iz Šapca omogućila je da razgledaju čudesni hram koji je 20. vek dočekao ruiniran i 1958. konzerviran.

Donjokamenička crkva je pod zaštitom države kao spomenik kulture od velikog značaja, a da ktitor nije žalio novac govore freske jer su u vizantijskoj plavoj boji koja je u srednjem veku bila skuplja od zlata. Na oba nivoa hrama delimično su očuvani: sv. Lazar, Tajna večera i predstava svetih ratnika Teodora Tirona i Teodora Stratilata, koji zagrljeni jašu na konjima. Na donjem nivou sveci su „oslepljeni“, a predanje kaže da su to učinile žene verujući da će ozdraviti ako svoje obolele oči namažu malterom sa očiju freskopisanih likova. A kada na gornji nivo posetilac stigne izuzetno strmim drvenim stepenicama, u klaustrofobičnom prostoru sreće ga sv. Petka nagih grudi, čudesna i jedinstvena freska iz ciklusa svetiteljkinog stradanja.

Temska, manastir 15-tak kilometara udaljen od Pirota i smešten u istoimenom selu na levoj obali reke Temštice i u podnožju Stare planine, bila je novo odredište šabačkih Hilandaraca. Svetinja iz 14. veka, zadužbina porodice Dejanović, više puta je dograđivana a Šapčane je primila prepuna zelenila i rascvetanog raznobojnog cveća. Po porti su se šepurili pauni, u kavezu cvrkutali papagaji, na krovu konaka gukali golubovi, na tremu se izležavao pas, a na manastirskoj ekonomiji gegalo jato guskaka i šetala dva gnua. Nebeski mir širio se prelepim ambijentom i svetim mestom, a dok je sestrinstvo bilo na poslušanju posetioci su kupovali sveće, ikonice, magnete i meleme po kojima je manastir poznat.

Hram Temske, izgrađen u moravskom stilu i posvećen Velikomučeniku Georgiju, prvi put je živopisan 1576. a njegov ikonostas delo je nepoznatog zografa. Turci su svetinju krajem 18. veka opustošili i ruina je bila sve dok ga 1836. nije obnovio svetogorski iguman Kesarije. Opustela je posle Prvog svetskog rata, a 1924. primila je 40 izbeglih ruskih monahinja. Pod zaštitom je države od 1948. godine, a posetioci sami sebi priznaju da iz tog kulturnog dobra od velikog značaja nerado odlaze.

Administrativni centar Pirotskog okruga hodočasnike iz Šapca dočekao je obgrljen Starom planinom. Nakon smeštaja u hotelu, mali grad na Nišavi predstavio im svoj šarm, šetalište sa tri fontane i parkovski prostor sa puno klupa. Sutradan, 19. jula, upoznali su i srednjovekovnu tvrđavu „Kale“, u narodu poznati Momčilov  grad, koju je podigao knez Lazar a novac EU obnovio. Utvrđenje u Pirotu čine tri celine, gornji, srednji i donji grad, a Šapčani su ušli i u Donžon kulu – kulu poslednje odbrane – u kojoj se živelo i kada neprijatelj probije gradske bedeme. U Muzeju Ponišavlja, spomeniku kulture od izuzetnog značaja, smeštenom u kući na dva nivoa koju je 1848. podigao trgovac Hrista Jovanović, potom, kroz stalnu postavku „Stara srpska kuća Pirota 19. veka“ upoznali su način života Malog Riste i svih Piroćanaca.

Iz grada čiji je zaštitni znak pirotski ćilim Šapčani su se uputili u Sukovo, manastir smešten na desnoj obali reke Jerme. Svetinja je 18 km udaljena od Pirota i pripada Eparhiji niškoj. Podignuta je u 15. veku i nepokretno je kulturno dobro od velikog značaja, a posvećena je Uspenju presvete Bogorodice. Predanje kaže da je manastirsko imanje sve do 1857. bilo svojina turskog Sali-bega, koji je tu često sa porodicom i prijateljima lovio, a njegov sin Emin jednog dana se naljutio jer je čuo da po Bogorodičinom nalogu siroče Velja „otkopava“ manastir. Zbog bogohuljenja se ukočio, a pop Jovan ga molitvama oslobodio bola i zahvalni otac je 1859. podigao manastir. Istorija svedoči da je Sukovo tokom Prvog svetskog rata opljačkano, da su 1946. komunističke vlasti tu uhapsile oca Justina Popovića, i da je od 1968. pod zaštitom države. A i u 21. veku posetioci s posebnim divljenjem razgledaju dve sukovske ikone, sv. Hristifora sa oreolom i životinjskom glavom i Bogorodicu sa krilima, jer su jedinstvene i odstupaju od kanona i srednjovekovnog slikarstva.

Poganovski manastir, 25 km udaljen od Pirota, bio je poslednji na dvodnevnom hodočasnom putu Hilandaraca iz Šapca. Svetinja među stenama, smeštena na levoj obali Jerme u blizini sela Poganovo, obavijena je tamom vekova i posvećana najmilijem Hristovom učeniku sv. Jovanu Bogoslovu. Zadužbina je Konstantina Dejanovića, velikaša koji je u srednjem veku vladao delovima jugoistočne Srbije i jugozapadne Bugarske, i njegove ćerke Jelene koja je bila poslednja vizantijska carica i žena cara Manojla II Paleologa. Vekovima ga štite kanjon Jerme i nepristupačan teren, a od 1949. je pod zaštitom države. Na listi svetske kulturne baštine je od 1979. godine.

Dvodnevno putovanje Šapčana u Knjaževac i Pirot, srpski Notr Dam, Temsku, Sukovo i Poganovo, u odlasku su ulepšale dve putnice: Dobrila Nikolić je čitala pesme poznatih pesnika, a 87-godišnja Bosiljka Krašna kazivala stihove naučene još u ranoj mladosti. Hodočašće je završeno podelom „medaljončića ljubavi“, koje je – u znak 55 godina prijateljevanja sa Šapčankom Mirjanom Urošević i gotovo dve decenije druženja sa Hilandarcima iz Šapca – svojim saputnicima darovala Beograđanka Ljiljana Koković.

Živana Vojinović

Fotorgrafije: Iz lične arhive

Naslovna fotografija: Šapčani u Knjaževcu