Vreli dani leta na izmaku, vrućina još ne popušta, ali jesen nezadrživo stiže, deca hitaju u školu, domaćice spremaju ajvar i ostale đakonije, domaćini spremaju ogrev za zimu. Takoreći idila, ali na ovom našem brdovitom Balkanu nama Srbima se baš neda da „sitno okrunimo“. Posle letnjeg zatišja sa objavom raspisanih izbora idu nove podele, tenzije i sukobi u prvom redu politički, a onda i svi drugi. Pre toga nam u Hagu dotukoše generala Mladića onako mučki, neljudski i van svih civilizacijskih i pravnih normi. Opet po ko zna koji put drugosrbijanci sa inostranim satrapima i na mrtvog generala baciše blato sa neviđenom strašću i mržnjom, bez trunke obraza i srama. Ako je i od neprijatelja mnogo je!!
Thank you for reading this post, don't forget to subscribe!Srećom ovaj narod je bar većinski prestao da živi i pamti od hranjenja do hranjenja i da živi za dva glagola života, ispratio je svog Obilića kako dolikuje i treba.
A treba se sećati da je genral sačuvao svoj narod od ustaške i mudžahedinske kame, od novog Jasenovca ,Jadovnog i trećeg genocida koji su nam spremale belosvetske bitange i probisveti. Treba se sećati da je sa Radovanom stvorio državu Srpskom narodu, Repubiliku Srpsku, malo li je?!
Ne mogu reći da sam generala poznavao, ali upoznao sam ga. Nekako davne 1991. godine nešto oko Vidovdana sam upoznao mog prijatelja Sašu inače generalovog pilota na helikopteru, prijatelji smo i danas. Tog leta smo se vraćali kući u Šabac, ja sa diplomom pravnog fakulteta i sa položenim zadnjim ispitom baš na Vidovdan, a on kao mlad vodnik vojno letačke škole iz Zadra.
Sale je u ratu brzo napredovao u službi zbog svoje hrabrosti i veštine u pilotiranju i postao generalov pilot. Pratio ga je do kraja rata i vozio helikopterom, a ja sam postao advokat. Zastupao sam celu Salovu porodicu, pa i njega posle rata. Inače generala sam upoznao na platou u Zvorniku davne 1995. god, pred kraj rata. Tog dana nisam znao da ću upoznati generala, pošao sam na taj plato po predhodnom dogovoru sa prijateljem i ne sluteći da ću biti svedok generalove harizme i autoriteta, ali i smisla za humor.
Po dolasku na plato me je propustila vojna policija jer sam bio uredno najavljen, a tamo sam saznao da su na platou sveže pokupljeni regruti iz Srbije koji su pobegli iz Srpske i izbegli mobilizaciju.
General je ubrzo sleteo na plato, odmah se osetila harizma i autoritet kod oficira i vojnika, a tako bi bilo i da nije nosio generalske oznake. Odmah je stao za govornicu i prešao na stvar svojom prvom rečenicom sa: „Pomoz Bog p….čke“ ! Tajac i tišina, koju prekide jedan dosetljiv srpski regrut i pobegulja sa: „Bog ti pomogao đenerale“ !
A general će na to: „Ti vojniče istupi“! i naredi; „Ovog odmah na kurs za oficira, biće od tebe vojnik i čovek, ti ćeš komandovati ovim pobeguljama“!
Nakon govora general je došao u kantinu gde me je Sale predstavio, i danas pamtim taj oštar ispitivački pogled i odsečan stisak ruke. Godinama kasnije sam od generala dobio najteže naređenje u svojoj karijeri advokata.
Inače Sale se posle rata vratio u Beograd da nastavi službu u Batajnici i kao ratni heroj je dobio lep jednoiposoban stan na Slaviji. I tu počinje zaplet ove priče i pravni problem, jer su Vračar držali drugosrbijanci, a po starom zakonu se radilo o stanarskom pravu na stanu sa pravom otkupa. Kako uvek đavo leži u detaljima, drugosrbijanci su u ugovoru našli kvaku u kojoj stoji da je vojska dobila taj stan sa samo jednim pravom raspolaganja, a to pravo je iskorišćeno u korist pukovnika koji je pre toga bio u stanu. Dakle stan ide opštini Vračar, a drugosrbijance baš zabole za ratne heroje i veterane, već su odredili mastiljaru kojoj će dodeliti stanarsko pravo, a samim tim i pravo da ga otkupi po simboličnoj ceni. Nisu hteli ni da razgovaraju sa pravnom službom generalštaba.
U to vreme od Sala sam dobio poziv telefonom, gde mi je drhtavim glasom rekao da je general naredio da hitno dođem u generalštab – odsek pravne službe. Kako zaklopih slušalicu noge same kretoše iz kuće u auto, a stara majka osta u čudu jer sam prekinuo ručak i samo užurbano promrmljao odoh u Beograd.
