Željko Lazarević iz Grušića za „Podrinske“

U selu Grušić glavni problem predstavlja manjak obrazovanog stanovništva, smatra poljoprivrednik Željko Lazarević. Kako ističe, to možda jeste jedno od najbogatijih, ali istovremeno i najnepismenije selo u Pocerini, budući da, primera radi, među članovima Saveta Mesne zajednice samo jedan ima srednju školu. Ponosan je, kaže, što je, uprkos političkim igrama zbog kojih uvek jedni te isti izvlače korist nauštrb većine, sve što ima za života pošteno stekao, uz dodatnu otežavajuću okolnost što mu je otac umro relativno mlad- sa 60 godina. Za sve mašine koje ima u dvorištu ima račun. Svojevremeno je radio u kasarni u Loznici šest godina i zakon, kako navodi, drži u malom prstu. Ubeđivali su ga razni da im se prikloni, ali on smatra da „koliko ti je jorgan dug, toliko se protežeš“.

-Ako si član političke stranke koja je na vlasti, imaćeš sve pogodnosti. Ko je dobijao za vreme komunista, taj je dobijao za vreme SPS-a, DS-a, DSS-a, i sada, za vreme naprednjaka. Ovo je jedini sokak u selu koji nije asfaltiran. Šta ja imam od glavnog asfaltnog puta, ako nemam prilaz do tog puta? Dolazio je nedavno inspektor i rekao da treba da prođe određen rok, ali ja nemam vremena da čekam. Kamion koji je trebao da tovari moje bikove, vratio se, jer neće da cepa ceradu, zbog granja oraha, duda i kruške- žali se i dodaje da veća prava imaju svi drugi, od njega, koji je na tom ognjištu rođen.

Od zemlje ima 17 hektara svoje i još deset uzima pod zakup. Sadi jagode, šljive i višnje, a od stoke ima 30 bikova i sedam krmača. Pšenicu i kukuruz seje kako bi obezbedio stočnu hranu za tov bikova. Ima i sve poljoprivredne mašine, a usluge je radio do 2007. godine. Otac mu je umro 2008. godine, za kućne poslove zadužene su majka i žena, dok je na njivi nezamenjiva ispomoć sin Branislav. U fazi branja jagode angažuje sezonske radnike, ostalo uglavnom sve mašinski uradi. Koristi subvencije za zemlju i za bikove i, kako kaže, sve mu je isplaćeno. Ipak, imajući u vidu visinu subvencija, naš poljoprivrednik je nekonkurentan na tržištu u svakom pogledu. Beskamatno kreditiranje za kupovinu traktora značajno je, smatra, samo onima koji su uzeli 100 hiljada evra, a onome ko je uzeo 10 hiljada, to nije nikakva pomoć.

-Kako da pariraš poljoprivredniku iz Hrvatske koji po biku prima 300 evra, 350 ili 400 evra po hektaru? Osim toga, u selu Grušić posejano je 70 posto pšenice iz ambara. Kakvim prinosima u tom slučaju može da se nada poljoprivrednik- pita se on.

Životna mu je želja da sin završi fakultet, a on da proda sve što ima, izuzev pet i po hektara placa, kuće i okućnice. Sramota ga je da njegov naslednik ostane ovde, jer je, poražavajuće što je, kaže, politika odradila svoj deo posla.

-Meni je 47 godina, proživeo sam svoje, smatram da se čovek kad pređe četrdesetu polako povlači. Nakon što registrujem gazdinstvo na njegovo ime, vreme mi je da se povučem, da ga usmeravam i neke njegove želje ispunjavam, kao što je meni pokojni otac ispunjavao. Rekao sam mu da mu neće biti dobro, ali ne mešam se u njegov izbor- podvlači, dodajući da, osim infrastrukturnih problema koji ga ometaju u poslu, u svom selu ne može da ostvari pravo na zdravstvenu zaštitu, budući da imaju ambulantu, ali ne i lekara, zbog čega putuju u Varnu, odakle ih obično šalju u Šabac i čine da se osećaju poniženo i na smetnji i jednima i drugima.

Ulična rasveta ne stiže do njegove kuće, iako je upravo on dao najviše para za stub trafo stanice. Ne želi da pristaje na ucene, da se priklanja bilo kojoj političkoj opciji i zato, kaže, nikome nije podoban. Ko ima interesa, neka ćuti, ali on ne želi. Budući da dinara duga prema državi nema, te da svoje obaveze prema njoj redovno ispunjava, očekuje i od nadležnih isti tretman. Ipak, upozorava, nećemo od svakog čuti istu verziju priče. Ima nekih kojima je dobro, a to su upravo oni koji su od svakog režima profitirali.

-Neko će reći da je fantastično, jer je juče dobio od naprednjaka 40- 60 posto država da plati. Tako mu je radio otac ceo vek. Ja sam imao priliku da primim Velju i Koštunicu i nisam hteo, jer sam obojicu smatrao običnim građanima. Nisam želeo da mi po dvorištu šeta njihovo privatno obezbeđenje, jer smatram da sam u svom dvorištu ja gazda. Uostalom, kakav je to predsednik koga čuva neko- pita se.

Od Šapca ga deli dvadesetak minuta vožnje kolima, a od svakodnevnog uspešnog obavljanja radova neasfaltirani sokak, budući da je asfalt stigao do „onog koji je bio komunista“. Tako je, tvrdi, jer su u Srbiji svi koji su radili mimo i oko zakona zaradili, a pošteni ne mogu. Prema njegovoj računici, državi za porez izdvaja nešto više od 100 hiljada i treba da hrani dva ili tri bika samo da bi izmirio tu obavezu. Dobru saradnju ima sa Odeljenjem za poljoprivredu i Poljoprivrednom savetodavnom stručnom službom. Problem je, međutim, što su usluge Veterinarske stanice papreno skupe.

-Veterinarska služba Šabac je Topčider dva, odnosno fabrika za proizvodnju para. Ne uzimaju, nego otimaju. Nekom 900, nekom 450 dinara, kako procene da kod koga prolazi. Ako sam ja platio lečenje 72 hiljade dinara mojih teladi i bikova i dobio račun, treba da platim još 1.000 dinara za potvrdu o uginuću- žali se.

Upozorava da će za dve- tri godine zbog brojne papirologije, svaki poljoprivrednik morati da ima svog advokata. U selu do pre pet godina nisi mogao kupiti ara zemlje ni pod kiriju, a sada, zbog prezaduženosti ili nemaštine, ima mnogo zemlje za prodaju u bescenje.

-Imam svog advokata, ne zato što hoću, nego zato što moram. Ja ne mogu da sedim pred šalterom uprave prihoda, a da sejem pšenicu i kukuruz. Kada 95 posto kuća umre u ovom selu, ja sam i dalje živ među onih pet posto, ali nije interes da samo ja živim i još deset oko mene, interes je da svi imaju. Krivo mi je da stalno jedni te isti ljudi dobijaju. Ako Grad ima hiljadu, neka da po dinar svima. Zbog čega neko da nema hleba da jede? Onaj ko meni odradi posao i pomogne, zaradi i mojoj deci hleba. Čemu ga kinjiti, smatrati bedom- pita on.

Ako njegov sin već želi da ostane, treba mu podrška lokalne vlasti i veće garancije države. U selu ima 104 dece od rođenja do četvrtog razreda, ali je porazno što u Branislavljevoj generaciji, koja broji 13- 14 učenika, samo trojica završavaju srednju školu. Dom kulture i škola su sređeni, imaju i dve prodavnice, ali poljoapoteka ne radi. Problem je što se mladi i besposleni okupljaju u Domu, ponapijaju i lupaju stolove za stoni tenis. Od šah kluba je napravljena kockarnica koja je ilegalno radila neko vreme, dok je nisu zatvorili. Branislav kaže da bi voleo da nastavi porodičnu tradiciju bavljenja poljoprivredom. U julu planira proširenje gazdinstva za još 90- ak ari jagode.  Sestra se udala i ne živi više tu, ali on je pozitivan i uveren da će biti bolje u budućnosti.

-Navikao sam da živim ovim životom, želim da radim i unapređujem ono što je porodica godinama unazad stvarala. Od malih nogu sam sa ocem, pratio sam šta radi, a traktor vozim od sedme godine- priča Branislav, koji završava za veterinarskog tehničara i odlazi u Matijevac na praksu kod privatnika da nauči posao, jer je očeva želja da od pravih ljudi uči ne samo kako da radi, već i da bude pošten u svom poslu i životu.

Sistem vrednosti u državi je narušen, budući da se za 300 evra kupuje diploma, ističe Željko, a od priče o pomoći i podršci mladim poljoprivrednicima ostalo je sve samo na rečima.

-Važno je da generacijski jedni drugima pomažemo. Vatra na ovom ognjištu gori 400 godina, a ne mogu ni ja da zaradim za sve. Ni ja kao mlad ništa nisam dobio od države, kad sam ’99 godine počeo da radim- seća se.

Danas sebi može da priušti odmor sa porodicom. Veruje da bi i drugi mogli, nego žive u ubeđenju da je za tako nešto potrebno dve hiljade, umesto u proseku 300 evra. Sramota je, kaže, i što poljoprivrednici po gorivo odlaze u Bosnu.

-Da li je normalno da poljoprivredni proizvođač zaradi za veče odlaska u Republiku Srpsku minimum 4.000 dinara ako naspe sto litara goriva? Da li je ta zemlja toliko bogata da 40 dinara bude jeftinija cena goriva nego kod nas u lepoj Srbiji? Ja trošim od tri do pet tona goriva godišnje, što znači da na taj način uštedim 2.000 evra- kaže on.

Sa 2.000 evra poljoprivredni proizvođač provede zimu dostojanstveno i može mirno da izmiri dugovanja prema državi i da mu ostane da pristojno živi, zaključuje. Neka nadležni malo misle o tome, pre nego što sela ostanu pusta i ne bude kasno za sve, upozorava Željko na kraju.

D.Dimitrijević