Nisam brzo vozio već nisko pilotirao do Beograda, po ulasku u generalštab, straža me sprovela do pravnog odseka, a u glavnoj sali propast, general na interfonu, svi stoje mirno, bledi i vidno iscrpljeni dok general grmi ko sveti Ilija. Naprosto general nije prihvatao nemoć i ne može se, a drugosrbijanci detaljno isčitali ugovor sa vojskom gde ta zlosrećna pravna kvaka stoji i tu kolege iz pravne službe zaista nisu mogli ništa, a general to nije prihvatao, jer za njega nema nerešivog problema, pa makar bio i pravni.
Tad sam naučio da je stres i nervoza prelazan ko grip, odmah upadoh takoreći u minsko polje jer i ja stadoh pored interfona u stavu mirno i rekoh: „Po vašem naređenju generale javlja se potporučnik Mijailović“!! Sa druge strane telefonske veze dunu severac: Kakav bre potporučnik, treba mi Sašin advokat. „To je on“ tiho reče jedan potpukovnik.
A general će: „Dobro advokate kolko ti godina imaš“? Rekoh, a sa druge strane interfona zagrmi: „Znači stažo zabušavao si i nisi uredno išao na vežbe, pa si u četvrtoj deceniji života još potporučnik. E dobro da vidimo jesi li bolji advokat nego vojnik, potpukovnik će te uputiti u detalje, danas je petak, u ponedeljak u 8 i 30 očekujem od tebe rešenje ove situacije, jer Saša o tebi priča kao da si izmislio pravo, voljno advokate“. Eto jada iznenada, general naredi, a mi preživesmo bar do ponedeljka.
U sali svi odahnuše, kolege donesoše kafu i poče instruktaža i brifing, sve vrsni pravnici i divne kolege, satima smo bistrili predmet do kasno u noć, ali obrni okreni, rešenja nema, ni tužba tu ne bi pomogla izgubili bismo spor na sudu i samo prolongirali stvar, vidim ode Salov stan drugosrbijancima, kukavicama i mastiljarama sa Vračara.
Te noći do jutra nisam mogao da zaspim, ne zbog prijatelja već zbog generala. Sale je shvatio da je situacija kao saobraćajna nesreća desila se i gotova stvar, a i general je shvatio ali nije prihvatao, jer za njega nema nerešivog problema, ma kakav bio.
U meni je proradio vojnik, takoreći pitomac sa obuke i predavanja, jer su nas učili da nema nemoguće misije za dobro obučenog vojnika i da David može pobediti Golijata. Nikako nisam pristajao na nemoć i još da to generalu raportiram u ponedeljak ujutro.
U tihoj, narednoj, noći dok sam šetao kejom pored Save isključio sam pravni deo mozga i ideja je sinula po vojničkoj logici sa domišljatošću srpskog vojnka i željom za pobedom činovničkog Golijata sa Vračara. Sklopio sam sve kockice i ceo mozaik, imao sam rešenje, takoreći mat u jednom jedinom potezu. Dođe i ponedeljak jutro, svi smo bili u sali i čekali generalov poziv iz Han Pijeska. Telefon zazvoni u minut tačno, predhodno sam kolegama objasnio svoju ideju, a stvar je bila krajnje jednostavna, tako sam i objasnio generalu smirenim i sigurnim glasom. Ovaj put general je bez reči pomno saslušao moje izlaganje i predlog rešenja.
A plan je bio da se pozove pukovnik koji je na Bežanijskoj Kosi dobio trosoban stan, a koji je bio predhodni stanar na Slaviji, da mu se poništi dodela trosobnog stana i da se vrati u jednoiposoban stan na Slaviji, a da se trosoban stan dodeli Salu. Kad obojica po tadašnjem zakonu otkupe stanove za simboličnu cenu da se na kraju zamene, tako da bude po onoj narodnoj sve ovce na broju, a vuk sit.
Rečeno, učinjeno, najteže je bilo sa pukovnikom jer kad je čuo generalovo naređenje nekoliko puta je padao u nesvest pa su ga sekretarice polivale vodom i davale mu kocku šećera. Uglavnom u epilogu ni danas ne smatram ovu pobedu svojom nad drugosrbijancima, mastiljarama i kukavicama sa Vračara, već generalovom pobedom, svi smo tada bili njegova vojska, mene je general inspirisao i svojom harizmom nadahnuo, a ideja je došla iz vojničkog dela mozga.
Putuj generale u večnu slavu, putuj komandante, dok je Srpskog roda pamtiće te i sećati se, jer si tvoj narod kroz pobede u ratu doveo do slobode i mira. Srbija je večna dok su joj deca verna.
U Šapcu dana 12.09.2026.god.
Vladan Mijailović, advokat
